Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe protiv rešenja o pritvoru

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv rešenja o produženju pritvora. Nižestepeni sudovi su dali dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge za produženje pritvora, zasnovane na postojanju posebno teških okolnosti krivičnog dela, te nije bilo povrede prava na slobodu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-894/2010
02.11.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mirjane Gavrilović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. novembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Mirjane Gavrilović izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Kv. 5363/09 od 11. decembra 2009. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž. II 3922/09 od 25. decembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mirjana Gavrilović iz Beograda, preko punomoćnika Vladana A. Gajića, advokata iz Beograda, podnela je Ustavnom sudu 16. januara 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Kv. 5363/09 od 11. decembra 2009. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž. II 3922/09 od 25. decembra 2009. godine, zbog povrede prava iz člana 27. stav 1. i člana 30. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da je prema podnositeljki osporenim rešenjima produžen pritvor iz razloga predviđenim odredbom člana 142. stav 1. tačka 5) Zakonika o krivičnom postupku. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da u obrazloženju rešenja nisu navedene okolnosti koje bi se mogle smatrati teškim i posebno teškim, kako to nalaže odredba člana 142. stav 1. tačka 5) Zakonika o krivičnom postupku, niti uopšte ima razloga koji bi objasnili povezanost okolnosti, koje po njenom mišljenju veće pogrešno kvalifikuje kao posebno teške, i vođenja krivičnog postupka. Ovo posebno iz razloga što je priznala izvršenje krivičnog dela koje joj je stavljeno na teret, što su dokazi protiv nje pribavljeni i što je veći deo pribavljene protivpravne imovinske koristi već uplatila na račun Opštinskog suda u Mladenovcu, te zaključuje da „ako su se okolnosti navedene u pobijanom rešenju na početku istrage i mogle smatrati posebno teškim“, to više ne mogu biti. Predloženo je da se ustavna žalba usvoji, utvrdi povreda navedenih prava, kao i da se ponište osporeni akti i da se podnositeljka pusti na slobodu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporena rešenja i drugu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, pročitao odgovor Višeg suda u Beogradu K. 3011/2010 od 13. aprila 2010. godine i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

A) Činjenice i okolnosti vezane za krivični postupak

Pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu Ki. 1139/09, vodio se istražni postupak protiv podnositeljke ustavne žalbe, po zahtevu za sprovođenje istrage Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 1485/09 od 14. novembra 2009. godine, zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi sa st. 2. i 1. Krivičnog zakonika i krivičnog dela falsifikovanje isprave iz člana 355. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika.

Nakon sprovedene istrage, Više javno tužilaštvo u Beogradu je protiv podnositeljke ustavne žalbe za navedena dela podiglo optužnicu 13. januara 2010. godine Višem sudu u Beogradu i predmet je zaveden pod brojem K. 3011/2010.

Prvostepeni krivični postupak je okončan 8. februara 2010. godine, kada je doneta i javno objavljena presuda kojom je, pored ostalog, podnositeljka ustavne žalbe oglašena krivom zbog izvršenja krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi sa st. 2. i 1. Krivičnog zakonika u sticaju sa krivičnim delom falsifikovanje isprave iz člana 355. stav 2. u vezi sa stavom 1. i članom 61. Krivičnog zakonika i izrečena joj je jedinstvena kazna zatvora u trajanju od četiri godine i dva meseca u koju kaznu joj je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 12. novembra 2009. do 8. februara 2010. godine.

B) Činjenice i okolnosti vezane za pritvor

Podnositeljka ustavne žalbe se nalazila u pritvoru od 12. novembra 2009. do 8. februara 2010. godine.

Pritvor je prema podnositeljki ustavne žalbe određen rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Ki. 1139/09 od 14. novembra 2009. godine, na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 5) tada važećeg ZKP.

Osporenim rešenjem Okružnog suda u Beogradu Kv. 5363/09 od 11. decembra 2009. godine je prema podnositeljki ustavne žalbe pritvor produžen i određeno je da po tom rešenju može trajati najduže do 12. februara 2010. godine. Okružni sud u Beogradu je u navedenom osporenom rešenju, obrazlažući razloge za produženje pritvora iz člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP prema podnositeljki ustavne žalbe, pored ostalog, naveo: „da po oceni veća i dalje stoje razlozi za produženje pritvora na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP, s obzirom da postoji osnovana sumnja da je izvršila krivično delo koje joj se stavlja na teret a za koje je propisana kazna zatvora preko deset godina, te imajući u vidu posebno teške okolnosti dela, odnosno da postoji osnovana sumnja da je u dužem vremenskom periodu pribavila veću imovinsku korist i to dok je bila zaposlena u sudu kao dugogodišnji radnik na odgovornom položaju, to navedene okolnosti kao osobite ukazuju na opravdanost pritvora po ovom osnovu“. Takođe je navdeneo: da je pritvor okrivljenoj nužno produžiti za još dva meseca, kako bi se u daljem toku postupka obavilo ekonomsko-finansijsko veštačenje, te kako bi se po potrebi preduzele i sve druge istražne radnje radi okončanja istrage u ovom krivičnom postupku“.

Branilac podnositeljke ustavne žalbe je protiv osporenog rešenja Okružnog suda u Beogradu Kv. 5363/09 od 11. decembra 2009. godine izjavio žalbu.

Vrhovni sud Srbije je 25. decembra 2009. godine doneo osporeno rešenje Kž. II 3922/09, kojim je odbio kao neosnovanu žalbu branioca podnositeljke ustavne žalbe. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno da: „...postojanje posebno teških okolnosti dela u smislu člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP se ogledaju u tome što je okrivljena osnovano sumnjiva da je u vremenskom periodu od 26. oktobra 2006. do 6. oktobra 2009. godine, dakle u periodu od tri godine postupajući u svojstvu šefa računovodstva Opštinskog suda u Mladenovcu, sebi pribavila veću imovinsku korist (u iznosu od 3.013.830,00 dinara), to po oceni Vrhovnog suda navedene okolnosti predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da je opravdano dalje zadržavanje okrivljene u pritvoru po napred navedenom zakonskom osnovu, a kako to pravilno zaključuje i prvostepeni sud“. Vrhovni sud je posebno istakao „da je imao u vidu žalbene navode branioca okrivljene, kojima se ukazuje da se navedene okolnosti ne mogu smatrati posebno teškim i da ne opravdavaju produženje pritvora prema okrivljenoj, kao i to da je okrivljena priznala izvršenje krivičnog dela i da su u dosadašnjem toku istrage saslušani svi predloženi svedoci, ali je našao da su ovakvi žalbeni navodi neosnovani i bez uticaja na drugačiju odluku, obzirom da je prvostepeni sud za svoj stav o nužnosti daljeg zadržavanja okrivljene u pritvoru po osnovu iz člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP izneo jasne i logične razloge, koje i ovaj sud u svemu prihvata kao pravilne“.

Podnositeljki ustavne žalbe je pritvor ukinut 8. februara 2010. godine i isti dan je puštena na slobodu na osnovu rešenja Višeg suda u Beogradu K. 3011/2010, nakon što je nepravnosnažnom presudom oglašena krivom i osuđena na kaznu zatvora, jer je, pored ostalog, nadležni sud imao u vidu: „...da pritvor kao najteža mera obezbeđenja prisustva okrivljenog na glavnom pretresu u smislu člana 16. ZKP mora biti sveden na najkraće neophodno vreme, to po oceni ovog suda više ne stoje razlozi za zadržavanje okrivljene u pritvoru“. Navedeno rešenje je postalo pravnosnažno 10. marta 2010. godine kada je Apelacioni sud u Beogradu svojim rešenjem Kž2. 1042/2010 odbio kao neosnovanu žalbu Višeg javnog tužioca u Beogradu izjavljenu protiv rešenja o ukidanju pritvora.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu podnositeljka poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka (član 30. stav 1.

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09) (u daljem tekstu: ZKP), koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja, bilo je propisano: da pre donošenja pravnosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ovaj zakonik (član 1. stav 2.); da trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće neophodno vreme (član 16. stav 2.); da se pritvor može odrediti samo odlukom suda pod uslovima propisanim u ovom zakoniku, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141. stav 1. do 3.).

Odredbama člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP je bilo propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina i ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela.

Ostalim odredbama ZKP koje su od značaja za odlučivanje, bilo je propisano: da na osnovu rešenja istražnog sudije, okrivljeni se može zadržati u pritvoru najviše mesec dana od dana lišenja slobode, da se posle tog roka okrivljeni može zadržati u pritvoru samo na osnovu rešenja o produženju pritvora, da se pritvor po odluci veća (član 24. stav 6.) može produžiti najviše za dva meseca i da je protiv rešenja veća dozvoljena žalba koja ne zadržava izvršenje rešenja (član 144. st. 1. i 2.); da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, ako ovim zakonikom nije drukčije određeno i da rešavajući o žalbi, sud može rešenjem odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedozvoljenu, odbiti žalbu kao neosnovanu, ili uvažiti žalbu i rešenje preinačiti ili ukinuti, i po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje (član 401. st. 1. i 3.). 5. U odnosu na istaknute povrede prava iz člana 27. stav 1, člana 30. stav 1. i citiranih odredaba Zakonika o krivičnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima Okružnog suda u Beogradu Kv. 5363/09 od 11. decembra 2009. godine i Vrhovnog suda Srbije Kž. II 3922/09 od 25. decembra 2009. godine nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnositeljke na koje se pozvala.

Povredu navedenih Ustavom zajemčenih prava podnositeljka ustavne žalbe obrazlaže time da u osporenim rešenjima „nema razloga koji bi objasnili povezanost navedenih okolnosti (koje veće pogrešno kvalifikuje kao posebno teške) i vođenja krivičnog postupka“.

Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe pritvor produžen iz razloga predviđenih odredbom člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP. U odnosu na ovaj pritvorski razlog, u obrazloženju osporenih rešenja je, pored ostalog, navedeno da postoji osnovana sumnja da je podnositeljka ustavne žalbe izvršila krivično delo koje joj je zahtevom za sprovođenje istrage stavljeno na teret i da je mera pritvora nužna u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka. Ovo iz razloga što po oceni nadležnih sudova postoje posebno teške okolnosti krivičnog dela koje se ogledaju u tome da je podnositeljka osnovano sumnjiva da je u periodu od tri godine, postupajući u svojstvu šefa računovodstva Opštinskog suda u Mladenovcu, sebi pribavila veću imovinsku korist u iznosu od 3.013.830,00 dinara. Po oceni Ustavnog suda, osporena rešenja Okružnog suda u Beogradu i Vrhovnog suda Srbije zasnovana su na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava, te da su nadležni sudovi postupali u skladu sa ZKP kada su utvrdili da postoje zakonom predviđeni važni razlozi za produženje pritvora prema podnositeljki ustavne žalbe i dovoljno obrazložili zbog čega smatraju opravdanim njeno zadržavanje u pritvoru, u smislu člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP. Po oceni Ustavnog suda, dati razlozi su relevantni i dovoljni i nisu posledica arbitrernog i proizvoljnog postupanja. Istovremeno, Ustavni sud konstatuje da je u periodu od 14. novembra 2009. godine do 8. februara 2010. godine, protiv podnositeljke ustavne žalbe sprovedena istraga, podignuta optužnica i održan glavni pretres, te da je za nepuna tri meseca okončan prvostepeni krivični postupak, donošenjem presude, kojom prilikom je podnositeljki ustavne žalbe ukinut pritvor. Dakle, kada je nadležni sud utvrdio da je prestao zakonski osnov za dalje zadržavanje podnositeljke ustavne žalbe u pritvoru, pritvor je ukinut i ona je puštena na slobodu, iako postupak protiv nje još uvek nije bio pravnosnažno okončan.

U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 30. stav 1. Ustava, Ustavni sud podseća da je u Odluci Už-1197/2008, od 13. novembra 2008. godine, izneo stav da se odredbe člana 30. Ustava odnose na inicijalni čin pritvaranja nekog lica, odnosno na donošenje rešenja o određivanju pritvora od strane suda, a odredbe člana 31. Ustava na trajanje pritvora, što podrazumeva da je pritvor predhodno određen i da se lice već nalazi u pritvoru, te da sud može da odredi pritvor isključivo ako postoji osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo i ako je ta mera neophodna radi vođenja krivičnog postupka, čime se iscrpljuje neposredno dejstvo odredbe člana 30. Ustava po pitanju pritvora kao krivično-procesnog instituta, dok se u daljem toku krivičnog postupka više se ne odlučuje o određivanju pritvora prema već pritvorenom licu, već se jedino odlučuje o produženju ili ukidanju pritvora, do koga dolazi kada se za to steknu propisani uslovi. Budući da podnositeljka ustavne žalbe osporava rešenja kojima joj je pritvor produžen, to je Sud odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava iz člana 30. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi iz ustavne žalbe da su podnositeljki povređena prava zajemčena odredbama člana 27. stav 1. i člana 30. stav 1. Ustava.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

Kako je Sud odlučio odbijanjem ustavne žalbe, to je predlog podnositeljke ustavne žalbe za poništaj osporenih rešenja bespredmetan.

6. Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe protiv rešenja o pritvoru

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti