Odluka Ustavnog suda o povredi prava u postupku zbog smetanja državine

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu R.S. zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku zbog smetanja državine koji je trajao preko 16 godina. Iako je postupak hitan, došlo je do značajnih odugovlačenja. Dosuđena je naknada štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8982/2014
01.12.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. S . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. decembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16439/12 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1708/98) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. S . iz Beograda podneo je , 18. decembra 2014. godine , Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 10705/13 od 16. oktobra 2014. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i povrede prava na suđenje u razumnom roku u parnič nom postupku koji je vo đen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16439/12 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1708/98) , zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac smatra da mu je šesnaestogodišnjim trajanjem postupka vođenog protiv njega zbog smetanja državine povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Ovo pre svega, jer se radilo o hitnom postupku, kao i sporu koji nije bio složen. Podnosilac "napominje" da nije bilo mesta vraćanju predmeta radi dopune postupka prvostepenom sudu, rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 2367/10 od 20. juna 2012. godine, "jer ako postupak nije u potpunosti sproveden, očigledno je da nije zakonit i da ga treba ukinuti". Od Ustavnog suda je traženo da se podnosiocu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, kao i da se odloži izvršenje osporenog pojedinčanog akta "u smislu prinudne naknade troškova".

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta P. 16439/12, sada, Drugog osnovnog suda u Beogradu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, tužilja M.D. iz Žarkova podnela je 2. aprila 1998. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu zbog smetanja državine. Povodom tužbe je formiran predmet P. 1708/98, a tuženom je 9. aprila 1998. godine uručena tužba, na koju je dao odgovor 29. aprila 1998. godine.

Do donošenja rešenja Opštinskog suda P. 1708/98 od 30. oktobra 1998. godine, kojim je usvojen tužbeni zahtev tužilje u celosti, bilo je zakazano pet ročišta za glavnu raspravu, od kojih su dva održana. Na održanim ročištima saslušani su tužilja i tuženi u svojstvu parnične stranke i jedan svedok. Preostala tri ročišta nisu održana jer je jednom punomoćnik tuženog tražio da se ročište ne drži, jednom je bio sprečen postupajući sudija, a jednom je, zajedno sa uredno pozvanim svedokom, izostao i tuženi iako je bio uredno pozvan radi saslušanja u svojstvu parnične stranke.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 11576/98 od 15. aprila 1999. godine je ukinuto rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1708/98 od 30. oktobra 1998. godine i predmet vraćen na ponovni postupak.

U drugom po redu prvostepenom postupku do zaključenja glavne rasprave 31. oktobra 2002. godine, bilo je održano sedam ročišta za glavnu raspravu, dok je pet ročišta ostalo neodržano. Na održanim ročištima saslušani su tužilja i tuženi u svojstvu parnične stranke i sprovedeno veštačenje preko sudskog veštaka geometra. Razlozi za neodržavanje pet ročišta bili su sledeći: sprečenost postupajućeg sudije, traženje odlaganja od strane punomoćnika tuženog, izostanak uredno pozvanog sudskog veštaka, te traženo odlaganje ročišta u dva navrata od strane tužilje.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2471/99 od 31. oktobra 2002. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje u celosti, ali je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 2938/03 od 15. maja 2003. godine ovo rešenje ukinuto i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U trećem po redu prvostepenom postupku, predmet je pred Opštinskim sudom dobio novi broj P. 4015/03. Od zakazanih 14 ročišta za glavnu raspravu, do zaključenja glavne rasprave 21. novembra 2007. godine, održano je devet ročišta. Na održanim ročištima ponovo je sprovedeno veštačenje, ali sada preko druge ličnosti veštaka geometra, saslušana su četiri svedoka, te oba veštaka geometra. Pet ročišta nije održano, jer je dva puta bio sprečen postupajući sudija, jednom je izostao veštak, a dva puta je izostao tuženi koji je bio uredno pozvan radi saslušanja u svojstvu parnične stranke. Jedno ročište je odloženo zbog toga što je tuženi predao primedbe na nalaz veštaka neposredno pred ročište.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4015/03 od 21. novembra 2007. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje u celosti, a tuženi je protiv ovog rešenja izjavio 22. jula 2008. godine žalbu. Naredba za dostavljanje žalbe Okružnom sudu u Beogradu data je 16. januara 2009. godine, ali je o žalbi rešavao Viši sud u Beogradu, nadležan od 2010. godine.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 2367/10 od 20. juna 2012. godine, vraćeni su spisi tada nadležnom Prvom osnovnom sudu u Beogradu, radi dopune postupka - otklanjanja protivrečnosti u izreci.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16439/12 od 20. septembra 2012. godine je ispravljeno u izreci rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4015/03 od 21. novembra 2007. godine. Tuženi je protiv ovog rešenja izjavio žalbu 22. februara 2013. godine.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 10705/13 od 16. oktobra 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđeno ožalbeno rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4015/03 od 21. novembra 2007. godine, ispravljeno rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16439/12 od 20. septembra 2012. godine. Punomoćniku tuženog, ovde podnosiocu ustavne žalbe, navedeno rešenje je uručeno 2. decembra 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao do okončanja parnice, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će prilikom određivanja rokova i ročišta po tužbama zbog smetanja državine sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja prema prirodi svakog pojedinog slučaja (član 447.); da će se raspravljanje o tužbi zbog smetanja državine ograničiti samo na pretresanje i dokazivanje činjenica poslednjeg stanja državine i nastalog smetanja, da je isključeno pretresanje o pravu na državinu, o pravnom osnovu, savesnosti ili nesavesnosti državine ili o zahtevima za naknadu štete, kao i da će odluku o zahtevu sud doneti u roku od 90 dana (član 448.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je označeni parnični postupak za podnosioca započeo 9. aprila 1998. godine, uručenjem tužbe podnete protiv njega 2. aprila 1998. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu, a okončan je 2. decembra 2014. godine, uručenjem rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 10705/13 od 16. oktobra 2014. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno traja o 16 godina i nepunih osam meseci.

Imajući u vidu potrebu hitnog rešavanja predmeta po tužbi zbog smetanja državine, i to u načelno roku od 90 dana, saglasno odredbi člana 448. Zakona o parničnom postupku, navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje da postupak svakako nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom oce ne da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeć e kriterijum e: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanj e nadležnih sudova, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom nije bio činjenično složen.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je on svakako imao legitiman interes da se ovaj spor, inače hitan po svojoj prirodi, okonča u razumnom roku.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac u izvesnoj meri doprineo dužini trajanja postupka, time što četiri ročišta nisu održana, bilo zbog njegovog izostanka sa ročišta na koje je bio uredno pozvan radi saslušanja u svojstvu parnične stranke, bilo zbog traženja odlaganja održavanja ročišta od strane njegovog punomoćnika. Takođe, podnosilac je jednom dostavio primedbe na nalaz veštaka neposredno pred ročište, što je dovelo do odlaganja jednog ročišta radi ostavljanja roka za izjašnjenje suprotnoj strani. Ovo ponašanje podnosioca doprinelo je da se postupak produži za godinu dana.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da su odluke Opštinskog suda dva puta ukidane od strane drugostepenog suda u celini, te da su prvostepenom sudu u žalbenom postupku jednom vraćani nerazmotreni spisi radi dopune postupka ispravkom izreke rešenja. Istovremeno, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51 .), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta zbog vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države . Takođe, na neopravdano dugo trajanje spora uticalo je i to što je treći po redu postupak po žalbi tuženog trajao više od pet godina. Do ovoga je dovelo to što Opštinski sud nije odmah po izjavljivanju žalbe, kada su se za to ostvarili procesni uslovi, dostavio spise tada nadležnom drugostepenom sudu - Okružnom sudu u Beogradu, već je o žalbi rešavao Viši sud u Beogradu koji je tek posle dve i po godine od prijema spisa vratio prvostepenom sudu nerazmotrene spise predmeta radi ispravke rešenja, pa zatim, posle još dve godine, rešio o žalbama podnosioca.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je zaključio da je navedeno postupanje nadležnih sudova dovelo do toga da predmetni parnični postupak duže traje i da bude pravnosnažno okončan tek posle više od 16 godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16439/12 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1708/98). Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno ukupnu dužinu trajanja i vrstu spora, ali i opisani doprinos podnosioca. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog neažurnog i neadekvatnog postupanja sudova obe instance.

7. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, do koje je, po mišljenju podnosioca, došlo donošenjem osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 10705/13 od 16. oktobra 2014. godine, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se podnosilac samo formalno pozvao na povredu označenog ustavnog prava, a da pri tome nije naveo nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje, osim ukazivanja na pravnu neutemeljenost rešenja Višeg suda u Beogradu o vraćanju nerazmotrenih spisa, koji i ne odgovaraju činjenicama. Z ahtev podnosioca za odlaganje izvršenja osporenog re šenja, Ustavni sud nije ni razmatrao s obzirom na to da je odbacio ustavnu žalbu u delu istaknute povrede prava na pravično suđenje.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava u postupku zbog smetanja državine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti