Odbijanje ustavne žalbe u postupku za rehabilitaciju zbog nedostatka dokaza

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnetu protiv rešenja kojima je odbijen zahtev za rehabilitaciju. Sud je utvrdio da podnosilac nije dokazao da je krivični postupak protiv njega vođen iz političkih ili ideoloških razloga, što je uslov za rehabilitaciju.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-895/2008
13.11.2008.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, mr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Siniše Balana iz Crepaje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. novembra 2008. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Siniše Balana izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Pančevu Reh. br. 7/07 od 6. decembra 2007. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Reh. br. 11/08. od
17. aprila 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Siniša Balan iz Crepaje je 29. jula 2008. godine Ustavnom sudu podneo blagovremenu i dozvoljenu ustavnu žalbu protiv rešenja Okružnog suda u Pančevu Reh. br. 7/07. od 6. decembra 2007. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Reh. br. 11/08. od 17. aprila 2008. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na rehabilitaciju i naknadu štete i prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i čl. 35. i 36. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac ustavne žalbe smatra da je u pokrenutom postupku za rehabilitaciju pred nadležnim sudovima bio diskriminisan, jer su ''ignorisani dokazi koje je priložio i obrazložio'', te smatra da je dokazao da je osuđen za dela koja nisu imala obeležja bića krivičnog dela i to ''samo zato što je drugog društvenog porekla, jer potiče od seljačko – ratarske porodice i nije kolega iz pravosuđa''. U ustavnoj žalbi se navodi da je podnosilac neosnovano i nepravedno osuđen pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Kovačici K. br. 42/00 od 20. decembra 2000. godine za krivična dela zloupotreba službenog položaja i falsifikovanje službene isprave, kako bi se "uklonio" iz zemljoradničke zadruge ''Crepaja'' u kojoj je radio, ''zbog svog drugačijeg viđenja o upotrebi zadružne zemlje''. Podnosilac ustavne žalbe je tražio da Ustavni sud poništi osporena rešenja, te da naredi da se izvrši njegova rehabilitacija i da se odmah uklone štetne posledice kroz objavljivanje sudske odluke o rehabilitovanju.
2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom predmetu:
Pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Kovačici K. br. 43/00 od 20. decembra 2000. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Pančevu Kž. br. 128/01 od 7. decembra 2001. godine, podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim zbog krivičnih dela zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i falsifikovanje službene isprave iz člana 248. stav 1. istog zakona, izvršenih u svojstvu komercijaliste u zemljoradničkoj zadruzi ''Crepaja'', te mu je izrečena uslovna osuda, tako što mu je za oba krivična dela utvrđena jedinstvena kazna zatvora u trajanju od četiri meseca koja se neće izvršiti, ako okrivljeni u roku od godinu dana po pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo.
Podnosilac ustavne žalbe je 30. maja 2007. godine podneo Okružnom sudu u Pančevu zahtev za rehabilitaciju, navodeći da je u krivičnom postupku neosnovano osuđen iz političkih razloga, ali je njegov zahtev, kojim je tražio da se presuda Opštinskog suda u Kovačici K. br. 42/00 od 20. decembra 2000. godine proglasi ništavom od trenutka njenog donošenja i da se utvrdi da su ništave sve njene pravne posledice, odbijen osporenim rešenjem Okružnog suda u Pančevu Reh. br. 7/07 od 6. decembra 2007. godine. U obrazloženju osporenog rešenja navedeno je da zahtev nije osnovan, jer za rehabilitaciju nisu ispunjeni uslovi iz člana 1. Zakona o rehabilitaciji, pošto se ne može zaključiti da je sudski postupak protiv podnosioca ustavne žalbe pokrenut i vođen iz političkih ili ideoloških razloga, a da ostali navodi iz zahteva za rehabilitaciju nisu od značaja za odlučivanje, već eventualno mogu predstavljati osnov za podnošenje vanrednog pravnog leka, i to predloga za ponavljanje krivičnog postupka.
Odlučujući po žalbi podnosioca ustavne žalbe protiv navedenog rešenja Okružnog suda u Pančevu, Vrhovni sud Srbije je osporenim rešenjem Reh. br. 11/08 od 17. aprila 2008. godine žalbu odbio i prvostepeno rešenje potvrdio, takođe nalazeći da ne postoji nijedan dokaz koji bi ukazivao na političku ili ideološku pozadinu presuda donetih u krivičnom postupku vođenom protiv podnosioca.

4. Odredbama člana 21. Ustava je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.).
Prema članu 32. stav 1. Ustava, svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Ustav u članu 35. stav 1. jemči svakome ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo, pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom.
Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.
Odredbama člana 145. Ustava utvrđeno je: da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona (stav 1.); da su sudske odluke obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole (stav 2.); da sudsku odluku može preispitivati samo nadležni sud u zakonom propisanom postupku (stav 3.).
Zakonom o rehabilitaciji (''Službeni glasnik RS'', broj 33/06), koji je stupio na snagu 25. aprila 2006. godine, uređuje se rehabilitacija lica koja su bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom lišena, iz političkih ili ideoloških razloga, života, slobode ili nekih drugih prava od 6. aprila 1941. godine do dana stupanja na snagu Zakona, a imala su prebivalište na teritoriji Republike Srbije (član 1.). Prema odredbama ovog zakona, zahtev za rehabilitaciju može podneti svako zainteresovano fizičko ili pravno lice, a pravo na podnošenje zahteva za rehabilitaciju ne zastareva (član 2.), zahtev se podnosi okružnom sudu prema prebivalištu odnosno sedištu podnosioca zahteva ili mesta gde je izvršen progon ili nepravda i sadrži lične podatke lica čija se rehabilitacija zahteva i dokaze o opravdanosti zahteva (član 3. st. 1. i 2.), o njemu odlučuje veće od tri sudije, u javnom postupku i to tako što obrazloženim rešenjem sud usvaja ili odbija zahtev za rehabilitaciju (član 4. st. 1. i 3.). Odredbom člana 6. Zakona propisano je da se protiv rešenja o odbijanju zahteva za rehabilitaciju može izjaviti žalba Vrhovnom sudu Srbije, koji odlučuje o žalbi u veću od pet sudija.
5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i Zakona, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima sudova, u postupku po zahtevu za rehabilitaciju, nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca ustavne žalbe.
Naime, podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava nalazi u tome da je u ranije vođenom krivičnom postupku pred Opštinskim sudom u Kovačici, po njegovom mišljenju, neosnovano i nepravedno oglašen krivim i uslovno osuđen, a da se odbijanjem njegovog zahteva za rehabilitaciju od strane nadležnih sudova samo ''istrajava u povredi'' navedenog prava. Za istaknutu povredu Ustavom zajemčenog prava na jednaku zaštitu prava (član 36. stav 1.) podnosilac ne navodi bilo kakve posebne razloge, već je dovodi u vezu sa istaknutom povredom načela zabrane diskriminacije, tvrdeći da ga je sud u krivičnom postupku diskriminisao zbog ''uticaja političkih moćnika i zato što je drugog društvenog porekla'', a potom i u postupku po zahtevu za rehabilitaciju zbog ''bezrazložne solidarnosti Vrhovnog suda Srbije sa svojim kolegama''. Po oceni Ustavnog suda, ovi navodi nisu potkrepljeni bilo kakvim pravno utemeljenim argumentima ili pruženim dokazima, tako da predstavljaju izraz subjektivne ocene podnosioca ustavne žalbe o postojanju povreda Ustavom zajemčenih prava.
U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na rehabilitaciju iz člana 35. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je ovo pravo zajemčeno licu koje je bez osnova ili nezakonito osuđeno za kažnjivo delo, što podrazumeva da je prethodno u zakonom propisanom postupku došlo do stavljanja van snage pravnosnažne osuđujuće presude i drugačijeg ishoda krivičnog postupka, što kod podnosioca žalbe nesporno nije slučaj, jer je pravnosnažna osuđujuća presuda Opštinskog suda u Kovačici u krivičnom postupku koji je protiv njega vođen i dalje na snazi. Ustavni sud je ocenio da ni u posebnom postupku za rehabilitaciju vođenom po zahtevu podnosioca ustavne žalbe pred Okružnim sudom u Pančevu i Vrhovnim sudom Srbije nije došlo do povrede navedenog prava, jer pravo na rehabilitaciju nije apsolutno pravo i ne ostvaruje se samo po sebi, odnosno po sili Ustava ili zakona, već se opravdanost (osnovanost) podnetog zahteva za rehabilitaciju mora na sudu i dokazati, u skladu sa uslovima predviđenim Zakonom o rehabilitaciji. Nužna pretpostavka za to je, prema Zakonu o rehabilitaciji, da je neko lice bilo žrtva progona, nasilja ili nepravde, te da je isključivo iz političkih ili ideoloških razloga lišeno života, slobode ili nekih drugih prava u periodu od 6. aprila 1941. godine, pa do dana stupanja na snagu Zakona, bez obzira da li je do lišenja ljudskih prava došlo na osnovu sudske ili administrativne odluke, ili čak u odsustvu bilo kakve formalne odluke sudske ili upravne vlasti.
U konkretnom slučaju, nadležni sudovi su u osporenim rešenjima utvrdili da je protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tadašnjeg komercijaliste u zemljoradničkoj zadruzi ''Crepaja'', vođen na zakonu zasnovan krivični postupak pred Opštinskim sudom u Kovačici za krivična dela zloupotreba službenog položaja i falsifikovanje službene isprave, koji je okončan pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Pančevu od 7. decembra 2001. godine, u kom je podnosiocu ustavne žalbe izrečena uslovna osuda. I po oceni Ustavnog suda ne postoji nijedan dokaz iz koga bi se moglo utvrditi da je ovaj krivični postupak iniciran i vođen iz političkih ili ideoloških razloga. S obzirom na to da je za odluku sudova po podnetom zahtevu za rehabilitaciju, od značaja samo okolnost da li je podnosilac zahteva bio žrtva iz političkih ili ideoloških razloga, to su pravno nebitni navodi i subjektivni stavovi podnosioca ustavne žalbe o tome da je pravnosnažno osuđen iako u njegovim radnjama nisu bila ostvarena obeležja bića krivičnih dela koja su mu optužnicom nadležnog javnog tužioca stavljena na teret. Ova pitanja, po oceni Ustavnog suda, nisu i ne mogu biti predmet odlučivanja u postupku rehabilitacije po Zakonu o rehabilitaciji, u kom se ne ispituje pravilnost i zakonitost ranije donetih sudskih odluka u materijalno-pravnom smislu, niti vrši revizija ranijeg pravnosnažno okončanog postupka, već se samo utvrđuju ništavim akti sudskih ili upravnih vlasti, doneti u zakonom određenom periodu, za koje je dokazano da su bili ideološko - politički zasnovani.
7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba neosnovana i da je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS“, broj 109/2007) treba odbiti. Stoga je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneta Odluka kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe u postupku za rehabilitaciju zbog nedostatka dokaza

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti