Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu škole i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao devet godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe koji osporava meritum odluka odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Tijana Šurlan, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Škole za osnovno i srednje obrazovanje „11. oktobar“, sa sedištem u Leskovcu, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. oktobra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Škole za osnovno i srednje obrazovanje „11. oktobar“ i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 395/11 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Škola za osnovno i srednje obrazovanje „11. oktobar“, sa sedištem u Leskovcu , je 20. oktobra 2017. godine, preko punomoćnika M . I, advokata iz Grdelice, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 395/11, kao i protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1838/16 od 8. juna 2017. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž1. 67/16 od 21. januara 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je postupak u sporu radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu neopravdano dugo trajao, što čini povredu prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku; da osporene presuda ne sadrže obrazloženja kojima se zadovoljavaju standardi pravičnog suđenja; da Apelacioni sud u Nišu i Vrhovni kasacioni sud nisu ispitali ključne navode iz žalbe, odnosno revizije, niti su dali odgovore na suštinska pitanja, na koji način su, pored prava na pravično suđenje, podnosiocu ustavne žalbe povređena i prava iz člana 36. Ustava; da Vrhovni kasacioni sud nijednom reči nije prokomentarisao navod iz dopune revizije od 11. marta 2016. godine o tome da je tužilac u međuvremenu ostvario pravo na starosnu penziju, što njegov tužbeni zahtev za vraćanje na rad čini „nemogućim“; da rešenje Vrhovnog kasacionog suda, kojim je ukinuta prvobitna drugostepena presuda, nikada nije dostavljeno podnosiocu ustavne žalbe, zbog čega on nije mogao da izvrši analizu te odluke i oceni da li je drugostepeni sud pravilno razumeo i postupio po primedbama revizijskog suda; da je neprihvatljiva konstatacija Vrhovnog kasacionog suda po kojoj je takva bitna povreda odredaba parničnog postupka bez značaja .

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte i podnosiocu ustavne žalbe prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300.000 dinara, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te dosudi troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P1. 395/11 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Ž. S . iz Leskovca je , 31. marta 200 8. godine, u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tužen e Škole za osnovno i srednje obrazovanje „11. oktobar“ sa sedištem u Leskovcu, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu od 3. marta 200 8. godine i vraćanja na rad. Predmet je zaveden pod brojem P1. 1010/08.

Tuženi je odgovor na tužbu dostavio 15. aprila 200 8. godine. U periodu do prvog presuđenja je zakazano osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva nisu održana , jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a drugo jer punomoćnik tuženog nije bio uredno pozvan. Takođe, jedno ročište je odloženo na molbu punomoćnika tužioca. U okviru dokaznog postupka je saslušano četvoro svedoka, kao i tužilac i zakonski zastupnik tuženog, u svojstvu parničnih stranaka. Ročišta su zakazivana na mesec dana. Glavna rasprava je zaključena 27. februara 20 09. godine.

Opštinski sud u Leskovcu je doneo presudu P1. 1010/08 od 27. februara 20 09. godine, kojom je tužbeni zahtev tužioca u celini usvojen.

Tuženi je 3. aprila 20 09. godine godine izjavio žalbu. Spisi parničnog predmeta su 24. aprila 20 09. godine prosleđeni Okružnom sudu u Leskovcu, radi donošenja odluke o žalbi. Nadležnost O kružnog suda u Leskovcu je 1. januara 2010. godine preuzeo Apelacioni sud u Nišu. Rešenjem Gž1. 703/10 od 21. februara 2011. godine ukinuta je naveden a prvostepen a presud a i predmet je 2. marta 2011. godine vra ćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku predmetu je dodeljen broj P1. 395/11. Nadležnost Opštinskog suda u Leskovcu je u međuvremenu preuzeo Osnovni sud u Leskovcu. Do narednog presuđenja je zakazano još deset ročišta za glavnu raspravu, od kojih samo jedno nije održano, uz konstataciju (službena beleška) da nema uslova za njihovo održavanje . Po prijemu predmeta iz drugostepenog suda, prvo ročište je zakazano nakon dva meseca. Što se tiče ostalih vremenskih intervala između ročišta, oni iznose četiri, tri, dva i po i mesec i po dana. U dokazno m postupk u je ponovljeno saslušanje svih ranije saslušanih svedoka, kao i parničn ih stran aka. Čak četiri ročišta je odloženo zbog nedolaska jednog od svedoka, pri čemu samo za jedno od tih ročišta taj svedok nije bio uredno pozvan. Glavna rasprava je zaključena 15. aprila 201 3. godine.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1. 395/11 od 15. aprila 201 3. godine tužbeni zahtev tužioca je u celini usvojen. Ova presuda je punomoćnicima parničnih stranaka dostavljena 20. juna 2013. godine.

Tuženi je 27. juna 201 3. godine godine izjavio žalbu. U službenoj belešci od 16. avgusta 2013. godine je konstatovano da žalba nije uložena u spise parničnog predmeta, zbog čega je prvostepena presuda oglašena pravnosnažnom, a predmet je arhiviran. Tuženi je 3. septembra 2013. godine podneo predlog za ukidanje potvrda pravnosnažnosti i izvršnosti, koji je usvojen rešenjem od 19. septembra 2013. godine.

Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Nišu prosleđeni krajem novembra 201 3. godine, a već 16. januara 2014. godine su vraćeni nazad. Apelacioni sud u Nišu je doneo presudu Gž1. 3012/13 od 6. decembra 2013. godine, kojom je ožalbena presud a preinač ena i tužbeni zahtev tužioca u celini odbi jen kao neosnovan.

Tužilac je 12. februara 201 4. godine izjavio reviziju, na koju je tuženi odgovorio podneskom od 5. marta 2014. godine. Spisi parničnog predmeta su početkom aprila 2014. godine upućeni Vrhovnom kasacionom sudu. Rešenjem Rev2. 381/14 od 4. novembra 2015. godine ukinuta je preinačujuća presuda Apelacionog suda u Nišu, te je predmet, 13. januara 2014. godine, vraćen tom sudu na ponovni drugostepeni postupak. Revizijsko rešenje nije dostavljeno parničnim strankama.

Apelacioni sud u Nišu je u ponovnom drugostepenom postupku doneo osporenu presudu Gž1. 67/16 od 21. januara 2016. godine, kojom je žalbu tuženog odbio kao neosnovanu (preinačenjem je odbijen samo deo zahteva za raspoređivanje tužioca na odgovarajuće poslove ).

Reviziju od 4. marta 2016. godine, tuženi je dopunio podneskom od 11. marta 2016. godine, u kome je naveo da je tužilac 27. januara 2013. godine ostvario pravo na starosnu penziju, što njegov zahtev za vraćanje na rad čini „neodrživim“. Revizija i dopuna su punomoćniku tužioca dostavljeni 14. juna 2016. godine, a spisi predmeta Vrhovnom kasacionom sudu prosleđeni sredinom septembra 2016. godine.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev2. 1838/16 od 8. juna 201 7. godine odbio reviziju tuženog kao neosnovanu . Osporena revizijska presuda je punomoćnicima parničnih stranaka uručena 21. septembra 2017. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, te da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 31. marta 2008. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1838/16 od 8. juna 2017. godine, koja je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe uručena 21. septembra 2017. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao devet godina i dva meseca , što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe, kao poslodavac čija se odluka pobija u parnici, imao legitiman interes da sud o zahtevu tužioca odluči u okviru standarda razumnog roka.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da ne postoji njegov doprinos produžavanju trajanja postupka.

Po mišljenju Ustavnog suda, najveću odgovornost za devetogodišnje trajanje osporenog parničnog postupka snos i Osnovni sud u Leskovcu . Ovde se naročito ima u vidu: da se u ponovnom prvostepenom postupku, prilikom zakazivanja ročišta za glavnu raspravu, nije rukovodio načelom hitnosti u rešavanju ove vrste spora; da je četiri ročišta odložio zbog nedolaska svedoka, a nijednom nije izrekao novčanu kaznu; da je prvostepenu presudu pismeno izradio dva meseca nakon zaključenja glavne rasprave; da je zbog propusta da žalbu uloži u spise, predmet drugostepenom sudu prosleđen pet meseci nakon podnošenja žalbe, u kom periodu je trebalo odlučiti i o predlogu za ukidanje potvrda pravnosnažnosti i izvršnosti; da je po drugoj reviziji , predmet Vrhovnom kasacionom sudu upu ćen šest meseci nakon podno šenja tog vanrednog pravnog leka. Ustavni sud ima u vidu i period od jedne godine i sedam meseci, koliko je Vrhovnom kasacionom sudu bilo potrebno da donese odluku po prvoj reviziji, što je, takođe, izvan granica razumnog roka.

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, kao i presude donete nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja sudova.

7. Što se tiče navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, uvidom u osporene presude, utvrdio da one sadrže jasna i detaljno argumentovana obrazloženja, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni člana 180. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05), kao i oceni da se opis povrede radne discipline sadržan u upozorenju na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu razlikuje od opisa iz pobijanog rešenja, što predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi njegova nezakonit ost. Ustavni sud takođe nalazi da nema proizvoljnosti ni u gledištu Vrhovnog kasacionog suda da je bez značaja propust Apelacionog suda u Nišu da dostavi ukidajuće revizijsko rešenje, s obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe imao priliku da revizijom pobija pravnosnažnu presudu donetu u ponovnom drugostepenom postupku. Ustavni sud posebno ukazuje da iz sadržine ukidajućeg revizijskog rešenja proizlazi da je Vrhovni kasacioni sud u ukidajućem rešenju prihvatio većinu razloga koje je tužilac izneo u reviziji, a podnosilac ustavne žalbe je bio upoznat sa sadržinom revizije i na istu je dostavio odgovor.

Propust Vrhovnog kasacionog suda da razmotri navod iz dopune revizije (da je tužilac 27. januara 2013. godine ostvario pravo na starosnu penziju, što njegov zahtev za vraćanje na rad čini „neodrživim“), po mišljenju Ustavnog suda, nije od uticaja, imajući u vidu da je reč o okolnosti od koje ne zavisi ocen a zakonitosti rešenja o otkazu ugovora o radu.

Kada je reč o povredi prava iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud podseća da se ustavno pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo ne iscrpljuje propisivanjem mogućnosti nje govog izjavljivanja, već podrazumeva i obavezu nadležnog instancionog suda da oceni relevantne navode i izrazi svoj stav povodom njih, u kom kontekstu podnosilac ustavne žalbe i ističe povredu ovog prava . Kako je Ustavni sud prethodno utvrdio da osporene presude sadrže jasna i detaljno argumentovana obrazloženja, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, sledi da su bez osnova i tvrdnje o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporene akte odbacio kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Što se tiče istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se podnosi lac ustavne žalbe samo formalno pozva o na povredu ovog prava, a da pri tome nije nave o nijedan razlog na kome zasniva svoju tvrdnju.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti