Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Apelacioni sud je proizvoljno izmenio činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku bez održavanja rasprave, čime je podnosiocu uskratio pravo na pravično suđenje u sporu za isplatu jubilarne nagrade.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Već a, u postupku po ustavnoj žalbi S. M. iz Smedereva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. M. i utvrđuje da je presudom Apel acionog suda u Beogradu Gž1. 4923/13 od 20. avgusta 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4923/13 od 20. avgusta 2013. godine i određuje da isti sud don ese novu odluku o žalbi tuženog, izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Smederevu P1. 176/10 od 26. juna 2012. godine, ispravljenoj rešenjima tog suda P1. 176/10 od 30. novembra 2012. i 8. maja 2013. godine, u stavovima prvom i petom izreke.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M. iz Smedereva, podneo je Ustavnom sudu, 4. novembra 2013. godine , preko punumoćnika G. P, advokata iz Smedereva, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1. 4923/13 od 20. avgusta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbama čl ana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi navedeno je da je drugostepeni sud tokom razmatranja žalbe tuženog preduzeća površno i nemarno proučio spise i odlučio mimo dokaza u spisima da tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, nema pravo na isplatu jubilarne nagrade za 20 godina rada kod poslodavca, iako je uvidom u odgovor na tužbu, kojim tuženi nije osporavao dužinu rada tužioca kao uslov za isplatu jubilarne nagrade, u kopiju radne knjižice i ekonomsko veštačenje jasno vidljivo da je tužilac neprekidno radio kod tuženog od 16. juna 1987. godine, a da je 16. juna 2007. godine navršio 20 godina neprekidnog rada kod poslodavca. Naime, drugostepeni sud je došao do zaključka da je tužilac radio samo dve godine kod tuženog poslodavca. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku imajući u vidu da je radni spor koji nije komplikovan i složen trajao duže od četiri godine, te da je prvostepeni postupak trajao više od tri godine, iako je odredbama Zakona o radu propisano da se radni sporovi pravnosnažno okončavaju u roku od šest meseci od pokretanja spora.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Osnovnog suda u Smederevu P1. 176/10 od 26. juna 2012. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi, da tužiocu na ime naknade za regres za godišnji odmor za 2006-u, 2007-u i 2008. godinu, isplati iznose bliže označene ovim stavom izreke, sa zakonskom zateznom kamatom od dopelosti, pa do konačne isplate, a sve u roku od osam dana od dana prijema presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja; stavom drugim izreke obavezan je tuženi, da tužiocu na ime jubilarne nagrade za 20 godina radnog staža, isplati iznos od 47.554,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. juna 2009. godine, pa do isplate, a sve u roku od osam dana od dana prijema presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja; stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev, kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi, da mu isplati razliku otpremnine u iznosu od 7.222,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počeve od 1. januara 2009. godine; stavom četvrtim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati na imenaknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2008. godinu, iznos od 2.727,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. januara 2009. godine, pa do isplate, a sve u roku od osam dana od dana prijema presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja; stavom petim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove.

U obrazloženju presude, između ostalog, navedeno je da je radi utvrđivanja činjeničnog stanja sud izveo dokaze čitanjem: rešenja o otkazu ugovora o radu od 31. decembra 2008. godine, izvršen je uvid u radnu knjižicu, čitanjem rešenja o godišnjem odmoru, potvrde da je iskoristio 18 radnih dana za 2008. godinu, kolektivnog ugovora sa izmenama i dopunama od 23. februara 2007. godine, potvrde o isplaćenom regresu za 2006. godinu, odluke o jubilarnoj nagradi, potvrde o regresu od 14. aprila 2012. godine, odluke od 15. januara 2009. godine i nalaza i mišljenja veštaka od 24. decembra 2012. godine.

Dalje je u obrazloženju navedeno: da je među strankama nesporno da je tužilac bio zaposlen kod tuženog, te da i pored toga što je osporio tužbeni zahtev, tuženi nije sporio da zaposlenima nije izmirio neke novčane obaveze, tako da na primer nije izvršio isplatu regresa za 2007. i 2008. godinu, kao i isplatu jubilarne nagrade jer nije bilo sredstava; da je sporna visina regresa koju je tužilac primao, kao i jubilarna nagrada, otpremnina i naknada za neiskorišćeni godišnji odmor; da je radi rešavanja spornog pitanja sud izveo dokaz veštačenjem od strane veštaka ekonomske struke; da je prilikom odlučivanja o isplati jubilarne nagrade sud imao u vidu nalaz i mišljenje veštaka od 23. aprila 2012. godine datog na osnovu uvida u spise predmeta i dostavljenu dokumentaciju, a u kom nalazu je utvrđeno da je tužilac stekao pravo na jubilarnu nagradu u junu 2007. godine koja je trebalo da bude isplaćena do kraja 2008. godine kada mu je prestao radni odnos; da sud nije mogao da prihvati navode tuženog da se jubilarna nagrada nije isplaćivala, jer je doneta odluka po kojoj se isplata vrši u zavisnosti od poslovnog uspeha; da je tuženi opštim aktom utvrdio da zaposleni imaju pravo na jubilarnu nagradu, pa je utvrdio da je odluka o neisplati jubilarne nagrade, odnosno da njena isplata zavisi od poslovnog uspeha nezakonita; da je na osnovu navedenog odlučujući o isplati jubilarne nagrade sud tužbeni zahtev usvojio, kak je navedeno u izreci presude.

Pravnosnažnim rešenjima tog suda P1. 176/10 od 30. novembra 2012. godine i P1. 176/10 od 8. maja 2013. godine ispravljena je presuda toga suda P1. 176/10 od 26. juna 2012. godine u pogledu naziva tuženog poslodavca i u pogledu imena tužioca.

Tuženi je izjavio žalbu protiv prvostepene presude.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4923/13 od 20. avgusta 2013. godine preinačena je presuda Osnovnog suda u Smederevu P1. 176/10 od 8. maja 2013. godine, ispravljena rešenjima toga suda P1. 176/10 od 30. novembra 2012. i 8. maja 2013. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime jubilarne nagrade za 20 godina radnog staža, isplati iznos od 47.554,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom.

U obrazloženju osporene presude navedeno je: da je u delu kojim je obavezan tuženi da tužiocu isplati naknadu na ime jubilarne nagrade za 20 godine rada kod tuženog, prvostepeni sud pravilno utvrdio činjeničnoo staenj, ali je pogrešno primenio materijalno pravo; da je prema odredbama člana 51. Kolektivnog ugovora tuženog propisano da je poslodavac dužan da zaposlenom isplati jubilarnu nagradu, povodom neprekidnog rada kod poslodavca i to za 10, 20 i 30 godina; da je polazeći od navedene odredbe Kolektivnog ugovora tuženog, a kod utvrđene činjenice u postupku pred prvostepenim sudom, da se tužilac kod tuženog nalazio u radnom odnosu od 1. januara 2006. do 31. decembra 2008. godine, sledi zakučak da se tužilac nije nalazio na neprekidnom radu kod tuženog, kao poslodavca, u trajanju od 20 godina, koji podrazumeva trajanje kontinuiteta, nego da je on na dan 1. juna 2007. godine, ostvario radni staž od 20 godina, ali ne ukupnog rada kod tuženog; da po stanovištu tog suda nije bio ispunjen uslov, odnosno 20 godina neprekidnog rada, koji je bio neophodan da bi tužilac ostvario pravo na isplatu jubilarne nagrade, zbog čega je taj sud zaključio da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu jubilarne nagrade.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da se pravnosnažnost presude vezuje za činjenično stanje utvrđeno do zaključenja glavne rasprave (član 347. stav 3.); da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave, a kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom, kao i da će drugostepeni sud zakazati raspravu i odlučiti o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka (član 369.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud naglašava da se ovim pravom jemče, pre svega, procesne garancije da će postupak u kome je odlučivano o nečijim pravima i obavezama biti sproveden na način da kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, svakom bude omogućeno pravično suđenje. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise, osim ako iz navoda ustavne žalbe i dostavljenih dokaza ne proizlazi da je odlučivanje bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno, odnosno da je na takav način postupano.

Primenjujući navedeno na konkretni slučaj, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da se ustavnom žalbom ukazuje da je drugostepeni sud svoju odluku zasnovao na činjenicama koje nisu utvrđene u toku prvostepenog postupka, ocenivši pri tome da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje, ali je pogrešno primenio materijalno pravo. Naime, ustavnom žalbom se ukazuje da je prvostepeni sud utvrdio da je tužilac 1. juna 2007. godine stekao pravo na isplatu jubilarne nagrade na osnovu 20 godina radnog staža kod tuženog poslodavca , a drugostepeni sud je pošao od toga da se tužilac nije nalazio na neprekidnom radu kod tuženog kao poslodavca u trajanju od 20 godina, nego da je 1. juna 2007. godine ostvario radni staž od 20 godina, ali ne kod tuženog.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je za odluku o osnovanosti tužbenog zahteva odlučna činjenica da li se tužilac nalazio u radnom odnosu kod tuženog poslodavca u neprekidnom trajanju od 20 godina..

U vezi sa navedenim, Ustavni sud, najpre, konstatuje da je prvostepeni sud u obrazloženju presude naveo da je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka datog na osnovu uvida u spise predmeta i celokupnu dostavljenu dokumentaciju, pa i radnu knjižicu, utvrdio da je tužilac stekao pravo na jubilarnu nagradu u junu 2007. godine, obrazlažući svoj stav za takvu odluku. Međutim, s a druge strane, drugostepeni sud je utvrdio da je u prvostepenom postupku pravilno utvrđeno činjenično stanje, ali je zaključio da se tužilac nije nalazio na neprekidnom radu kod tuženog, kao poslodavca, u trajanju od 20 godina, te da nije bio ispunjen neophodni uslov da bi tužilac ostvario pravo na isplatu jubilarne nagrade, zbog čega je ovaj sud tužbeni zahtev tužioca za isplatu jubilarne nagrade i odbio.

Iz navedenog Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Beogradu izmenio činjenično stanje koje je utvrdio prvostepeni sud. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da se prema Zakonu o parničnom postupku, dokazi izvode na glavnoj raspravi, te da se pravnosnažnost presude vezuje za činjenično stanje utvrđeno do zaključenja glavne rasprave. Glavna rasprava, po pravilu, drži se pred prvostepenim sudom, ali u određenim slučajevima može da se održi i pred drugostepenim sudom, kada taj sud može da odredi izvođenje dokaza radi utvrđivanja činjeničnog stanja. Za slučaj da se glavna rasprava ne drži pred drugostepenim sudom, taj sud je vezan činjeničnim stanjem koje je utvrdio prvostepeni sud.

Kako je u konkretnom slučaju Apelacioni sud u Beogradu zasnovao svoju preinačujuću odluku na drugačijem činjeničnom stanju od onog koje je utvrdio nižestepeni sud, a bez otvaranja glavne rasprave, to je Ustavni sud ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, budući da je osporena presuda doneta proizvoljnom primenom prava, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud, na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke, prvi deo, usvojio ustavnu žalbu.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice učinjene povrede Ustavom zajemčenog prava mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude i određivanjem da isti sud donese novu odluku o žalbi tuženog i zjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Smederevu P1. 176/10 od 26. juna 2012. godine, ispravljenoj rešenjima tog suda P1. 176/10 od 30. novembra 2012. i 8. maja 2013. godine, u stavu prvom i petom izreke, te je odlučio kao u tački 2. izreke.

6. U pogledu navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je , uvidom u ustavnu žalbu i dostavljenu dokumentaciju, utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom okončan za četiri godine i pet meseci. Naime, osporeni parnični postupak je započeo 19. marta 2009. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Smederevu, a okončan je donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4923/13 od 20. avgusta 2013. godine.

Polazeći od prethodno utvrđenog, Ustavni sud je ocenio da, bez obzira što je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, trajanje parničnog postupka koji se osporava ustavnom žalbom se objektivno ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga se ni navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi naznačenog zajemčenog prava. Pri tome, Sud konstatuje da je prvostepeni postupak trajao duže od tri godine, ali i da svaki postupak u svom toku predstavlja celinu, pa se i njegovo trajanje mora ceniti u odnosu na ukupno vreme u kome je okončan. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da rok od šest meseci za pravnosnažno okončanje radnog spora nije prekluzivan, već instrukcioni rok, iz čega proizlazi da njegovo kršenje ne znači automatski i povredu ustavnog prava na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu da je parnični postupak okončan za četiri godine i pet meseci, Sud smatra da je predmetna parnica u svom krajnjem ishodu zadovoljila standard suđenja u razumnom roku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio kao očigledno neosnovanu u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku i rešio kao u drugom delu izreke.