Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku restitucije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Vrhovnog kasacionog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Agencija za restituciju je propustila da pozove podnosioce da dopune zahtev pre odbacivanja, a sudovi su arbitrerno ocenili dokaze o podržavljenju imovine.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8975/2014
24.11.2016.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Katarina Manojlović Andrić, dr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Bojane Šugar, Žarka Predina, Koste Predina, Save Predina i Đorđa Bakalića, svih iz Sente, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Bojane Šugar, Žarka Predina, Koste Predina, Save Predina i Đorđa Bakalića i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 378/14 od 9. jula 2014. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 378/14 od 9. jula 2014. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda – Odeljenje u Novim Sadu U. 4324/14 od 24. oktobra 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Bojana Šugar, Žarko Predin, Kosta Predin, Sava Predin i Đorđe Bakalić, svi iz Sente, preko punomoćnika Slobodana Subotina, advokata iz Novog Kneževca, podneli su Ustavnom sudu, 17. decembra 2014. godine, ustavnu žalbu, koja je dopunjena podneskom od 20. oktobra 2015. godine, protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 4324/14 od 24. oktobra 2014. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 378/14 od 9. jula 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo, prava na imovinu i prava nasleđivanja, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. stav 2. i čl. 58. i 59. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporava presuda Vrhovnog kasacionog suda kojom je odbijen zahtev podnosilaca za preispitivanje presude Upravnog suda donete u upravnom sporu po tužbi podnosilaca podnetoj protiv zaključka Agencije za restituciju o odbacivanju njihovog zahteva za vraćanje imovine.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je Agencija za restituciju odbacila zahtev podnosilaca, s pozivom na odredbe člana 42. stav 4. tačka 3) i stava 7, kao i člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, iako iz zaključka Sreskog suda u Senti Dn. 3653 i dokumenta Ministarstva pravosuđa Narodne Republike Srbije broj 29590 od 26. novembra 1946. godine proizlazi da je upisano pravo vlasništva tadašnje FNRJ na nekretninama koje je neprijateljska okupaciona vlast Kraljevine Mađarske oduzela od bivšeg vlasnika Marije Predin i Koste Predina. Podnosioci ističu da ugovor zaključen 30. novembra 1943. godine, na osnovu koga je upisano pravo svojine Mađarske nacionalne riznice nikada nije izvršen, odnosno nije plaćena kupoprodajna cena, već je pravnim prethodnicima podnosilaca ta imovina „oteta“, te da je odluka o upisu predmetnog prava svojine ništava.

U ustavnoj žalbi se, takođe, navodi: da je Sreski sud kao zemljišnoknjižni sud u Senti rapolagao sa apsolutno tačnim podacima o vlasništvu nad nekretninama i pravnom osnovu sticanja vlasništva na nekretninama, tako da dokazi koje su podnosioci dostavili uz zahtev predstavljaju ispravu o podržavljenju; da je Agencija morala „detaljno proučiti“ svu dokumentaciju, te izvršiti službeni prevod sa mađarskog na srpski jezik i, u slučaju nejasnoća, zakazati usmenu raspravu radi razjašnjenja činjenica od značaja za odlučivanje o zahtevu; da su podnosioci uz tužbu Upravnom sudu dostavili zkul. broj 3653 KO Senta preveden od strane sudskog tumača, ali da taj sud uopšte nije cenio to pismeno.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 378/14 od 9. jula 2014. godine odbijen je zahtev podnosilaca ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda – Odeljenje u Novim Sadu U. 4324/14 od 24. oktobra 2014. godine. U obrazloženju osporene presude je konstatovano: da je p obijanom presudom odbijena kao neosnovana tužba podnosilaca podneta protiv zaključka Agencije za restituciju – Područn a jedinic a Novi Sad broj 46-018010/2013 od 13. februara 2014. godine, kojim je odbačen kao neuredan zahtev podnosilaca za vraćanje oduzete imovine bivših vlasnika Zorke Predin i Koste Predina, podnet 20 . decembra 2013. godine; da je Upravni sud ocenio pravilnom odluku tuženog organa da odbaci podneti zahtev primenom odredaba člana 43. st. 1. i 2. Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju, jer u konkretnom slučaju nije priložena isprava o podržavljenju imovine , saglasno odredbi člana 42. stav 7. tog zakona; da je Upravni sud ocenio neosnovanim navode tužbe da se zaključak Sreskog kao zemljišno-knjižnog suda u Senti broj Dn. 3697/47 od 22. oktobra 1947. godine može uzeti kao dokaz iz člana 42. stav 7. Zakona, s obzirom na to da se navedenim aktom zapravo samo vrši evidencija i upis promene nosioca prava na predmetnoj nepokretnosti. Polazeći od navedenog, Vrhovni kasacioni sud je našao da je pravilno pobijanom presudom ocenjeno da je tužbom pobijani zaključak donet bez povrede pravila postupka i uz pravilnu primenu materijalnog prava. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano se zahtevom ukazuje da je u konkretnom slučaju trebalo održati javnu raspravu pred Upravnim sudom, budući da se ne radi o upravnom postupku sa više stranaka. U vezi sa dokumentom broj 29590 od 26. novembra 1946. godine, na koji se pozivaju podnosioci, Vrhovni kasacioni sud je naveo da isti predstavlja akt o podržavljenju nepokretnosti koje su bile u svojini Mađarske nacionalne riznice, koja je to pravo stekla kupoprodajnim ugovorom sa ranijim vlasnicima – pravnim prethodnicima podnosilaca, zaključenim 30. novembra 1943. godine, na osnovu čega je zaključio da podnosioci nisu dostavili akt o podržavljenju kojim je od njihovih predaka prethodno oduzeta predmetna nepokretnost.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosioci ukazuju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da s vako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (č lan 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pra vo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.); da se j emči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom (član 59. stav 1.) .

Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) propisano je: da se ovim zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenja za oduzetu imovinu, koja je na teritoriji Republike Srbije primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa, na osnovu akata o podržavljenju, posle 9. marta 1945. godine oduzeta od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu (član 1. stav 1.); da se pravo na vraćanje imovine po odredbama ovog zakona može ostvariti za imovinu oduzetu primenom Zakona o potvrdi i izmenama Zakona o postupanju sa imovinom koju su vlasnici morali napustiti u toku okupacije i imovinom koja im je oduzeta od strane okupatora i njegovih pomagača, "Službeni list DFJ", broj 36/45 (član 2. tačka 20)); da se zahtev za vraćanje imovine podnosi u roku od dve godine od dana objavljivanja javnog poziva Agencije na veb sajtu ministarstva nadležnog za poslove finansija (član 42. stav 1.); da se uz zahtev prilaže, pored ostalog, isprava o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt, uz konkretno navođenje predmeta oduzimanja i sl . (član 42. stav 4. tačka 3)) ; da se u z zahtev obavezno prilaže dokaz iz stava 4. tač ka 3) ovog člana (član 42. stav 7.); da će se zahtev koji ne sadrži podatke iz člana 42. stav 7. ovog zakona i uz koji nisu priloženi dokazi iz tog stava odbaciti kao neuredan (član 43. stav 1.); da l ice čiji je zahtev odbačen u smislu stava 1. ovog člana ima pravo da novi zahtev podnese do isteka roka iz člana 42. stav 1. ovog zakona (član 43. stav 2.).

Zakonom o potvrdi i izmenama i dopunama Zakona o postupanju sa imovinom koju su sopstvenici morali napustiti u toku okupacije i imovinom koja im je oduzeta od strane okupatora i njegovih pomagača od 24. maja 1945. godine („Službeni list FNRJ“, broj 64/46) bilo je propisano: da se sva imovina fizičkih i pravnih lica na području Federativne Narodne Republike Jugoslavije koju su im oduzeli protiv njihove volje uz naknadu ili bez naknade okupator ili njegovi pomagači iz rasističkih, verskih, nacionalističkih ili političkih razloga, kao i imovina koja je pod pritiskom okupatora pravnim poslom ili inače prešla u ruke trećeg lica, vraća odmah sopstvenicima, odnosno uživaocima, bez obzira ko tu imovinu i po kakvom osnovu drži na dan stupanja na snagu ovog zakona (član 1. stav 1.); da se izuzetno od propisa člana 1. ovog zakona, imovina ne vraća sopstveniku nego prelazi u državnu svojinu ako bi to vraćanje bilo štetno po interese narodne privrede, obnove zemlje ili vojne sigurnosti države (član 3.); da bliski srodnici mogu pokrenuti ostavinski postupak u roku od godinu dana po stupanju na snagu ovog zakona, odnosno od dana pravosnažnosti odluke o proglašenju nestalog sopstvenika umrlim, a ako to ne učine u ovim rokovima, imovina prelazi u svojinu države (član 7. stav 3.)

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) propisano je: da su po ovom zakonu dužni da postupaju državni organi kad u upravnim stvarima, neposredno primenjujući propise, rešavaju o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkog lica, pravnog lica ili druge stranke, kao i kad obavljaju druge poslove utvrđene ovim zakonom (član 1.); da o dredbe zakona kojima se, zbog specifične prirode upravnih stvari u pojedinim upravnim oblastima, propisuju neophodna odstupanja od pravila opšteg upravnog postupka, moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim ovim zakonom (član 3.); da su p ri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima (član 6 .); da će se organ koji vodi postupak starati da neznanje i neukost stranke i drugih učesnika u postupku ne budu na štetu prava koja im po zakonu pripadaju (član 15.); da a ko podnesak sadrži neki formalni nedostatak koji sprečava postupanje po podnesku ili ako je nerazumljiv ili nepotpun, organ koji je primio takav podnesak učiniće sve što treba da se nedostaci otklone i odrediće podnosiocu rok u kom je dužan da to učini (član 58. stav 1.); da a ko podnosilac ne otkloni nedostatke u određenom roku, pa se usled toga ne može postupati po podnesku, organ će zaključkom odbaciti takav podnesak, a na tu posledicu će se podnosilac naročito upozoriti u pozivu za ispravku podneska (član 58. stav 2.); da a ko stranka nije u naknadno određenom roku predložila, odnosno, po mogućnosti, podnela dokaze, organ će zaključkom odbaciti zahtev kao da nije podnesen (član 127. stav 1.).

5. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da iz zaključka Sreskog suda u Senti Dn. 3697 od 22. oktobra 1947. godine i dokumenta Ministarstva pravosuđa Narodne Republike Srbije broj 29590 od 26. novembra 1946. godine proizlazi da je upisano pravo vlasništva tadašnje FNRJ na nekretninama koje je neprijateljska okupaciona vlast Kraljevine Mađarske oduzela od bivših vlasnika Marije Predin i Koste Predina. Podnosioci ističu da ugovor zaključen 30. novembra 1943. godine, na osnovu koga je upisano pravo svojine Mađarske nacionalne riznice, nikada nije izvršen i da je njihovim pravnim prethodnicima ta imovina oteta. Po mišljenju podnosilaca, Agencija za restituciju je bila dužna da, „u slučaju nejasnoća“, zakaže usmenu raspravu radi razjašnjenja činjenica od značaja za odlučivanje o zahtevu, a Upravni sud se morao izjasniti o Z.K.U.L. broj 3653, KO Senta, koji su podnosioci priložili uz tužbu.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, garantovanog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu stav Evropskog suda za ljudska prava da pravo na pravično suđenje, između ostalog, garantuje „pravo na pristup sudu“, pri čemu ovo pravo nije apsolutno pravo – ono može biti predmet ograničenja, ali ne može da ograniči ili umanji pristup pojedincu na takav način ili u tolikoj meri da se sama suština prava ošteti (videti De Geouffre de la Pradelle protiv Francuske, presuda Evropskog suda za ljudska prava od 16. decembra 1992. god., Serija A, br. 253-B, p. 41, stav 28.).

Ustavni sud, takođe, ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje sastoji i u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Polazeći od sadržine osporene presude Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud je najpre zaključio da Agencija za restituciju nije ni na koji način obavestila podnosioce ustavne žalbe o nedostacima koji sprečavaju postupanje po njihovom zahtevu za vraćanje imovine.

Iz navedenih odredaba Zakona o opštem upravnom postupku, po oceni Ustavnog suda, proizlazi: da su nadležni organi dužni da postupaju po tom zakonu kad u upravnim stvarima rešavaju o pravima ili obavezama nekog lica, pri čemu se strankama mora omogućiti da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese ; da će organ pozvati podnosioca zahteva da otklon i nedostatke koji sprečavaju postupanje po zahtevu i odrediti mu rok da to učini; da će se podnosilac u pozivu za ispravku, odnosno dopunu zahteva upozoriti na to da će zahtev biti odbačen, ako blagovremeno ne postupi po nalogu organa. Saglasno odredbi člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju, odbaciće se zahtev uz koji nisu priloženi svi dokazi koje je obavezno priložiti.

Ustavni sud ukazuje da je u Odluci Už-8195/2014 od 3. novembra 2016. godine istakao značaj postupanja organa uprave u fazi prethodnog ispitivanja zahteva za stranku i ocenio da izostavljanje odredaba o tome da će se podnosilac zahteva pozvati da zahtev dopuni na određeni način i u određenom roku, te upozoriti da će, u protivnom, njegov zahtev biti odbačen, ne upućuje na zaključak da odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju dozvoljava odstupanje od opštih pravila o postupanju organa sa neurednim podneskom iz sistemskog zakona (mutatis mutandis, Sud je navedeno stanovište izrazio u Odluci Už-638/2011 od 11. jula 2014. godine). Kako je ratio legis odredaba člana 42. Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju što preciznije navođenje podataka i priloga koje obavezno mora da sadrži zahtev za vraćanje imovine – s obzirom na specifičnost tog postupka i njegovu hitnost, opravdano je da izostanak nekog podatka ili dokaza ima za posledicu odbacivanje zahteva kao neurednog. Međutim, po shvatanju Ustavnog suda, navedena zakonska posledica ne može da nastupi ukoliko podnosilac zahteva prethodno nije pozvan da zahtev dopuni na određeni način i u određenom roku, i upozoren da će, u protivnom, njegov zahtev biti odbačen.

Naime, pravo na pristup sudu, kao segment prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, podrazumeva i to da nadležni upravni organ omogući licu o čijem pravu raspravlj a da iznese sve činjenice i dokaze na kojima zasniva zahtev, pri čemu organ ne sme dozvoliti da neznanje i neukost tog lica bude na štetu prava koj e mu po zakonu pripada. Ovaj sud posebno ističe da je rok za podnošenje zahteva za vraćanje imovine na osnovu odredaba Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju istekao 6. februara 2014. godine, a da je Agencija za restituciju predmetni zaključak o odbacivanju zahteva podnosilaca ustavne žalbe donela po proteku tog roka, iz čega sledi da su odbacivanjem zahteva podnosioci izgubili mogućnost da podnesu novi zahtev za vraćanje imovine, a time i samo pravo koje su mogli da ostvaruju na osnovu tog zakona. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud nalazi da je primena odredbe člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju na način koji ovaj sud ocenjuje ustavnopravno neprihvatljivim, imala za posledicu da predmetni zahtev podnosilaca ustavne žalbe suštinski ne bude razmatran ni u postupku pred Agencijom za restituciju, niti u upravnom sporu pred Upravnim sudom.

Ustavni sud, takođe, ocenjuje da iz navedenih odredaba Zakona o vraćanju imovine proizlazi da se pravo na vraćanje imovine može ostvariti i za imovinu koju je fizičkim licima na području Federativne Narodne Republike Jugoslavije protiv njihove volje uz naknadu ili bez naknade oduzeo okupator ili njegovi pomagači, iz čega dalje sledi da se bivši vlasnik pojavljuje kao ugovorna strana u ispravi o pravnom poslu na osnovu koga je upisano pravo svojine na novog sticaoca. Međutim, ukoliko je imovina koja je predmet tog ugovora podržavljena primenom Zakona o potvrdi i izmenama i dopunama Zakona o postupanju sa imovinom koju su vlasnici morali napustiti u toku okupacije i imovinom koja im je oduzeta od strane okupatora i njegovih pomagača, ispravom o podržavljenju imovine se dokazuje da je u državnu svojinu prešla imovina novog sticaoca, a ne bivšeg vlasnika.

Ustavni sud je konstatovao da su podnosioci ustavne žalbe uz zahtev za vraćanje imovine priložili dokaze iz kojih se, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, utvrđuje da su pravni prethodnici podnosilaca 30. novembra 1943. godine zaključili ugovor o kupoprodaji spornih nepokretnosti sa Mađarskom nacionalnom riznicom, a da su na osnovu dokumenta od 26. novembra 1946. godine podržavljene nepokretnosti koje su bile u svojini Mađarske nacionalne riznice, na osnovu čega je Vrhovni kasacioni sud zaključio da podnosioci nisu dostavili akt o podržavljenju, kojim je od njihovih pravnih prethodnika oduzeta predmetna nepokretnost.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud ocenjuje da je u osporenom postupku trebalo sagledati navedene dokaze u celini i utvrditi pravni osnov za podržavljenje spornih nepokretnosti koje su bile upisane u korist Mađarske nacionalne riznice. Budući da je Agencija propustila da to učini, a da navedeni propust nije otklonjen ni u upravnom sporu po tužbi podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da ocena Vrhovnog kasacionog suda da uz predmetni zahtev nije priložen dokaz iz člana 42. stav 7. Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju nije obrazložena na način koji otklanja sumnju u arbitrernost postupanja.

Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 378/14 od 9. jula 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 378/14 od 9. jula 2014. godine i odredio da se u ponovnom postupku donese nova odluka o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda – Odeljenje u Novim Sadu U. 4324/14 od 24. oktobra 2014. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Zahtev podnosilaca ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu ostalih prava označenih u ustavnoj žalbi za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe za preispitivanje sudske odluke biti ponovo odlučivano. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Na osnovu izloženog i odredaba 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku restitucije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti