Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu S. P. zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao sedam godina. Sud je utvrdio neaktivnost prvostepenog suda i dosudio naknadu nematerijalne štete od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8924/2020
28.05.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Dobrosav Milovanović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, Maja Popović, dr Nikola Banjac, dr Milan Rapajić i dr Atila Dudaš (Dudás Attila), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. P. iz Obrenovca kod Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. maja 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. P. i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2552/13, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo S. P. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. P. iz Obrenovca kod Beograda je 8. septembra 2020. godine, preko punomoćnika M. R. I, advokata iz Beograda, izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 966/20 od 12. juna 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem je osporena presuda doneta.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je apelacioni sud osporenu presudu doneo proizvoljno i arbitrarno primenivši odredbe procesnog prava. Takođe, navodi i da je time što je postupak trajao sedam godina u dva stepena, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da poništi osporenu presudu, te utvrdi da mu je u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao i da mu utvrdi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 2552/13, dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

S. P. iz Obrenovca kod Beograda, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 20. juna 2013. godine tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu, protiv tuženog bivšeg poslodavca, radi naknade štete usled nezakonitog prestanka radnog odnosa.

Tužilac je 8. jula 2013. godine podneo molbu za oslobađanje od plaćanja troškova sudskih taksi. Prvi osnovni sud u Beogradu je, postupajući po ovom zahtevu doneo rešenje P1. 2552/13 od 15. jula 2013. godine, kojim je isti odbio.

Postupajući po žalbi tužioca od 24. jula 2013. godine, Viši sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 518/13 od 30. aprila 2014. godine, kojim je preinačio prvostepeno rešenje tako što je navedeni zahtev usvojio i tužioca oslobodio plaćanja troškova sudskih taksi.

Do donošenja prvostepene presude, parnični sud je zakazao devet ročišta, od kojih dva ročišta nisu održana (jedno zbog štrajka advokata, a drugo zbog nestanka struje). Tokom ovog dela postupka, sud je izveo dokaze saslušanjem tužioca – dva puta i saslušanjem pet svedoka.

Treći osnovni sud u Beogradu, kao nadležni sud od 2014. godine, je doneo presudu P1. 2552/13 od 15. novembra 2019. godine, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Postupajući po žalbi tužioca od 27. decembra 2019. godine, Apelacioni sud u Beogradu je doneo drugostepenu presudu Gž1. 966/20 od 12. juna 2020. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu.

U obrazloženju osporene drugostepene presude, između ostalog, navedeno je: da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme na osnovu ugovora o radu broj 174 od 11. aprila 2012. godine i da je obavljao poslove dispečera; da mu je rešenjem tuženog broj 1617 od 25. aprila 2013. godine otkazan ugovor o radu zbog neizvršavanja, neblagovremenog, nesavesnog ili nemarnog obavljanja poverenih poslova, odnosno povrede radne discipline; da tužilac nije vodio poseban sudski postupak radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu; da je preduslov za raspravljanje o zahtevu za naknadu štete umesto vraćanja na rad poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, koji tužilac nije tražio; da bi postojao pravni osnov za naknadu štete propisanu odredbom člana 191. stav 4. Zakona o radu, potrebno je da sud prethodno utvrdi da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos; da kako tužilac tužbom nije tražio poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, koje je, na taj način, postalo pravnosnažno, a pravnosnažnost rešenja u sebi sadrži neoborivu pretpostavku svoje zakonitosti, on nema pravo naknadu štete.

4. Odredbom Ustava, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odrebom Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13), bilo je propisano da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva, te da ako sud utvrdi da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, a zaposleni zahteva da se vrati na rad, sud će na njegov zahtev obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada koje bi zaposleni ostavrio da radi, i to zavisno od vremena provedenog u radnom odnosu i godina života zaposlenog, kao i broja izdržavanih članova porodice (član 191. st. 1. i 4.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je osporeni postupak pokrenut 20. juna 2013. godine, kada je S. P, ovde podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu, a da je okončan pred Apelacionim sudom u Beogradu donošenjem osporene presude Gž1. 966/20 od 12. juna 2020. godine. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao sedam godina, što prima facie može da ukaže da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosilaca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio složen, ovo prevashodno imajući u vidu da je prvostepeni sud nakon svega sedam održanih ročišta zaključio glavnu raspravu i doneo prvostepenu presudu.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, koji je imao procesno svojstvo tužioca u postupku koji se vodio radi naknade štete zbog nezakonitog otkaza, Ustavni sud smatra da je imao pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da je osnovni razlog dugog trajanja parničnog postupka postupanje prvostepenog suda koji nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno, bez odugovlačenja. Ovo posebno imajući u vidu da je prvostepena presuda doneta nakon više od šest godina, a da je u tom periodu sud zakazao svega devet ročišta, od kojih je sedam održano, te da je tokom prvostepenog postupka utvrđen period neaktivnosti suda u trajanju od jedne godine i četiri meseca (od 15. juna 2016. godine, kada je sud saslušao tužioca u svojstvu parnične stranke, pa do 13. oktobra 2017. godine, kada je održano sledeće ročište na kojem su saslušani svedoci), kada sud ili nije zakazivao, ili nije održao zakazano ročište, što je svakako činjenice koje su uticale na dužinu trajanja postupka. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da se jedno ročište koje nije održano zbog generalnog štrajka advokata ne može staviti na teret sudu, jer navedeno predstavlja objektivne okolnosti i da prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, koju prihvata Ustavni sud, samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Proszak protiv Poljske, broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. Zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u ovom ustavnosudskom sporu, prevashodno je imao u vidu životni standard u državi, kao i činjenicu da će utvrđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. Ustavni sud je utvrdio da osporena presuda sadrži detaljne, jasne i dovoljne razloge za donetu odluku, koje obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrarnim, niti proizvoljnim, te je, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost i pravilnost osporenog akta.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti