Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u bračnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi utvrđenja postojanja osnova za razvod braka. Postupak je trajao skoro deset godina, uz višestruka ukidanja prvostepenih odluka, što je doprinelo nerazumnoj dužini.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. M. T. iz Priboja, sa boravištem u Švajcarskoj, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. aprila 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. M. T. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P2. 1932/16 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3895/07) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavne žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. M. T. iz Priboja, sa boravištem u Švajcarskoj, podnela je Ustavnom sudu, 19. oktobra 2017. godine, preko punomoćnika V. B, advokata iz Užica, ustavnu žalbu protiv presude Trećeg osnovnog suda u Beogradu P2. 1932/16 od 25. januara 2017. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž2. 441/17 od 7. jula 2017. godine, zbog povrede načela vladavine prava i zabrane diskriminacije, utvrđenih odredbama čl. 3. i 21. Ustava, te povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. st. 1. Ustava. Istovremeno podnositeljka je istakla i povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P2. 1932/16 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3895/07).

Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je u sporu, vođenom radi utvrđenja da je postojao osnov za razvod braka, započetim protiv njenog očuha još 2007. godine, po tužbi za razvod braka njenog pravnog prethodnika (majke), desetogodišnjim trajanjem postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, a zbog odugovlačenja sudova, bez njene krivice. Smatra da su joj osporenim aktima povređena i ostala označena ustavna načela i prava, jer sudovi nisu pravilno utvrdili činjenično stanje, niti na pravilan i zakonit način utvrdili da li je bilo poslovne, odnosno parnične sposobnosti njene sada pok. majke u trenutku podnošenja tužbe u ovoj parnici, s obzirom na to da je prihvaćen samo nalaz veštaka koga je angažovao sud, a prenebregnuto da su druga dva veštaka navela da je pok. majka podnositeljke bila sposobna za rasuđivanje. Predlaže da se usvoji ustavna žalba, utvrdi povreda označenih ustavnih načela i prava, ponište osporeni akti, te podnosi zahtev za nadoknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i traži troškove za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta P2. 1932/16 Trećeg osnovnog suda u Beogradu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Pravni prethodnik podnositeljke ustavne žalbe, majka S.S. iz Dobanovaca, sa boravištem u Staračkom domu „M.“ Jakovo, podnela je tužbu 3. oktobra 2007. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud), protiv tuženog Đ.S. iz Dobanovaca, radi razvoda braka, sa predlogom za određivanje mere zaštite od nasilja u porodici u vidu zabrane približavanja tuženog i uznemiravanja. Povodom tužbe je formiran predmet P. 3895/07.

Po prijemu tužbe, Opštinski sud je od Centra za socijalni rad Z. (daljem tekstu: Centar) zatražio 13. decembra 2007. godine da sprovede postupak posredovanja i obavesti sud o postojanju eventualne nagodbe. Po ponovljenim dopisima od 6. februara i 20. marta 2008. godine, dostavljen je odgovor 11. aprila 2008. godine sa mišljenjem da brak treba razvesti jer zajednica dugi niz godina ne funkcioniše. Prvo ročište je zakazano za 5. jun 2008. godine, ali je odloženo zbog izjašnjenja punomoćnika tužilje na odgovor na tužbu tuženog koji je dostavljen sudu 3. juna 2008. godine, neposredno pred ročište. Punomoćnik tužilje je podneskom od 16. jula 2008. godine obavestio sud da je tužilja preminula i da će parnicu radi utvrđenja da je postojao osnov za razvod braka nastaviti ćerka, ovde podnositeljka ustavne žalbe. Opštinski sud je zakazao ročište za 8. septembar 2008. godine, na kojem je rešenjem naložio punomoćniku tužilje da dostavi izvod iz matične knjige umrlih za sada pok. tužilju i izvod iz matične knjige rođenih za ćerku, te punomoćje za zastupanje ćerke koja ima boravište u Švajcarskoj, kao i da se izjasni na podnesak tuženog kojim je tražio da se postupak obustavi.

Na sledećem ročištu, rešenjem P. 3895/07 od 14. maja 2009. godine utvrđen je prekid postupka, zbog smrti tužilje, do pravnosnažnog okončanja ostavinskog postupka iza smrti tužilje, u čijem krugu zakonskih naslednika, pored ćerke, su i dve unuke iza pok. sina. Protiv rešenja o prekidu nije bilo žalbi.

Tokom 2010. godine, zbog reforme pravosuđa i uspostavljanja nove mreže sudova, predmet je ustupljen Prvom osnovnom sudu u Beogradu. Punomoćnik tužilje je tražio nastavak postupka 23. maja 2012. godine, smatrajući da je parnica za razvod braka prethodno pitanje u ostavinskom postupku koji se vodi pod brojem O. 5551/10. Predmet je dobio novi broj P2. 2633/12. Nakon izvršenog uvida u spise ostavinskog predmeta, sud je utvrdio da je isti prekinut i stranke upućene na parnicu. Paralelno sa ovim ostavinskim postupkom vođen je i ostavinski postupak iza smrti tužilje pred Opštinskim sudom u Daruvaru O- 1666/09-10 i taj sud je tražio izveštaj o ovoj parnici za razvod braka.

Rešenjem Prvog osnovnog suda P2. 2633/12 od 7. februara 2013. godine je odbijen predlog za nastavak postupka kao neosnovan.

Rešavajući o žalbi punomoćnika ovde podnositeljke ustavne žalbe, od 10. marta 2013. godine, Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž2. 160/13 od 27. juna 2013. godine ukinuo navedeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju ukidajućeg rešenja je, između ostalog, navedeno da sud pogrešno smatra da nisu ispunjeni uslovi za nastavak, da je tužiljino svojstvo naslednika utvrđeno u ostavinskom postupku koji još nije okončan, te da su naslednici zajedničari, pa da svako od naslednika, pa i ćerka, ovde podnosteljka ustavne žalbe, može tražiti nastavak već započetog postupka. Nakon dva održana ročišta, na kojima je punomoćniku naloženo da dostavi adresu tužilje i obavesti sud kada će biti u zemlji, te tužilja saslušana, postupak je nastavljen pred sada nadležnim Trećim osnovnim sudom u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) pod brojem P2. 4752/13.

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P2. 4752/13 od 25. marta 2015. godine je, u prvom stavu izreke, utvrđeno je da osnov za razvod braka između stranaka S.S. i Đ.S. postoji. U drugom stavu izreke navedene presude je konstatovano da je tužba povučena u delu kojim je traženo određivanje privremene mere, a u trećem stavu izreke je obavezan tuženi da tužilji nadoknadi troškove parničnog postupka.

Do donošenja navedene presude, bilo je zakazano deset ročišta, od kojih je šest održano. Na održanim ročištima, u dokaznom postupku, saslušan je tuženi u svojstvu parnične stranke i izvršeno suočenje parničnih stranaka, te saslušano još deset svedoka, kao i pročitani drugi pismeni dokazi i pribavljeni odgovori MUP – PU Zemun i iz Staračkog doma. Četiri ročišta nisu održana zbog štrajka advokata. Punomoćnik tuženog je nakon zaključenja glavne rasprave, tražio ponovno otvaranje, radi dopune postupka, ali je rešenjem od 4. maja 2015. godine ovaj njegov predlog odbijen.

Rešavajući o žalbi tuženog izjavljenoj 29. maja 2015. godine protiv navedene presude, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž2. 449/15 od 24. avgusta 2015. godine ukinuo presudu Trećeg osnovnog suda u Beogradu P2. 4752/13 od 25. marta 2015. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom prvostepenom postupku, pod novim brojem P2. 1579/15, pred Osnovnim sudom bila su zakazana i održana dva ročišta za glavnu raspravu, na kojima je pribavljen zdravstveni karton pok. tužilje, pravnog prehtodnika sada tužilje, određeno i sprovedeno medicinsko veštačenje preko sudskog veštaka neuropsihijatra dr Z.Đ, te saslušan veštak, koji je dao dopunski nalaz, izjašnjavajući se na primedbe parničnih stranaka. Nakon izjašnjenja veštaka, nije bilo novih dokaznih predloga od strane punomoćnika tužilje, a glavna rasprava je zaključena 27. aprila 2016. godine.

Rešenjem Trećeg osnovnog suda u Beogradu P2. 1579/15 od 27. aprila 2016. godine ukidaju su sve sprovedene radnje u postupku preduzete od sada pok. tužilje S.S. i tužba u ovoj pravnoj stvari odbacuje, a tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe se obavezuje da tuženom nadoknadi troškove parničnog postupka. Punomoćnik tužilje je uz žalbu dostavio i nalaz veštaka psihijatra dr. D.M, koga nije odredio sud.

Odlučujući o žalbi punomoćnika tužilje izjavljenoj 10. juna 2016. godine protiv navedenog rešenja, Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž2. 251/16 od 28. oktobra 2016. godine ukinuo rešenje Trećeg osnovnog suda u Beogradu P2. 1579/15 od 27. aprila 2016. godine i predmet vratio na ponovni postupak.

U trećem po redu prvostepenom postupku, predemet je dobio novi broj P2. 1932/16, a Osnovni sud je održao jedno ročište i glavna rasprava je zaključena 25. januara 2017. godine. Na ročištu su odbijeni predlozi punnomoćnika tužilje za usaglašavanje nalaza veštaka, jednog određenog u postupku i drugog koji nije veštak iz registra sudskih veštaka i čiji nalaz je prvi put dostavljen uz žalbu protiv rešenja Trećeg osnovnog suda u Beogradu P2. 1579/15 od 27. aprila 2016. godine, kao i određivanje veštačenja preko Instituta za mentalno zdravlje.

Osporenom presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P2. 1932/16 od 25. januara 2017. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, kao pravnog sledbenika sada pok. S.S, kojim je tražila da sud utvrdi da je postojao osnov za razvod braka zaključenog sa tuženim Đ.S, prema podacima bliže određenim u izreci. U stavu drugom izreke navedene presude tužilja je obavezana da tuženom nadoknadi troškove parničnog postupka. Protiv presude je punomoćnik tužilje izjavio žalbu 13. marta 2017. godine.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž2. 441/17 od 7. jula 2017. godine, u prvom stavu izreke, ukinuta je presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P2. 1932/16 od 25. januara 2017. godine u prvom stavu izreke, a tužba tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, protiv tuženog Đ.S, radi utvrđenja da je postojao osnov za razvod braka zaključenog između pok. S.S. i tuženog, se odbacuje. U drugom stavu izreke je potvrđeno rešenje o troškovima postupka sadržano u drugom stavu izreke ožalbene presude, a u trećem stavu izreke su odbijeni zahtevi parničnih stranaka za nadoknadu troškova žalbenog postupka.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1307/2018 od 7. marta 2018. godine je odbačena kao nedozvoljena revizija tužilje izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž2. 441/17 od 7. jula 2017. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je označeni parnični postupak započeo 3. oktobra 2007. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu od strane pravnog prethodnika podnositeljke ustavne žalbe – majke podnositeljke, a radi razvoda braka protiv podnositeljkinog očuha, te da je pravnosnažno okončan 7. jula 2017. godine donošenjem rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž2. 441/17. Iz iznetog proizlazi da je postupak ukupno trajao devet godina i devet meseci. Međutim, za podnositeljku ustavne žalbe, kao jednog od zakonskih naslednika, koja je tražila 23. maja 2012. godine nastavak pravnosnažno prekinute parnice radi razvoda braka, a zbog smrti tužilje – njene majke, i to sada radi utvrđivanja da je postojao osnov za razvod braka, je osporeni postupak trajao pet godina, jedan mesec i 14 dana.

Prilikom ocene da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeće kriterijume: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje nadležnih sudova, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom bračnom sporu, radi razvoda braka, odnosno utvrđivanja da li je bilo osnova za razvod braka, a čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, bilo relativno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja je trebalo raspraviti u postupku, a pre svega, da li je tužilja, majka podnositeljke ustavne žalbe, bila sposobna za rasuđivanje u trenutku davanja punomoćja, odnosno bila u mogućnosti da ovlasti punomoćnika da je zastupa u ovoj parnici. Pored toga, postupak je bio procesno usložnjen i produžen i zbog prekida postupka od skoro četiri godine, zbog smrti tužilje, te odlučivanja o nastavku postupka i preuzimanja parnice od strane podnositeljke, kao jedne od njenih zakonskih naslednika.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je ona svakako imala legitiman interes da se ovaj spor okonča u razumnom roku, te da ona svojim ponašanjem nije doprinela dužini trajanja postupka.

Međutim, i pored svega navedenog, po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju postupka, vođenom u dva sudske instance, dali su nadležni sudovi. Neopravdanom trajanju parničnog postupka doprinelo je višestruko ukidanje prvostepenih presuda, odnosno rešenja, po nalogu višestepenih sudova i vraćanje na ponovno postupanje. Naime, dve presude i dva rešenja prvostepenog suda, kojima je rešavano o jednom procesnom pitanju, ali i o predmetu spora, su bila ukidana i vraćana na ponovno suđenje četiri puta, a postupak okončan tek kada je drugostepeni sud i treću prvostepenu presudu ukinuo i tužbu odbacio. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta zbog vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zaključio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P2. 1932/16 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3895/07), podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, petogodišnjim trajanjem parničnog postupka od trenutka njenog stupanja u parnicu, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije od 5. aprila 2016. godine (broj predstavke 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15), i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, osporenim aktima, Ustavni sud još jednom ističe da pri odlučivanju o ustavnoj žalbi ne može da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno.

S obzirom na izneto, u odsustvu očigledne proizvoljnosti u odlučivanju drugostepenog suda, Ustavni sud je, ocenio da se navodi podnositeljke ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već da podnositeljka, ponavljajući navode iz žalbe protiv prvostepene presude, nezadovoljna ishodom okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, od Ustavnog suda, zapravo, traži da kao instancioni parnični sud preispita i oceni zakonitost osporenih akata.

Ista ocena Ustavnog suda odnosi se i na navode podnositeljke o povredi prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, budući da podnositeljka povredu označenih prava, zasniva na tvrdnji o postojanju povrede prava na pravično suđenje.

U pogledu istaknute povrede načela utvrđenog članom 3. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da se navedenom ustavnom odredbom ne jemči nijedno ljudsko pravo ili sloboda, te ona ne može da bude osnov za izjavljivanje ustavne žalbe. S druge strane, u pogledu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, čija se povreda ističe ustavnom žalbom povodom osporenih akata, Ustavni sud ukazuje da je povreda ovog ustavnog načela akcesorne prirode, jer može da bude vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. Kako u konkretnom slučaju Ustavni sud nije utvrdio povredu prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, do koje je, po mišljenju podnositeljke, došlo donošenjem osporenih akata, to nije bilo ustavnopravnog osnova da se upušta u ispitivanje povrede načela utvrđenog članom 21. Ustava.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. U vezi sa zahtevom podnositeljke za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u bračnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti