Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 11 godina. Sud utvrđuje pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Gordana Ajnšpiler Popović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. O . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sedni ci Veća održanoj 30. novembra 2023 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. O . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 22844/18 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo S. O . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. O . iz Beograda je , 10. septembra 2020. godine, Ustavnom sudu izjavila ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 22844/18 od 15. marta 2019. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7150/19 od 3. jula 2020. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 18, 22, 32 , 142, 145 i 197. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 22844/18.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi detaljno obrazlaže tvrdnju o povredi prava na suđenje u razumnom roku, opisujući tok osporenog parničnog postupka, ističući, između stalog, da je osporeni postupak pokrenula još 13. marta 2009. godine. Tvrdnju da joj je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, podnositeljka obrazlaže navodima da je merodavno materijalno pravo pogrešno primenjeno i da osporene presude ne sadrže dovoljno detaljno obrazloženje.

Podnositeljka je zahtevala naknadu nematerijaln e štete u iznosu od 11.000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalb e povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 22844/18 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

S. O . iz Beograda , ovde podnositeljka ustavne žabe, podnela je 13. marta 2009. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv Republike Srbije – Ministarstva odbrane – V, radi vraćanja stečenog bez osnova i naknade štete, a sve povodom stomatoloških usluga pruženih od strane tužene. Predmet je zaveden pod brojem P. 1697/09.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14364/10 od 15. septembra 2017. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražena isplata iznosa od 33.000 dinara na ime sticanja bez osnova, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je u stavu drugom izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila isplatu određenih novčanih iznosa na ime naknade materijalne štete; stavom trećim izreke ove presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražena isplata određenih novčanih iznosa na ime naknade nematerijalne štete, dok je u stavu četvrtom izreke obavezana tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 250.875 dinara. U uvodu presude je označena vrednost predmeta spora u iznosu od 911.560 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7541/17 od 22. novembra 2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14364/10 od 15. septembra 2017. godine u stavu trećem izreke presude, dok je ista presuda ukinuta u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke presude, te je u tom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Nakon ponovno sprovedenog postupka, doneta je ovde osporena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 22844/18 od 15. marta 2019. godine, kojom je, u stavu prvom izreke , usvojen tužbeni zahtev tužilje tako što je obavezana tužena da joj isplati 33.000 dinara na ime sticanja bez osnova, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je u stavu drugom izreke usvojen tužbeni zahtev tužilje tako što je obavezana tužena da joj isplati određene novčane iznose na ime naknade materijalne štete ; stavom trećim izreke osporene presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražena isplata određenih n ovčanih iznosa na ime naknade materijalne štete, dok je u stavu četvrtom izreke obavezana tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 270.993 dinara. U uvodu presude je označena vrednost predmeta spora u iznosu od 123.060 dinara.

Dopunskom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 22844/18 od 15. maja 2019. godine dopunjena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 22844/18 od 15. marta 2019. godine u stavovima drugom i četvrtom izreke.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7150/19 od 3. jula 2020. godine, u stavu prvom izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 22844/18 od 15. marta 2019. godine, dok je u stavovima drugom i trećem izreke delimično odbijena žalba i potvrđena, a delimično preinačena dopunska presuda od 15. maja 2019. godine, i to u delu odluke o troškovima parničnog postupka ; u stavu četvrtom izreke odbijeni su kao neosnovani zahtevi parničih stranka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

U toku parničnog postupka održano je 28 ročišt a, dok je osam ročišta odloženo, i to tri ročišta – jer su se spisi predmeta nalazili kod sudskog veštaka, dva ročišta - zbog nepristupanja veštaka na saslušanje, jedno ročište – jer M. fakultet nije odgovorio na dopis suda koji se ticao veštačenja, jedno ročište – radi dos tavljanja podneska tuženog tužilji i jedno ročište – iz nepoznatog razloga. Nijednom od veštaka nije izrečena novčana kazna zbog kašnjenja sa dostavljanjem nalaza i mišljenja i nepristupanja na zakazano ročište.

U toku dokaznog postupka je izvršen uvid u dostavljenu dokumentaciju, saslušani su tužilac, deset svedoka i određeni sudski veštaci, te je izvedeno veštačenje od strane Sudsko-medicinskog odbora M. fakulteta u Novom Sadu, veštaka za oblast stomatologije A.T. i veštaka neuropsihijatrijske specijalnosti Z.Đ.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na č iju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je osporeni parnični postupak okončan u roku od 11 godina i tri meseca, a što prima facie može da ukaže da isti nije okončan u razumnom roku.

Međutim, Ustavni sud ističe da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o k ome se raspravlja za podnosioca.

Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio složen, jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud tre balo da razjasni pre odlučivanja. Pri tome, Ustavni sud dodaje da to što je u toku postupka saslušan veći broj svedoka ne uka zuje samo po sebi na složenost postupka. Naime, na sudu je da, rukovodeći se, između ostalog, načelima efikasnosti i ekonomičnosti, odluči koje je dokazne predloge stranaka celishodno usvojiti, a koje je potrebno odbiti, a sve sa ciljem brzog i efikasnog okončanja postupka.

Ustavni sud je, zatim, utvrdio da nijedno ročište nije odloženo iz razloga koji se može pripisati na odgovornost podnositeljki ustavne žalbe, niti je podnositeljka na bilo koji drugi način doprinela dugom trajanju parnice, zbog čega se ovako dugo trajanje postupka prevashodno može pripisati nedelotvornom radu sudova.

Naime, Ustavni sud smatra da je na ukupno trajanje postupka najviše uticalo neefikasno postupanje prvostepenog suda, jer je prva prvostepena presuda doneta tek nakon osam godina i šest meseci od podnošenja tužbe, pri čemu je ista odlukom drugostepenog suda delimično ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje. Takođe, Ustavni sud primećuje da čak šest zakazanih ročišta u toku prvostepenog postupka nije održano zbog razloga koji se mogu pripisati u odgovornost veštaku (tri ročišta – jer su se spisi predmeta nalazili kod veštaka , dva ročišta – zbog nepristupanja veštaka na saslušanje i jedno ročište – jer M. fakultet nije odgovorio na dopis suda koji se ticao veštačenja ), pri čemu postupajući sud nije preduzimao dostupne procesnopravne mere kojima bi predupredio i sankcionisao takvo postupanje. Pored navedenog, Ustavni sud naglašava da je na prvostepenom sudu bilo da efikasno rukovodi postupkom, a što između ostalog, podrazumeva obavezu da postupak sprovede na što manjem broju ročišta i da odbije dokazne predloge stranaka čije izvođenje nije celishodno, a što, prema oceni Ustavnog suda, u konkretnom predmetu nije učinjeno.

Ustavni sud je, na kraju, imao u vidu i prirodu zahteva o kome je odlučivano, te je ocenio da, iako nije reč o predmetu spora koji ima poseban značaj za podnositeljku ustavne žalbe i koji zahteva posebnu hitnost u postupanju , trajanje postupka od 11 godina i tri meseca ne ispunjava kriterijum suđenja u razumnom roku.

Imajući sve navedeno u vidu, Ustavni sud je zaključio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), te je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 22844/18 od 15. marta 2019. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7150/19 od 3. jula 2020. godine, Ustavni sud je ocenio da osporene presude sadrže jasno i detaljno obrazloženje koje je zasnovano na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava. Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih presuda.

U pogledu tvrdnje o povredi načela iz čl. 18. i 2 2. Ustava, Ustavni sud ističe da se odredbama ovih članova ne jemči nijedno određeno pr avo ili sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojim a se ostvaruju sva zajemčena prava i s lobode, te je njihova povreda akces orne prirode, što znači da do povrede može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog određenog prava, odnosno slobode, a što u konkretnom predmetu nije slučaj.

Ustavni sud, takođe, ukazuje da odredbama čl. 142, 145. i 197. Ustava nije zajemčeno nijedno određeno pravo ili sloboda, niti su zajemčena načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i s lobode, zbog čega odredbe ovih članova ne predstavljaju osnov za izjavljivanje ustavne žalbe.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Ustavni sud posebno ukazuje da je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije ( predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine) i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja sudova.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti