Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete zbog prinudnog odvođenja na ratište. Postupak, koji je trajao preko osam godina, ocenjen je kao neprihvatljivo dug, uprkos složenosti predmeta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R . T . iz Tomislavaca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. T . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Subotici u predmetu P. 788/11 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. T . iz Tomislavaca izjavio je, 22. novembra 2012. godine, preko punomoćnika O . J, advokata iz Subotice, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 97/12 od 19. septembra 2012. godine, zbog povrede načela i prava zajemečenih odredbama čl. 10, 21, 22, 32, 35, 36. i 199. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem je doneta osporena presuda.

Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da je pogrešan stav drugostepenog suda o tome da mu je potraživanje zastarelo, jer je sud propustio da utvrdi da je podnosilac saznao da boluje od posttraumatskog stresnog poremećaja tek kad je podneo tužbu, a od kada je zastarelost tek mogla početi da teče. Takođe, podnosilac ističe da se u konkretnom slučaju nije mogla primeniti odredba člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, već odredba člana 377. istog zakona, kojom je propisan privilegovan rok zastarevanja potraživanja, s obzirom na to da je šteta koju potražuje prouzrokovana krivičnim delom organa Ministarstva unutrašnjih poslova, shodno kojem zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja.

Podnosilac navodi i da su sudovi u drugim predmetima pravo na naknadu štete upravo i dosuđivali primenjujući ovu zakonsku odredbu, zbog čega mu je povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava, ali za svoje tvrdnje nije priložio dokaze. Podnosilac smatra da mu je povređeno i pravo na pravno sredstvo jer uloženi pravni lekovi - žalba i revizija, nisu bili delotvorni.

Nadalje, podnosilac ističe da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, jer je osporeni postupak trajao više od osam godina. U prilog svoje tvrdnje navodi da je prvostepena presuda doneta tek nakon šest godina, iako je sud trebalo da sasluša svega četiri lica, kao i da obavi jedno veštačenje. Takođe, ističe da je prvo ročište zakazano tek posle više od godinu dana, a da ga je sud kao stranku saslušao tek 10. decembra 2008. godine, te svedoka M.T. tek 24. aprila 2009. godine, a veštačenja obavio tek u drugoj polovini 2009. godine.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi da su mu povređena napred navedena ustavna prava, te naloži Apelacionom sudu u Novom Sadu da ponovi postupak po žalbi, kao i da odredi da mu se naknadi nematerijalna šteta u iznosu od 1.250.000,00 dinara i troškovi postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priložene dokumentacije i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Subotici P. 788/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

R. T, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je tužbu Opštinskom sudu u Subotici, 14. maja 2004. godine, protiv Republike Srbije – Ministarstva unutrašnjih poslova. Tužbu je podneo radi naknade štete nastale kao posledica njegovog prinudnog odvođenja od strane policije na ratište u periodu od 14. avgusta do 15. oktobra 1995. godine. U tužbi je istakao da je tužena propustila da ga zaštiti kao izbeglo lice, te da zbog toga što ga je nezakonito lišila slobode, prisilno ga odvela na ratište i predala organima druge države treba da snosi odgovornost.

Prvo ročište u ovoj pravnoj stvari sud je zakazao i održao 25. oktobra 2004. godine. Sledeće ročište zakazano je za 6. jul 2005. godine, kada je Opštinski sud u Subotici doneo rešenje P. 885/04 kojim je odredio prekid postupka. U obrazloženju rešenja je navedeno da je u ovoj pravnoj stvari potrebno rešiti prethodno pitanje koje se odnosi na postupanje po krivičnoj prijavi koju je podneo tužilac, a povodom iste činjenične i pravne situacije, protiv NN lica, zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanoviništva. Postupajući po žalbi tužene, Okružni sud u Subotici je doneo rešenje Gž. 1051/05 od 30. septembra 2005. godine, kojim je žalbu usvojio i ukinuo prvostepeno rešenje, te predmet vratio na dalji postupak, sa obrazloženjem da spisima predmeta nije priključena ni krivična prijava niti dokaz da je po toj prijavi postupljeno i pokrenut krivični postupak protiv konkretnih lica, zbog čega nisu ispunjeni uslovi iz člana 215. tačka 1) u vezi sa članom 12. Zakona o parničnom postupku, a da se prekid postupka ne može odrediti na osnovu verovatnoće da će krivična prijava rezultirati pokretanjem krivičnog postupka i krivični postupak se završiti osuđujućom presudom. Do kraja 2005. godine sud je zakazao i održao dva ročišta, na kojima je tužilac preinačio tužbeni zahtev povećanjem i predložio izvođenje psihijatrijskog veštačenja.

Tokom 2006. godine sud je zakazao i održao četiri ročišta. Na ročištu održanom 11. decembra 2006. godine sud je naložio neuropsihijatrijsko veštačenje, a 28. decembra 2006. godine su po zamolnici Opštinskog suda u Subotici saslušana dva svedoka pred Opštinskim sudom u Temerinu.

Tokom 2007. godine, sud je zakazao i održao 11 ročišta, ali naloženo veštačenje nije obavljeno, jer je sudski veštak - neuropsihijatar, 2. oktobra 2007. godine, vratio spise predmeta parničnom sudu sa obrazloženjem da se tužilac nije odazivao pozivima, nakon čega je utvrđeno da je tužilac promenio adresu, pa je sud 3. decembra 2007. godine zastao sa postupkom do 3. februara 2008. godine, dok ne pribavi novu adresu tužioca, koja će biti prosleđena veštaku.

Tokom 2008. godine sud je zakazao i održao tri ročišta, a veštak medicinske struke je dopisom od 5. septembra 2008. godine obavestio sud da nije bio u mogućnosti da obavi veštačenje nad tužiocem, jer se opet nije odazvao pozivu za pregled, nakon čega je sud doneo rešenje P. 1552/05 od 16. septembra 2008. godine, kojim je obavezao tužioca da se izjasni da li ostaje kod dokaznog predloga za sprovođenje veštačenja, a 10. decembra 2008. godine je izveo dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, kada je ustanovljeno da tužilac ostaje kod dokaznog predloga za sprovođenje veštačenja.

Tokom 2009. godine sud je zakazao i održao šest ročišta. U ovom periodu sud je saslušao jednog svedoka i odredio da neuropsihijatrijsko veštačenje obavi drugi veštak, te odredio psihološko veštačenje. Nalaz i mišljenje veštaka psihologa su dostavljeni sudu 2. juna 2009. godine, a nalaz i mišljenje veštaka neuropsihijatra 3. jula 2009. godine, nakon čega je sud izveo dokaz saslušanjem veštaka. Na ročištu održanom 20. avgusta 2009. godine sud je doneo rešenje P. 1552/05, kojim se tužba smatra povučenom, jer se na ročištu nisu pojavile uredno pozvane stranke, ali je tužilac, dana 27. avgusta 2009. godine podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje, koji je sud usvojio 19. novembra 2009. godine i ukinuo navedeno rešenje, nakon čega je odredio zastoj postupka do 31. decembra 2009. godine, zbog reorganizacije pravosuđa.

Tokom 2010. godine sud je zakazao pet ročišta, od kojih je održao četiri. U ovom periodu je obavljeno dopunsko neuropsihijatrijsko veštačenje, te su saslušani veštaci. Sud nije održao ročište zakazano za 22. jun 2010. godine zbog sprečenosti sudije, a na ročištu održanom 15. jula 2010. godine zaključena je glavna rasprava i doneta presuda P. 1835/10, koja je postala pravnosnažna i izvršna 11. avgusta 2010. godine.

Tužilac je 11. avgusta 2010. godine izjavio žalbu na navedenu presudu, doneo je rešenje P. 1835/10 od 17. januara 2011. godine, kojim je ukinuo klauzulu pravnosnažnosti i izvršnosti. Apelacioni sud u Novom Sadu je, postupajući po žalbi tužioca, doneo rešenje Gž. 1203/11 od 6. aprila 2011. godine, kojim je žalbu usvojio, ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, sud je zakazao i održao tri ročišta. U tom periodu sud je naložio veštaku neuropsihijatru da dopuni svoj nalaz (dopuna nalaza je dostavljena sudu 3. oktobra 2011. godine), nakon čega je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 788/11.

Presudom Osnovnog suda u Subotici P. 788/11 od 26. oktobra 2011. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tužena obaveže da mu naknadi nematerijalnu i materijalnu štetu i tužilac obavezan da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka, sa obrazloženjem da je potraživanje tužioca zastarelo.

Postupajući po žalbi tužioca od 2. decembra 2011. godine, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo osporenu presudu Gž. 97/12 od 19. septembra 2012. godine, kojom je odbio žalbu i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene presude, između ostalog, navedeno je: da je prvostepeni sud pravilno konstatovao da je potraživanje tužioca za naknadu nematerijalne i materijalne štete zastarelo, budući da je šteta kod tužioca nastala 1995. godine, a da je tužba podneta 14. maja 2004. godine. Drugostepeni sud je, polazeći od odredaba člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, kojima je propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju za pet godina od kada je šteta nastala, našao da potraživanje prema Republici Srbiji, za naknadu štete po osnovu odgovornosti države za štetu koju njen organ prouzrokuje, zastareva u roku od pet godina od trenutka nastanka štete. Neosnovan je i žalbeni navod tužioca da je prvostepeni sud morao primeniti odredbe člana 377. istog zakona, s pozivom na to da je šteta u ovoj pravnoj stvari prouzrokovana krivičnim delom, budući da se u konkretnom slučaju ne može primeniti zastarni rok iz tog člana jer tužilac nije pružio dokaze da mu je šteta pričinjena krivičnim delom (tj. nije pružio dokaze da se nalazio u Erdutu, s obzirom na to da je za svoje učešće kao dokaz naveo svedoke - saslušanje supruge, rođene sestre i zeta, niti je dokazao da je imao status izbeglog lica). Neosnovani su žalbeni navodi tužioca da je prvostepena presuda doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 1) Zakona o parničnom postupku, budući da je sud, koji je doneo pobijanu presudu, bio propisno sastavljen, a presudu je doneo sudija pojedinac koji je s obzirom na vrednost predmeta spora i nadležan za suđenje u konkretnom slučaju. Nisu osnovani ni navodi žalbe tužioca da je prvostepena presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz tačke 8) istog člana Zakona o parničnom postupku i da je protivno odredbama zakona sud odbio zahtev stranke da u postupku slobodno upotrebljava svoj jezik i pismo. Kako tužilac, niti njegov punomoćnik, u toku postupka nisu postavili zahtev da im se sva pismena dostavljaju na ćiriličkom pismu, dostavljanjem tužiocu zapisnika sa rasprava i nalaza veštaka na latiničnom pismu nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka. Tužilac u žalbi ističe da je prvostepena presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz tačke 9) navedenog člana Zakona, jer je tužena zastupana od strane neovlašćenog lica, ali je sud našao da je i ovaj navod neosnovan, polazeći od toga da je navedenom odredbom propisano da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako zakonski zastupnik, odnosno punomoćnik stranke nije imao potrebno ovlašćenje za vođenje parnice ako se ovi nedostaci odnose na stranku koja je izjavila žalbu, a da je u konkretnom slučaju žalbu izjavio tužilac, zbog čega se u svojoj žalbi na navedeno ne može pozivati.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se primenjivao na konkretan slučaj, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak započet 14. maja 2004. godine i da je pravnosnažno okončan 19. septembra 2012. godine, odnosno da je ukupno trajao osam godina i četiri meseca. Napred navedeno, samo po sebi, može da ukaže na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen radi naknade nematerijalne i materijalne štete, koja je nastala nakon što je podnosilac ustavne žalbe od strane pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova, avgusta 1995. godine, prinudno odveden na ratište, gde je zadržan do oktobra iste godine. Ustavni sud je dalje utvrdio da su u dokaznom postupku sprovedeni neuropsihijatrijsko i psihološko veštačenje, kao i dopune ovih veštačenja, da su saslušani veštaci, svedoci i tužilac u svojstvu parnične stranke. Po oceni Ustavnog suda, navedeno ukazuje da je u konkretnom slučaju predmet tužbenog zahteva bio relativno činjenično i pravno složen, te da je zahtevao obimniji dokazni postupak, što samo donekle opravdava činjenicu da je postupak trajao više od osam godina.

Ustavni sud je ocenio da je predmet parničnog postupka bio značajan za podnosioca, s obzirom na to da je imao procesno svojstvo tužioca u postupku koji se vodio radi naknade nematerijalne i materijalne štete koju je pretrpeo nakon što je prinudno odveden na ratište, ali se shodno navedenom u predmetnom postupku nije uvek ponašao, jer je neodazivanjem na pozive veštaka neuropsihijatra, koji je trebalo da sprovede veštačenje po njegovom predlogu i nedostavljanjem nove adrese svoga prebivališta produžio trajanje postupka za dve godine.

I pored činjenice da se u konkretnom slučaju radilo o relativno složenim činjeničnim i pravnim pitanjima, Ustavni sud je, kada je reč o postupanju nadležnih sudova, utvrdio da je prvostepena presuda doneta tek nakon sedam godina i pet meseci, što je neprihvatljivo dug period sa aspekta standarda suđenja u razumnom roku.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Subotici u predmetu P. 788/11, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, kao i njegov doprinos trajanju parničnog postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ispitujući navode o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je pošao od svog stava da nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporene drugostepene presude.

Iz sadržine odredbe člana 36. stav 1. Ustava, na čiju je povredu takođe ukazano u ustavnoj žalbi, sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama, a podnosilac nije dostavio dokaze da je Apelacioni sud u Novom Sadu u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom.

U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova, a nesporno je da je podnosilac imao i iskoristio pravo na preispitivanje zakonitosti prvostepene odluke.

Pored toga, u pogledu navoda ustavne žalbe da su podnosiocu osporenom presudom povređena načela iz čl. 10, 21. i 199. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ne može utvrđivati povreda ustavnih načela ukoliko prethodno nije utvrđena povreda nekog Ustavom zajemčenog prava, s obzirom na njihovu akcesornu prirodu.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe povredu načela i prava iz čl. 22. i 35. Ustava obrazlaže na isti način kao i povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, to Ustavni sud ove navode nije posebno razmatrao, polazeći od toga da je ustavnu žalbu u tom delu odbacio.

Povodom zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Ustavnim sudom snose svoje troškove.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti