Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 15 godina

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu za isplatu otpremnine koji je trajao preko 15 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.300 evra, prvenstveno zbog neefikasnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. N. iz Lajkovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. marta 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. N. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 8599/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 482/99) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. N. iz Lajkovca je podnela Ustavnom sudu, 12. decembra 201 4. godine, preko punomoćnika V. N. J, advokata iz Lajkovca, ustavnu žalbu zbog povrede načela i prava, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 8599/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 482/99) .

Podnositeljka smatra da su joj povređena označena ustavna načela i prava time što je radni spor, u kome je uspela sa tužbenim zahtevom, trajao 15 godina, bez obzira na to što je rok za okončanje radnih sporova šest meseci. Po mišljenju podnositeljke, razlozi za prekoračenje okvira za suđenje u raz umnom roku su u tome što je, nakon ukidanja prve prvostepene presude, prvoste penom sudu trebalo skoro devet godina da postupi po nalozima iz ukidnog rešenja, a zatim drugostepenom sudu još tri godine da odluči o žalbi tuženog. Takođe, ukazuje da na njenoj strani nije bilo doprinosa dužem trajanju postupka. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su podnositeljki u navedenom parničnom postupku povređena označena načela i prava, kao i da se utvrdi njeno pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 .000,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta P1. 8599/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, podnela je 15. marta 1999. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog, sada, "A ." a.d. iz Beograda, radi poništaja rešenja direktora i isplate razlike otpremnine. U tužbi je navedeno da je osporenim rešenjem proglašena tehnološkim viškom, te da joj je otpremnina isplaćena u manjem iznosu od predviđenog zakonom i aktom poslodavca, jer je tuženi dao netačne podatke o svojoj likvidnosti. Predmet je kod Opštinskog suda zaveden pod brojem P1. 482/99.

Do donošenja prvostepene presude od 30. maja 2000. godine bil o je zakazano osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih je pet održano. Preostala tri ro čišta nisu održana jer je punomoćnik tužilje tražio odlaganje jednog ročišta, odnosno dva puta neposredno na ročištu predavao podneske sa preciziranim tužbenim zahtevom. Pritom, punomoćnik tužilje je kasnio mesec i po dana sa postupanjem po nalogu suda da precizira tužbeni zahtev.

Presudom Opštinskog sud a P1. 482/99 od 30. maja 2000. godine je usvojen tužbeni zahtev tužilje u celosti. Tuženi je protiv naveden e presude izjavi o žalb u 1. septembra 2000. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž 1. 1347/00 od 4. aprila 200 1. godine je ukinuta ožalbena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 482/99 od 30. maja 2000. godine i predmet vraćen prvost epenom sudu na ponovno suđenje.

Postupak je nastavljen pred Opštinskim sudom pod brojem P1. 2236/01, a nakon dozvoljenog vraćanja u pređašnje stanje, predloženog po donetom rešenju P1. 2236/01 od 17. marta 2006. godine da se tužba smatra povučenom , postupak je nastavljen pod brojem P1. 463/06.

Do donošenja presude Opštinskog suda P1. 463/06 od 15. septembra 2009. godine, bila su zakazana 23 ročišta, od kojih je deset održano. U ovom delu postupka je rešenjem P1. 2236/01 od 22. januara 2002. godine bilo određeno mirovanje postupka, ali je po predlogu punomoćnika tužilje od 23. aprila 2002. godine, postupak nastavljen i naredno ročište zakazano za 18. oktobar 2002. godine. Punomoćnik tužilje je podneskom od 10. januara 2006. godine predložio proširenje tužbe na drugotuženog "I ." d.o.o, Lajkovac, a Opštinski sud je 4. septembra 2006. godine zaključio glavnu raspravu, ali je ponovo otvorio i zakazao novo ročište za 22. decembar 2006. godine. Rešenjem P1. 463/06 od 12. januara 2007. godine određen je prekid postupka u odnosu na drugotuženog nad kojim je pokrenut stečajni pos tupak, a sledeće skoro dve godine nije bilo nikakve aktivnosti stranaka ni suda, sve do podneska tuženog od 17. decembra 2008. godine kojim je traženo da se zakaže ročište. Na održanim ročištima su saslušana dva svedoka, tužilja u svojstvu parnične stranke, sprovedeno ekonomsko- finansijsko veštačenje, te pročitani brojni pismeni dokazi. Razlozi za neodržavanje 13 ročišta su osam puta bili na strani tužilje , odnosno njenog punomoćnika, koji je tražio odlaganja ročišta zbog sprečenosti iz različitih razloga, zbog predavanja podnesak a neposredno pred ročište ili radi upo znavanja sa predmetom zbog angažovanja novog advokata. Pet ročišta ni je održan o jer punomoćnik tužilje tri puta nije bio uredno pozvan, te zbog izostanka u dva navrata uredno pozvanog svedoka (sud je doneo rešenje o njegovom kažnjavanju).

Presudom Opštinskog suda P1. 463/06 od 15. septembra 2009. godine je u prvom stavu izreke usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezan tuženi da joj na ime razlike nei splaćene otpremnine zbog prestanka radnog odnosa isplati iznos od 20.078,72 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. marta 1999. godine do konačne i splate, a u stavu drugom izreke je konstatovano da je tužba tužilje povučena u delu kojim je tražila poništaj rešenja direktora. Stavom trećim izreke je tuženi obavezan da tužilji nadok nadi troškove postupka. Protiv ove presude je tuženi izjavio žalbu 30. decembra 2009. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 4506/ 10 od 6. maja 2010. godine vratio prvostepenom, sada Prvom osnovnom sudu u Beogradu , nerazmotrene spise predmeta, radi dopuna post upka – pismene izrade, te dostave strankama, rešenja kojim se dozvoljava vraćanje u pređašnje stanje i nastavlja postupak. Nakon postupanja u skladu sa nalogom drugost epenog suda, spisi predmeta su dostavljeni drugostepenom sudu ponovo 16. septembra 2010. godine. Apelacioni sud u Beogradu je, ponovo, rešenjem Gž1. 6363/ 10 od 7. oktobra 2010. godine vratio prvostepenom sudu nerazmotrene spise predmeta, radi dopuna postupka u vezi sa pravilnom dostavom tuženom rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 8599/10 od 23. jula 2010. godine. Nakon ponovne dostave spisa drugostepenom sudu, taj sud je zakazao pet ročišta za glavnu raspravu i sproveo dopunsko veštačenje, te saslušanje sudskog veštaka (dva ročišta nisu održana zbog neodazivanja veštaka pozivu suda, a jedn o jer tuženom nije blagovremeno bi o uručen dopunski nalaz veštaka).

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 425/11 od 19. maja 2014 . godine potvrđena je ožalbena prvostepena presuda Opštinskog suda u Beogradu P1. 463/06 od 15. septembra 2009. godine, obavezan tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka i odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova po žalbi kao neosnovan. Punomoćniku tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, navedena presuda je uručena 27. novembra 201 4. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenj ivao do okončanja parnice, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Imajući u vidu da podnositeljka ustavne žalbe, sem navoda o trajanju postupka, ne navodi druge razloge na kojima zasniva povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje, te prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 21. i člana 32. stav 1. i 36. st. 1. i 2. Ustava, kao i činjenicu da je uspela u sporu i da nije imala interes da osporava donete presude, Ustavni sud nije ni razmatrao formalno istaknute povrede označenih načela i prava , već se bavio izričito istaknutom povredom prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je označeni parnični postupak započet 15. marta 1999. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a pravnosnažno je okončan 19. maja 2014. godine, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 425/11, koja je punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe uručena 27. novembra 2014. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja postupaka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno trajao 15 godina i osam i po meseci.

Prilikom ocene da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeće kriterijume: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje nadležnih sudova, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom nije bio činjenično i pravno složen. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da rok od šest meseci za pravosnažno okončanje radnog spora, na koji se poziva podnositeljka ustavne žalbe, predstavlja instrukcioni rok u ovoj vrsti parnica, jer je nesporno da postupak neće biti obustavljen ukoliko ne bude pravnosnažno okončan u roku od šest meseci, a što bi bila pravna posledica da je reč o prekluzivnom roku.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je on a svakako ima la legitim an materijalni interes da se ovaj radni spor okonča u razumnom roku i da se odluči o nje nom zahtevu za isplatu razlike neisplaćene o tpremnine.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se ona, iako tužilja u ovom parničnom postupku, a nasuprot navodima ustavne žalbe, nije ponašala u svemu u skladu sa svojom procesnom ulogom , pre svega time što je zbog izostanka njenog punomoćnika jednom bilo doneto rešenje o povlačenju tužbe, a jednom određeno mirovanje postupka, što je produžilo postupak za skoro godinu dana. Takođe, traženjem odlaganja ročišta ili predavanjem podnesaka neposredno pred ročište, nije održano čak 11 ročišta, a i punomoćnik tužilje je kasnio mesec i po dana u postupanju po nalogu suda, što je uticalo da postupak duže traje još tri godine zbog ovakvog ponašanja tužilačke strane .

Međutim, ipak, po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka van okvira razumnog roka za odlučivanje u dva stepena dali su nadležni prvostepeni sudovi. Naime, iako je prva prvostepena presuda doneta u kratkom roku od godinu i dva meseca, ona je ukinuta u celini, a prvostepeni sud je ponovo odlučio u ovom predmetu za još osam i po godina. Bez obzira na to što je drugostepeni postupak trajao skoro četiri i po godine, ovo trajanje je posledica propusta sudova u prvostepenom postupku. Iz tih razloga su dva puta prvostepenom sudu vraćani spisi radi dopune postupka i otklanjanja propusta učinjenih u postupku pred prvostepenim sudom , kao i održana glavna rasprava i sprovo đeni dokazi u radi odlučivanja o žalbi tuženog.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 8599/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 482/99), pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno ukupnu dužinu trajanja i vrstu spora, kao i opisani doprinos podnositeljke. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la prevashodno zbog neažurnog i neadekvatnog postupanja sudova prve instance .

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s. r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 15 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti