Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši da je parnični postupak za naknadu štete, koji je trajao skoro sedam godina, povredio pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku. Kao pravično zadovoljenje, dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S . iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, n a sednici Veća održanoj 2. jula 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 12150/13 (ranije pod brojem P. 5730 7/10) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S . iz Novog Sada je , 19. oktobra 2017. godine, preko punomoćnika D . V, advokata iz Stare Pazove, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu P. 12150/13.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je 25. oktobra 2010. godine podnela tužbu protiv tuženih J . „P .“ iz Novog Sad a i J . „ Pt.“ iz Novog Sad a, radi naknade štete i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 490/16 od 30. avgusta 201 7. godine, te joj je zbog dužine trajanja parničnog postupka od sedam godina , a koji nije bilo složen, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Podnositeljka navodi da joj je u predmetnom postupku povređeno i pravo iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Kako navedeno pravo iz Evropske konvencije sadržinski ne razlikuje od člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je povredu tog prava cenio u odnosu na označenu ustavnu odredbu.

Zahtevala je naknadu nematerijalne štete kao i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu, priloženu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 12150/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 25. oktobra 2010. godine podnela tužbu Osnovom sudu u Novom Sadu protiv tuženih J . „P .“ iz Novog Sada i J. „ Pt.“ iz Novog Sada, radi naknade štete. Predmet je dobio broj P. 57307/10.

Pred prvostepenim sudom su održana tri ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, saslušani su svedoci, izvršen je uvid u zapisnik o uviđaju saobraćajne policije Novi Sad, i izvršeno je suočenje između svedoka i tužilje, dok dva ročišt a ni su održan a, i to jedno zbog bolesti postupajućeg sudije, a jedno iz procesnih razloga.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 57307/10 od 6. jula 2012. godine usvojen je tužbeni zahtev i obavezan je tuženi J. „P .“ da tužilji plati određen novčani iznos na ime naknade štete, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i parnične troškove, a odbijen je kao neosnovan zahtev da se tuženi J. „ Pt.“ obaveže solidarno sa tuženim J . „P .“ da tužilji naknadi štetu.

Podnositeljka je 19. septembra 2012. godine izjavila žalbu protiv navedene prvostepene presude, a tuženi J. „ Pt.“ je 24. septembra 2012. godine izjavio žalbu.

Rešenjem Višeg suda u Pančevu Gž. 973/13 od 17. decembra 2013. godine usvojene su žalbe tužilje i tuženog, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 57307/10 od 6. jula 2012. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku održana su četiri ročišta , na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, izvršeno je veštačenje od strane sudskog veštaka mašinske struke, saslušane su parnične stranke i svedoci, i saslušan je veštak, dok tri ročišta ni su održan a, i to dva zbog štrajka advokata, a jedno zbog procesnih razloga.

Podneskom od 24. februara 2015. godine tužilja je , pored primarnog , postavila i eventualni tuž beni zahtev.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 12150/13 od 11. marta 2015. godine odbijen je kao neosnovan primarni tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi J . „P .“ da tužilji na ime naknade štete za vrednost ukrasne ratkapne isplati iznos od 2.200,00 dinara i iznos od 3.000,00 dinara na ime troškova za uklanjanje parkiranog vozila, sa zakonskom zateznom kamatom, da se obavežu tuženi J. „P .“ i J. „Pt.“, da, kao solidarni dužnici, isplate tužilji iznos od 15.075,00 dinara na ime naknade štete za popravku motornog vozila, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da se obave žu tuženi , da , kao solidarni dužnici, isplate tužilji troškove parničnog postupka, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je eventualni tužbeni zahtev odbijen u odnosu na tuženog J . „ Pt.“, a usvojen u odnosu na tuženog J. „P .“, tako što je tuženi J. „P .“ obavezan da tužilji isplati iznos od 20.275,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i troškove parničnog postupka u iznosu od 114.922,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, i obavezana je tužilja da tuženom J . „ Pt.“ na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 22.500,00 dinara.

Tužilja i tuženi J. „P .“ su 6. maja 2015. godine izjavili žalb e protiv navedene prvostepene presude.

Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 1030/15 od 9. decembra 2015. godine vraćeni su spisi P. 12150/13 Osnovnom sudu u Novom Sadu radi ispravke prvostepene presude i rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 12150/13 od 24. decembra 2015. godine ispravljena je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 12150/13 od 11. marta 2015. godine zbog očigledne greške u pisanju.

Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 490/16 od 7. juna 2017. godine ponovo su vraćeni spisi P. 12150/13 Osnovnom sudu u Novom Sadu radi ispravke presude i rešenj em Osnovnog suda u Novom Sadu P. 12150/16 od 15. juna 2017. godine ispravljena je prvostepena presuda zbog očigledne greške u pisanju.

Presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 490/16 od 30. avgusta 2017. godine, u stavu prvom izreke, žalbe tuženog J. „P .“ i tužilje su delimično usv ojene, pa je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 12150/13 od 11. marta 2015. godine, ispravljena rešenjima Osnovnog suda u Novom Sadu P. 12150/13 od 24. decembra 2015. godine i od 15. juna 2017. godine, preinačena u delu kojim je odbijen primarni tužbeni zahtev, tako što je usvojen primarni tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi J . „P .“, da tužilji isplati na ime naknade štete za vrednost ukrasne ratkapne, iznos od 2.200,00 dinara i iznos od 3.000,00 dinara na ime troškova za uklanjanje parkiranog vozila, sve sa zakonskom zateznom kamatom, obavez ani su tuženi J . „P .“ i J. „ Pt.“, da kao solidarni dužnici, isplate tužilji iznos od 15.075,00 dinara na ime naknade štete za popravku motornog vozila, sa zakonskom zateznom kamatom i obavezan je tuženi J. „ Pt.“ da solidarno sa tuženim J. „P .“ isplati tužilji dosuđene troškove postupka u iznosu od 114.922,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je zahtev tuženog J. „ Pt.“ za naknadu troškova postupka odbijen kao neosnovan ; u stavu drugom izreke je određeno da su u preostalom pobijanom, a nepreinačenom delu , žalbe tužilje i tuženog J. „P .“ odbijene, a prvostepena presuda je potvrđena.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, ukupno trajanje parničnog postupka od šest godina i deset meseci predstavlja njegovo nerazumno dugo trajanje kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da je pretežan doprinos nerazumno dugom trajanju postupka dao prvostepeni sud kome je, u drugom po redu žalbenom postupku, drugostepeni sud u dva navrata vraćao spise predmeta radi ispravke prvostepene presude, te je iz tog razloga drugi po redu žalbeni postupak, kojim je parnica pravnosnažno okončana , trajao dve godine i tri meseca. Međutim, ostali postupajući sudovi su odlučivali u redovnim rokovima. Tako je, prva po redu meritorna odluka doneta nakon godinu dana i devet meseci od podnete tužbe, prvi žalbeni postupak trajao je godinu dana i tri meseca, a ponovni prvostepeni postupak trajao je godinu dana i četiri meseca.

Međutim, i pored navedenog, Ustavni sud nalazi da ukupno trajanje parnice od skoro sedam godina predstavlja njeno nerazumno dugo trajanje.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od materijalnog značaja za podnositeljku i podnositeljka je ima la legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnositeljke, Sud ukazuje da podnositeljka ustavne žalbe nije doprine la dužini trajanja postupka .

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. s tav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu prvo pod brojem P. 57307/10, a zatim pod brojem P. 12150/13, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke broj 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela.

7. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

8. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti