Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u složenom parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao devet godina. Povreda je nastala zbog neažurnosti sudova, uključujući duge periode neaktivnosti i kašnjenja u pribavljanju nalaza veštaka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Gordana Ajnšpiler Popović , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. M . iz Budimpešte, Republika Mađarska , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na s ednici Veća održanoj 18. marta 2021 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. M . i utvrđuje d a je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1110/14 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. M. iz Budimpešte, Republika Mađarska, podneo je Ustavnom sudu, 20. oktobra 2017. godine, preko punomoćnika A. V, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1110/2014 od 26. maja 2017. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2925/17 od 13. septembra 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava Republike Srbije i prava nasleđivanja iz člana 59. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe je istovremeno istakao i povredu prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku u kome su donete osporene presude.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je predmetni parnični postupak trajao devet godina, pa smatra da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu , poništi osporene presude i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u visini od 100 evra za svaku godinu suđenja.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1110/14, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac T. M, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 29. septembra 2008. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv prvotuženog R . M . i drugotuženog d.o.o. „S.“ iz Novog Sada, tražeći da se utvrdi: da je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju koji su zaključili majka tužioca, sada pok. C. G, u svojstvu primaoca izdržavanja, i prvotuženi, u svojstvu davaoca izdržavanja, a koji je overen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu R. 1714/07 od 16. oktobra 2007. godine; da je ništav ugovor o zameni nepokretnosti koji su zaključili sada pok. C. G . i drugotuženi, a koji je overen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu Ov. 45323/2007 od 31. avgusta 2007. godine; da su ništava zaveštanja sada pok. C. G . od 20. novembra i 30. novembra 2007. godine, a koja su proglašena u ostavinskom postupku koji se vodio iza pokojnice; da se utvrdi da stanovi u Ulici J. br. … u Novom Sadu (koji je bio predmet ugovora o zameni nepokretnosti) i Ulici K. br. … u Novom Sadu ( koji je bio predmet ugovora o doživotnom izdržavanju), kao i novčana sredstva na dinarskim i deviznim računima čine zaostavštinu sada pok. C. G. Tužilac je pored glavnog tužbenog zahteva, postavio i dva eventualna tužbena zahteva kojima je tražio da se ponište kao nezakoniti navedeni pravni poslovi, odnosno da je ništavo isključenje tužioca iz nasledstva koje je učinjeno na osnovu pomenutih zaveštanja sada pok. C . G. Predmet je zaveden pod brojem P. 8047/08.

U zapisniku sa ročišta za glavnu raspravu održanog 16. marta 2009. godine je konstatovano da je prvostepeni sud na tom ročištu izveo dokaz saslušanjem tužioca i da j e tužilac upozoren da iskaz može dati uz prisustvo sudskog tumača, uzimajući u obzir da je tužilac naveo da je grčki jezik njegov maternji jezik. Konstatovano je da je tužilac izjavio da će iskaz dati na srpskom jeziku i da mu sudski tumač nije potreban, nakon čega je saslušan na okolnosti koje su bile merodavne za odlučivanje o tužbenim zahtevima.

Osnovni sud u Novom Sadu je nakon formiranja nove mreže sudova preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u ovoj pravnoj stvari, a predmet je zaveden pod brojem P. 1232/2010.

Tužilac je podneskom od 22. februara 2011. godine tražio da pred Osnovnim sudom u Novom Sadu da svoju izjavu na mađarskom jeziku, s obzirom na činjenicu da od 1965. godine živi u Republici Mađarskoj, pa je predložio da se za ročište zakazano za 19. april 2011. godine obezbedi sudski tumač za mađarski jezik.

U zapisniku sa ročišta za glavnu raspravu održanog 19. aprila 2011. godine je konstatovano da je na ročištu prisutan sudski tumač A. L, a da su parnične stranke ostale pri navodima iz tužbe, odnosno odgovora na tužbu i predlozima za izvođenje dokaza.

Osnovni sud u Novom Sadu je 9. marta 2012. godine doneo rešenje P. 1232/2010, kojim je odredio da se izvede dokaz kontrolnog veštačenja putem Sudsko-medicinskog odbora M. f . u B . na okolnost postojanja poslovne sposobnosti sada pok. C . G . u vreme zaključenja navedenih ugovora i sačinjenja zaveštanja. Prvostepeni sud je istim rešenjem obavezao veštaka da dostavi nalaz i mišljenje do 30. maja 2012. godine. Pomenuta ustanova je 26. novembra 2012. godine dostavila prvostepenom sudu traženi nalaz i mišljenje.

Osnovni sud u Novom Sadu je 18. septembra 2013. godine doneo presudu P. 1232/2010, kojom je odbio primarni i eventualne tužbene zahteve kao neosnovane.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 4948/13 od 28. januara 2014. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu i vratio predmet Osnovnom sudu u Novom Sadu na ponovno postupanje i odlučivanje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je istaknuto da je u prvostepenom postupku izveden dokaz veštačenjem putem Centra za sudsku psihijatriju K . c . V . i Sudsko -medicinskog odbora M. f . u B, koji su dali različita mišljenja u pogledu postojanja poslovne sposobnosti sada pok. C . G . u vreme kada su preduzeti pobijani pravni poslovi, pa da prvostepeni sud nije tražio mišljenje drugih veštaka, čime je učinio bitnu povredu pravila postupka iz člana 361. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine u vezi sa članom 259. stav 3. tog zakona .

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 1110/14. Osnovni sud u Novom Sadu je 15. decembra 2015. godine doneo rešenje P. 1110/14, kojim je odredio da se izvede dokaz kontrolnog veštačenja putem Sudsko-medicinskog odbora M. f . u N . na pomenute sporne okolnosti. Prvostepeni sud je istim rešenjem obavezao veštaka da dostavi nalaz i mišljenje do 11. aprila 2016. godine. Navedena ustanova je 9. decembra 2016. godine dostavila prvostepenom sudu traženi nalaz i mišljenje.

Osnovni sud u Novom Sadu je 26. maja 2017. godine doneo osporenu presudu P. 1110/2014, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužioca; u prvom delu stava drugog izreke delimično usvojio prvi eventualni tužbeni zahtev tako što je poništio kao nezakonita pismena zaveštanja sada pok. C. G . od 20. novembra i 30. novembra 2007. godine, pa je utvrdio da novčana sredstva na dinarskim i deviznim računima, čiji su brojevi bliže navedeni u izreci, čine njenu zaostavštinu ; u drugom delu stava drugog izreke odbio kao neosnovan prvi eventualni tužbeni zahtev u preostalom delu kojim je traženo da se ponište ugovor o doživotnom izdržavanju i ugovor o zameni nepokretnosti i da se utvrdi da stanovi koji su bili predmet tih ugovora čine zaostavštinu sada pok. C. G ; u stavu trećem izreke odbio kao neosnovan drugi eventualni tužbeni zahtev. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je 31. avgusta 2007. godine zaključen ugovor o zameni nepokretnosti između drugotuženog d.o.o. „S.“ iz Novog Sada i majke tužioca, sada pok. C. G, a koji je overen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu Ov. 45323/2007 i kojim je predviđeno da će majka tužioca preneti na drugotuženog pravo svojine na stanu u Ulici J . br. … u Novom Sadu u zamenu za stan koji će biti naknadno izgrađen u okviru stambeno-poslovne zgrade na toj adresi; da su majka tužioca, kao primalac izdržavanja, i prvotuženi R . M, kao davalac izdržavanja, zaključili ugovor o doživotnom izdržavanju 5. oktobra 2007. godine, kojim se majka tužioca obavezala da će nakon smrti prvotuženom preneti pravo svojine na stanu u Ulici K . br. … u Novom Sadu; da je ovaj ugovor 16. oktobra 2007. godine overen pred sudijom Opštinskog suda u Novom Sadu B. V , koja je utvrdila identitet ugovornih strana i upoznala ih sa pravnim posledicama tog ugovora, te da su prilikom overe ugovora, koja je trajala 40-ak minuta, stranke bile komunikativne i svesne; da su ugovorne strane kao prilog uz ugovor o doživotnom izdržavanju dostavile i nalaz sudskog veštaka dr S . P . od 15. oktobra 2007. godine u kome je konstatovano da je uredan neurološki nalaz C . G . i da je ona u dobroj fizičkoj kondiciji , samostalna i pokretna; da je majka tužioca 20. novembra i 30. novembra 2007. godine sačinila pismena zaveštanja pred svedocima, koja su proglašena o ostavinskom postupku iza nje pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu O. 1255/08, a kojim je predviđeno da će prvotuženom nakon smrti majke tužioca pripasti cela njena ušteđevina, stan u Ulici K . br. … u Novom Sadu i stan u izgradnji koji joj pripada po odredbama pobijanog ugovora o zameni nepokretnosti; da je činjenice koje se odnose na poslovnu sposobnost sada pok. C . G . u vreme preduzimanja predmetnih pravnih radnji, sud utvrdio na osnovu nalaza i mišljenja Sudsko-medicinskog odbora M. f . u N, kome je povereno kontrolno veštačenje; da je nalaz dat detaljno, precizno i obrazloženo u skladu sa pravilima struke, te da iz tog nalaza proizlazi da je majka tužioca bila poslovno sposobna u vreme zaključenja ugovora o zameni nepokretnosti i ugovora o doživotnom izdržavanju; da je ovakav nalaz i mišljenje veštaka u saglasnosti i sa ostalim izvedenim dokazima u ovom postupku, budući da nema podataka da je majka tužioca u vreme zaključenja ovih ugovora bila psihijatrijski lečena, niti je tokom 2007. godine pokretan postupak za lišenje poslovne sposobnosti, a da socijalni radnik, koji je u februaru 2007. godine obišao majku tužioca, nije konstatovao kod nje promene u ponašanju koje bi iziskivale psihijatrijsku pomoć; da je nalaz i mišljenje Sudsko-medicinskog odbora M. f . u N . saglasan i sa psihijatrijskim nalazom veštaka dr S . P . od 15. oktobra 2007. godine, a koji je priložen prilikom overe ugovora o doživotnom izdržavanju i kojim je konstatovano da je majka tužioca bila sposobna za rasuđivanje i slobodno izražavanje svoje volje; da zaključak veštaka potvrđuje i iskaz svedoka B . V, koja je kao sudija overila pobijani ugovor o doživotnom izdržavanju i koja je izjavila da su strane prilikom overe bile komunikativne i svesne, pa da bi prekinula postupak overe u slučaju kada bi utvrdila da neko od ugovornih strana otežano komunicira; da iz navedenih razloga prvostepeni sud nije prihvatio nalaze i mišljenja Centra za sudsku psihijatriju K . c . V . i Sudsko -medicinskog odbora M. f . u N . S . u delu u kome su isti izneli zaključak da majka tužioca nije bila sposobna za rasuđivanje u periodu kada su zaključeni pobijani ugovori; da je iz nalaza i mišljenja Sudsko-medicinskog odbora M. f . u N . utvrđeno da je sposobnost rasuđivanja majke tužioca u vreme sačinjavanja pismenih zaveštanja bila ozbiljno narušena; da je prvostepeni sud ocenio da je neosnovan primarni tužbeni zahtev i drugi eventualni tužbeni zahtev, a da je delimično osnovan prvi eventualni tužbeni zahtev; da je prvostepeni sud ocenio da je ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen u zakonom propisanoj formi, u pismenom obliku i overen od sudije koja je pre overe upozorila ugovorne strane na pravne posledice zaključenja ovakvog ugovora, pri čemu je i predmet ugovora bio dovoljno određen, u smislu člana 194. Zakona o nasleđivanju; da je prvostepeni sud zaključio da je punovažan ugovor o doživotnom izdržavanju i da ne stoje razlozi njegove ništavosti na koje se tužbom ukazuje; da ne postoje ni razlozi ništavosti predmetnih zaveštanja, koji su propisani odredbama čl. 155. i čl. 156. Zakona o nasleđivanju, budući da sadržina zaveštanja nije protivna prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, pri čemu sada pok. C. G . kao zaveštalac nije bila lice koje je zbog nesposobnosti za rasuđivanje bila lišena poslovne sposobnosti; da je neosnovan primarni tužbeni zahtev i u delu u kome je traženo utvrđenje ništavosti ugovora o zameni nepokretnosti, s obzirom na to da isti nije protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, pa da taj ugovor ima sve elemente ugovora o zameni, koji je overen pred nadležnim sudom, a da je majka tužioca u vreme zaključenja ugovora bila poslovno sposobna i svesna svojih radnji; da je odlučujući o prvom eventualnom tužbenom zahtevu, prvostepeni sud našao da u pogledu ugovora o doživotnom izdržavanju i ugovora o zameni nepokretnosti ne postoje ni razlozi za rušljivost ovih ugovora, jer nije dokazano da su prilikom zaključenja ugovora postojale mane volje ugovornih strana; da je sud, uzimajući u obzir da je tokom postupka utvrđeno da je poslovna sposobnost sada pok. C. G . bila ozbiljno narušena u vreme sačinjavanja pismenih zaveštanja, zaključio da postoje razlozi za njihovu rušljivost propisani odredbama čl. 164. i čl. 166. Zakona o nasleđivanju, zbog čega je poništio sporna zaveštanja i utvrdio da novčana sredstava na dinarskim i deviznim računima majke tužioca čine njenu zaostavštinu o kojoj će se raspraviti u ostavinskom postupku po pravilima zakonskog nasleđivanja; da je prvostepeni sud ocenio da je neosnovan prvi eventualni tužbeni zahtev u delu u kome je tužilac tražio da se utvrdi da zaostavštinu njegove pokojne majke čine i navedeni stanovi, imajući u vidu da je njima raspolagano predmetnim ugovorima koji proizvode pravno dejstvo; da je prvostepeni sud odbio kao neosnovan drugi eventualni tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je ništavo isključenje iz nasledstva tužioca koje je učinjeno na osnovu pismenih zaveštanja, s obzirom na to da su ta zaveštanja poništena u ovoj parnici i da je odlučivanje o ništavosti same izjave o isključenju iz nasledstva samim tim postalo bespredmetno.

Odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv prvostepene presude u delu u kome su odbijeni kao neosnovani njegovi tužbeni zahtevi, Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 2925/17 od 13. septembra 2017. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu u pobijanom delu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je pravilna ocena prvostepenog suda da je majka tužioca bila sposobna za rasuđivanje u vreme zaključenja navedenih ugovora i da nisu postojali razlozi za njihovu ništavost i rušljivost; da je tužilac u žalbi ukazao na međusobnu neusaglašenost nalaza i mišljenja koje su dale medicinske ustanove koje su veštačile u ovoj pravnoj stvari, navodeći da je radi razjašnjenja bilo neophodno izvesti dokaz veštačenjem još jedne stručne ustanove; da tužilac takav dokaz nije predložio u toku prvostepenog postupka, zbog čega to sada čini neblagovremeno; da je, po oceni drugostepenog suda, prvostepeni sud cenio sve dokaze brižljivo i savesno u skladu sa članom 8. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine i za pobijanu odluku dao jasne razloge.

Pored toga, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da prvostepeni sud u periodu od 26. novembra 2009. do 13. oktobra 2010. godine nije preduzeo nijednu procesnu radnju u ovoj parnici.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka , kao i o optužbama protiv njega, pa da se svakom jemči i pravo na besplatnog prevodioca, ako ne govori ili ne razume jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu i pravo na besplatnog tumača, ako je slep, gluv ili nem (član 32. st. 1. i 2.); da se jemči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom i da pravo nasleđivanja ne može biti isključeno ili ograničeno zbog neispunjavanja javnih obaveza (član 59.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11, 72/11 i 53/13), koji se primenjivao u najvećem delu ove parnice, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će sud, kad veštak ne dostavi nalaz i mišljenje u ostavljenom roku, pošto istekne rok koji je strankama ostavljen da se o tome izjasne, odrediti drugog veštaka (član 258. stav 1.); da ako je određeno više veštaka, oni mogu podneti zajednički nalaz i mišljenje kad se u nalazu i mišljenju slažu, a da ako se u nalazu i mišljenju ne slažu, svaki veštak posebno iznosi svoj nalaz i mišljenje, pa da će se, ako se podaci veštaka o njihovom nalazu bitno razilaze, ili ako je nalaz jednog ili više veštaka nejasan, nepotpun ili u protivrečnosti sam sa sobom ili sa utvrđenim okolnostima, a ti se nedostaci ne mogu otkloniti ponovnim saslušanjem veštaka, obnoviti veštačenje sa istim ili drugim veštacima i da će se, ako u mišljenju jednog ili više veštaka ima protivrečnosti ili nedostataka, ili se pojavi osnovana sumnja u pravilnost datog mišljenja, a ti se nedostaci ili sumnja ne mogu otkloniti ponovnim saslušanjem veštaka, zatražiti mišljenje drugih veštaka (član 259.) .

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13, 74/13, 55/14, 87/18 i 18/20), koji se nakon donošenja rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4948/13 od 28. januara 2014. godine primenjivao na predmetni parnični postupak, je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da će sud da kazni novčanom kaznom od 10.000 do 150.000 dinara veštaka fizičko lice, odnosno od 30.000 do 1.000.000 dinara pravno lice koje obavlja veštačenje, ako veštak ne dođe na ročište iako je uredno pozvan, a izostanak ne opravda ili ako u ostavljenom roku ne podnese svoj nalaz i mišljenje (član 267. stav 1.); da će stranka, ako ima primedbe na nalaz i mišljenje sudskog veštaka, dostaviti primedbe u pisanom obliku, u roku koji sud odredi za izjašnjavanje, pa da stranka može da angažuje stručnjaka ili drugog veštaka upisanog u registar sudskih veštaka, koji će da sačini primedbe na dostavljeni nalaz i mišljenje ili nov nalaz i mišljenje u pisanom obliku, te da će sud na ročištu da raspravi primedbe i pokušati da usaglasi nalaze i stručna mišljenja veštaka i da će sud, ako se na ročištu ne usaglase nalaz i stručna mišljenja veštaka, odnosno ako sud smatra da bitne činjenice nisu dovoljno raspravljene, odrediti novo veštačenje koje će da poveri drugom veštaku i o tome obavestiti stranke (član 271. st. 1, 2, 3. i 4.).

5. Analizirajući dužinu trajanja parnice sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 29. septembra 2008. godine, podnošenjem tužbe podnosioca ustavne žalbe Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2925/17 od 13. septembra 2017. godine. Iz navedenog proizlazi da je ova parnica trajala nepunih devet godina, što bi moglo da ukaže na činjenicu da sudski postupak nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom kontekstu, Ustavni sud je našao da je u ovom predmetu bilo određenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su se nesporno odrazila na dužinu trajanja parničnog postupka. Naime, Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe u ovom predmetu postavio primarni tužbeni zahtev i dva eventualna tužbena zahteva, osporavajući zakonitost ugovora o zameni nepokretnosti, ugovora o doživotnom izdržavanju i dva pismena zaveštanja sa stanovišta postojanja razloga za ništavost, odnosno rušljivost ovih pravnih poslova. Dakle, prvostepeni sud je, odlučujući o osnovanosti tužbenih zahteva, trebalo da utvrdi da li je majka podnosioca ustavne žalbe bila poslovno sposobna u vreme kada su zaključeni ugovori i sačinjena zaveštanja, te da li su na strani sada pok. C. G . postojale mane volje u vreme kada su preduzeti pobijani pravni poslovi. Polazeći od toga, Opštinski sud u Novom Sadu i Osnovni sud u Novom Sadu, koji je kasnije preuzeo nadležnost za postupanje u ovoj parničnoj stvari, su u sprovedenom postupku izveli dokaze saslušanjem parničnih stranaka i osam svedoka, čitanjem mnogobrojne pisane dokumentacije, kao i dokaz veštačenja putem Centra za sudsku psihijatriju K. c . V, Sudsko -medicinskog odbora M. f . u B, Sudsko -medicinskog odbora M. f . u N . S . i Sudsko -medicinskog odbora M. f . u N . na okolnost postojanja poslovne sposobnosti majke podnosioca u vreme zaključenja navedenih ugovora, tj. sačinjenja pismenih zaveštanja. S tim u vezi, Ustavni sud je primetio da je predmetni parnični postupak bio dodatno usložnjen zbog činjenice da su četiri medicinske ustanove izvršile veštačenje u ovoj pravnoj stvari tako što su u suštini obavljena dva kontrolna veštačenja (prvo u postupku koji je prethodio donošenju prve prvostepene presude i drugo u ponovnom postupku koji je prethodio donošenju osporene presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1110/2014 od 26. maja 2017. godine), imajući u vidu da su tuženi imali primedbe na nalaz i mišljenje veštaka koje je predložio podnosilac ustavne žalbe. Takođe, ustanove koje su angažovane da se izvede ovaj dokaz su dale potpuno drugačija mišljenja o postojanju sposobnosti za rasuđivanje sada pok. C. G . u vreme preduzimanja pobijanih pravnih radnji. Međutim, neophodnost izvođenja većeg broja dokaza i protivrečnost nalaza imenovanih veštaka u pogledu postojanja poslovne sposobnosti majke podnosioca ustavne žalbe, po oceni Ustavnog suda, ne mogu predstavljati opravdane razloge za prekomerno dugo trajanje ove parnice, posebno uzimajući u obzir da je Osnovni sud u Novom Sadu pre donošenja prve prvostepene presude imao procesna ovlašćenja iz člana 259. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine da traži kontrolno veštačenje radi razjašnjenja spornih činjenica.

S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe u ostavinskom postupku koji se vodio iza pok. C . G . osporio punovažnost njenih zaveštanja i da je on stoga upućen na parnicu radi pobijanja zakonitosti jednostranih raspolaganja njegove majke, a što je sve imalo za posledicu prekid postupka raspravljanja zaostavštine do pravnosnažnog okončanja ove parnice, Ustavni sud smatra da je podnosilac imao nesumnjiv interes da se predmetni parnični postupak okonča u što kraćem roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su podnosilac i njegov punomoćnik preduzeli sve procesne radnje kako bi se efikasno okončao parnični postupak.

Ustavni sud nalazi da je neažurno i nedelotvorno postupanje sudova prvenstveno dovelo do nerazumno dugog trajanja ovog parničnog postupka. S tim u vezi, Ustavni sud je najpre konstatovao da prvostepeni sud u periodu od 26. novembra 2009. do 13. oktobra 2010. godine nije preduzeo nijednu procesnu radnju u cilju efikasnog okončanja postupka. Na prekomernu dužinu trajanja parničnog postupka je, po oceni Ustavnog suda, u bitnoj meri uticala činjenica da su se spisi predmeta dugo nalazili kod Sudsko-medicinskog odbora M. f . u B . i Sudsko-medicinskog odbora M. f . u N, koji su bili imenovani radi izrade nalaza i mišljenja. Dakle, Ustavni sud je utvrdio da su ove stručne ustanove dostavile prvostepenom sudu nalaze i mišljenja tek nakon osam meseci, odnosno nepunih godinu dana od dana donošenja rešenja kojima je određeno veštačenje , a da u takvim okolnostima prvostepeni sud nije primenio odredbe člana 258. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine i člana 267. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine kojima su regulisana ovlašćenja parničnog suda u slučaju procesne nediscipline veštaka. U tom kontekstu, Ustavni sud napominje da je osnovna dužnost suda u parničnom postupku da obezbedi da svi učesnici u postupku postupaju na takav način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da preduzme odgovarajuće mere da spreči suprotno postupanje, pa da u prilog ovakvoj pravnoj oceni govori i stav Evropskog suda za ljudska prava prema kome sud, tj. država snosi odgovornost zbog dužine trajanja veštačenja (videti presudu u predmetu Zimmerman i Steiner protiv Švajcarske, od 13. jula 1983. godine, broj predstavke 8737/79). Takođe, Ustavni sud ukazuje da je Osnovni sud u Novom Sadu doneo presudu P. 1232/2010 od 18. septembra 2013. godine, kojom je odbio kao neosnovane tužbene zahteve podnosioca ustavne žalbe , ne pokušavajući da usaglasi nalaze i mišljenja veštaka koji su bili oprečni i ne tražeći u takvoj situaciji mišljenje drugih veštaka, u smislu odredaba člana 259. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. Ovakvo pogrešno postupanje prvostepenog suda je imalo za posledicu donošenje rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4948/13 od 28. januara 2014. godine, kojim je ukinuta navedena presuda i vraćen predmet Osnovnom sudu u Novom Sadu na ponovno postupanje i odlučivanje, a što je sve dovelo do prolongiranog trajanja ove parnice.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), te je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbama člana 32. Ustava, pre svega, zasniva na tome da su postupajući sudovi proizvoljno cenili dokaze u konkretnom slučaju, zasnivajući pravni stav o punovažnosti ugovora o zameni nepokretnosti i ugovora o doživotnom izdržavanju isključivo na nalazu i mišljenju Sudsko-medicinskog odbora M. f . u N . prema kome je majka podnosioca bila nesposobna za rasuđivanje samo u vreme sačinjavanja pismenih zaveštanja. Podnosilac ustavne žalbe insistira na tome da su parnični sudovi izgubili iz vida da je rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4948/13 od 28. januara 2014. godine naloženo Osnovnom sudu u Novom Sadu da u ponovnom postupku obavi kontrolno veštačenje zbog oprečnih nalaza i mišljenja koje su prvobitno dali Centar za sudsku psihijatriju K. c . V, te Sudsko-medicinski odbor M . f . u B, pa je navedeni prvostepeni sud to i učinio tako što je odredio da se dokaz veštačenjem izvede putem Sudsko -medicinskog odbora M. f . u N . S, prema čijem nalazu i mišljenju sada pok. C . G . nije bila poslovno sposobna u celokupnom relevantnom periodu u kome su preduzeti pobijani pravni poslovi. Dakle, podnosilac ustavne žalbe smatra da je Osnovni sud u Novom Sadu, nakon što je navedena ustanova obavila veštačenje , u svemu postupio u skladu sa obavezujućim navodima iz ukidajućeg drugostepenog rešenja, pa nije imao procesnih ovlašćenja da traži mišljenje od Sudsko-medicinskog odbora M. f . u N.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud ukazuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje dokaze izvedene u sudskom postupku, niti da preispituje pravilnost zaključaka parničnih sudova o pojedinim izvedenim dokazima, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporene sudske odluke ne proizlazi da je sud proizvoljno cenio izvedene dokaze, i to na štetu podnosioca ustavne žalbe. Pravo je suda da u parničnom postupku, po slobodnom sudijskom uverenju, nakon sprovedenog dokaznog postupka, kao i na osnovu rezultata celog postupka, oceni kojim će izvedenim dokazima pokloniti poverenje i koje će činjenice uzeti kao dokazane i utvrđene. Sa druge strane, obaveza je suda da na odgovarajući način obrazloži kako je utvrdio pravno relevantne činjenice, jer slobodna ocena dokaza ne dozvoljava proizvoljnost i neograničeno slobodno zaključivanje.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da su očigledno neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da Osnovni sud u Novom Sadu nije imao procesno ovlašćenje da izvede novi dokaz veštačenjem nakon što je pribavio nalaz i mišljenje Sudsko-medicinskog odbora M. f . u N . S. Ovo iz razloga što su tuženi u konkretnom slučaju imali primedbe na nalaz i mišljenje koji su izradili stručnjaci koji su zaposleni u pomenutoj ustanovi, zbog čega su tuženi u skladu sa odredbama člana 271. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine tražili da se obavi novo veštačenje, a što im je postupajući prvostepeni sud i omogućio. Takođe, Ustavni sud nalazi da nema mesta tvrdnji podnosioca ustavne žalbe da je pravni stav redovnih sudova o punovažnosti navedenih ugovora zasnovan isključivo na nalazu i mišljenju Sudsko-medicinskog odbora M. f . u N. Imajući u vidu sadržinu obrazloženja osporenih presuda, Ustavni sud je utvrdio da se ocena parničnih sudova o postojanju poslovne sposobnosti majke podnosioca ustavne žalbe u vreme zaključenja ugovora o zameni nepokretnosti i ugovora o doživotnom izdržavanju bazira ne samo na nalazu i mišljenju prethodno navedene ustanove, već i na iskazu drugih svedoka, pre svega B . V, koja je kao sudija uzela učešće u postupku overe ugovora o doživotnom izdržavanju i dr S. P, koja je kao doktor specijalista vršila procenu sposobnosti za rasuđivanje sada pok. C . G . u vreme zaključenja tog ugovora.

Ispitujući navode ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na besplatnog prevodioca, odnosno tumača iz člana 32. stav 2. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da punomoćnik podnosioca tvrdnje o povredi navedene komponente prava na pravično suđenje temelji na tome da je Osnovni sud u Novom Sadu uskratio podnosiocu pravo na besplatnog prevodioca na ročištu zakazanom za 19. april 2011. godine i da je u suštini onemogućio podnosioca da se izjasni o okolnostima koje su bile bitne za presuđenje i da neometano prati tok suđenja na jeziku koji „ne govori i sasvim dobro ne razume“. U tom svetlu, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava (videti odluku Tatalović i Đekić protiv Srbije, od 29. maja 2012. godine, broj predstavke 15433/07), prema kome su podnosioci dužni da obaveste sud o svim okolnostima relevantnim za predstavku. Prema navedenom stavu, od podnosilaca se ne očekuje da iznesu sve moguće informacije o predmetu, ali su dužni da predstave one suštinske činjenice za koje moraju znati da su od značaja za sud da bi mogao pravilno proceniti slučaj. Nepotpune i pogrešne informacije mogu da predstavljaju zloupotrebu prava na podnošenje predstavke, posebno ako se odnose na samu suštinu predmeta. Takođe, prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, predstavka se može odbaciti zbog zloupotrebe prava, između ostalih razloga, ako je svesno zasnovana na neistinitim činjenicama u cilju obmane suda (videti presudu Varbanov protiv Bugarske , od 5. oktobra 2000. godine, broj predstavke 31365/96).

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da je Opštinski sud u Novom Sadu na ročištu za glavnu raspravu održanom 16. marta 2009. godine izveo dokaz saslušanjem podnosioca ustavne žalbe kao tužioca i da je sud pre saslušanja predočio podnosiocu da može dati iskaz uz prisustvo sudskog tumača, s obzirom na to da je podnosilac naveo da je grčki njegov maternji jezik, a da je sam podnosilac izjavio da će iskaz dati na srpskom jeziku i da mu sudski tumač nije potreban. Takođe, Ustavni sud je zaključio da nije tačna tvrdnja punomoćnika podnosioca ustavne žalbe da je Osnovni sud u Novom Sadu uskratio podnosiocu pravo na besplatnog prevodioca, uzimajući u obzir da je na ročištu za glavnu raspravu održanom 19. aprila 2011. godine bio prisutan sudski tumač za mađarski jezik A. L. Kako je ta činjenica bila bitna okolnost za mogućnost vođenja postupka po ovoj ustavnoj žalbi u odnosu na povredu označenog ustavnog prava, Ustavni sud smatra da na strani punomoćnika podnosioca ustavne žalbe ne postoji opravdanje za učinjeni propust i davanje informacije koja ne odgovara činjenicama. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da ovakvo ponašanje punomoćnika podnosioca ustavne žalbe, u delu u kome ističe povredu prava podnosioca na besplatnog prevodioca, predstavlja zloupotrebu prava na obraćanje ovom sudu.

Što se tiče navoda ustavne žalbe o povredi prava nasleđivanja u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava iz člana 59. Ustava u suštini bazira na tome da je donošenjem osporenih presuda lišen imovine koju je trebalo da stekne po osnovu nasleđivanja iza pokojne majke. Budući da su Osnovni sud u Novom Sadu i Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenim presudama dali dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu o punovažnosti ugovora o zameni nepokretnosti i ugovora o doživotnom izdržavanju, pa da je zaključenje tih ugovora imalo za pravnu posledicu izuzimanje stanova u Ulici J. br. … i Ulici K. b r. … u Novom Sadu iz zaostavštine majke podnosioca ustavne žalbe, to je očigledno neosnovana tvrdnja podnosioca da je osporenim presudama povređeno njegovo pravo nasleđivanja.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, pa je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti koje su od uticaja u ovoj ustavnopravnoj stvari. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u složenom parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti