Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao preko 11 godina. Zbog značajnog doprinosa podnositeljke odugovlačenju, dosuđena joj je simbolična naknada nematerijalne štete u iznosu od 100 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. Đ. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. Đ. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 1107/10 (ranije pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu K. 672/01 i K. 1768/04), povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. Đ. iz B. je 27. novembra 2012. godine, preko punomoćnika dr D. K, advokata iz B, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu K. 1107/10 od 26. septembra 2011. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 1315/12 od 12. jula 2012. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i posebnog prava okrivljenog, iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6. Ustava Republike Srbije , u postupku u kome su te odluke donete.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi da je osporenim presudama okončan krivični postupak koji se protiv nje vodio pred Višim (ranije Okružnim) sudom u Beogradu 11 godina, te da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i posebno pravo okrivljenog – da mu se sudi bez odugovlačenja. Podnositeljka smatra da „priroda i vrsta dela i okolnosti pod kojima je delo učinjeno ukazuju da je ovakav postupak, uključujući i postupak po žalbi, trebalo da traje maksimalno tri godine“.

Predložila je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava i prava na naknadu nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Višeg suda u Beogradu VIII Su. 52/13-43, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnositeljke ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Višim (ranije Okružnim) sudom u Beogradu, koji je pravnosnažno okončan.

Krivični postupak je pokrenut pred tadašnjim Okružnim sudom u Beogradu donošenjem rešenja istražnog sudije da se protiv podnositeljke ustavne žalbe (i još jednog lica) sprovede istraga (rešenje Ki. 477/01 od 22. maja 2001. godine), zbog krivičnog dela primanje mita u produženom trajanju. Okružno javno tužilaštvo u Beogradu je 20. juna 2011. godine podnelo i zahtev za proširenje istrage (protiv podnositeljke i još dva lica).

Nakon sprovedene istrage, Okružno javno tužilaštvo u Beogradu je 17. decembra 2001. godine protiv podnositeljke ustavne žalbe (i još dva lica) podiglo optužnicu.

Okružni sud u Beogradu je glavni pretres zakazao 13 puta, od čega je održan pet puta . Glavni pretres nije održan osam puta, i to: dva puta usled nedolaska branioca podnositeljke ustavne žalbe (20. marta 2002. i 4. oktobra 2002. godine) , dva puta zbog sprečenosti postupajućeg sudije i člana veća (24. januara 2003. i 8. oktobra 2003. godine) , te četiri puta zbog nedolaska svedoka (26. novembra 2002. i 24. marta, 2. juna i 17. septembra 2003. godine).

Okružni sud u Beogradu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 3. novembra 2003. godine doneo presudu K. 672/01, koja je ukinuta 16. novembra 2004. godine rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž. I 807/04 i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, Okružni sud u Beogradu je redovno zakazivao glavni pretres. Glavni pretres zakazan je 12 puta, od čega je održan šest puta . Glavni pretres nije održan šest puta, i to: dva puta usled nedolaska okrivljene, ovde podnositeljke ustavne žalbe (17. marta 2005. i 26. decembra 2005. godine) i četiri puta zbog nedolaska svedoka (21. aprila 2005, 30. septembra 2005, 16. marta 2006. i 1. juna 2006. godine).

Okružni sud u Beogradu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 10. novembra 2006. godine doneo presudu K. 1768/04, koja je ukinuta 12. novembra 2008. godine rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž. I 509/08 i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Spisi predmeta su, nakon donošenja navedenog rešenja Vrhovnog suda Srbije, vraćeni Okružnom sudu u Beogradu 6. februara 2009. godine, koji do uspostavljanja nove mreže sudova (1. januara 2010. godine) nije zakazao glavni pretres.

Viši sud u Beogradu je u ponovnom postupku glavni pretres zakazao šest puta, od čega je održan dva puta . Glavni pretres nije održan četiri puta, i to: dva puta usled nedolaska okrivljene, ovde podnositeljke ustavne žalbe (29. jun 2010. i 28. mart 2011. godine) i dva puta zbog nedolaska prvookrivljenog ili njegovog branioca (16. novembar 2010. i 2. jun 2011. godine).

Nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, Viši sud u Beogradu je 26. septembra 2011. godine doneo presudu K. 1107/10 kojom je okrivljenu, ovde podnositeljku ustavne žalbe oglasio krivom za krivično delo primanje mita u produženom trajanju iz člana 367. stav 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika i osudio je na kaznu zatvora u trajanju od 10 meseci. Istom presudom osuđen je i B.P.

Navedena presuda je po žalbama preinačena presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 1315/12 od 12. jula 2012. godine u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i odluke o kazni (podnositeljka je oglašena krivom zbog krivičnog dela primanje mita u produženom trajanju iz člana 254. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i izrečena joj je uslovna osuda, tako što joj je utvrđena kazna zatvora u trajanju od osam meseci i istovremeno određeno da se ista neće izvršiti ukoliko u roku od tri godine od dana pravnosnažnosti presude ne izvrši novo krivično delo), a u preostalom delu je prvostepena presuda potvrđena.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. stav 6.).

5. Imajući u vidu Ustavom utvrđenu sadržinu prava iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6, na čije povrede podnositeljka u ustavnoj žalbi ukazuje, kao i navode i razloge na kojima svoje tvrdnje zasniva, Ustavni sud je istaknutu povredu prava okrivljenog da mu se sudi bez odugovlačenja cenio u okviru prava na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 22. maja 2001. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage krivični postupak pokrenut, pa do 12. jula 2012. godine kada je Apelacioni sud u Beogradu doneo presudu Kž1. 1315/12 kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao 11 godina i skoro dva meseca, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne mogu opravdati ovoliko trajanje predmetnog krivičnog postupka. Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka, prvenstveno snose sudovi koji su vodili postupak u kome je prva prvostepena presuda doneta još 3. novembra 2003. godine, da bi postupak bio pravnosnažno okončan tek 12. jula 2012. godine, nakon što je predmet optužbe tri puta razmatran pred dve sudske instance. Ustavni sud ističe da se ovakvo postupanje sudova, saglasno kako praksi ovog Suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“. Takođe, Ustavni sud ukazuje da, iako je u konkretnom slučaju, imajući u vidu krivično delo koje je stavljeno na teret podnositeljki, nadležni sud u krivičnom postupku trebalo da raspravi i oceni niz činjeničnih pitanja od kojih je zavisilo donošenje zakonite i pravilne odluke, Sud je utvrdio i postojanje perioda potpune neaktivnosti Okružnog suda u Beogradu u trajanju od skoro jedne godine (od 6. februara 2009. godine kada su spisi predmeta nakon drugog ukidanja tom sudu vraćeni na ponovni postupak), za koje vreme nije preduzeta nijedna procesna radnja. Tokom navedenog perioda u osporenom krivičnom postupku nadležni sud nije zakazao ni jedanput glavni pretres. Ovakvo postupanje se ne može smatrati delotvornim, budući da sud ima obavezu da propisno i blagovremeno postupa u predmetima koji su u njegovoj nadležnosti i ima posebnu odgovornost da osigura da do bilo kakvog nepotrebnog kašnjenja ne dođe. Pri ovakvom činjeničnom stanju, Ustavni sud ukazuje da nije potrebno posebno ocenjivati složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, niti značaj prava o kome se odlučuje za podnosioca, dok je očigledni doprinos podnositeljke dugom trajanju postupka uzet u obzir kod utvrđivanja iznosa naknade štete.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao ustavnom žalbom istaknutu i povredu prava iz člana 33. stav 6. Ustava, s obzirom na to je odlučio o povredi prava na suđenje u razumnom roku, koje konsumira i pravo okrivljenog da mu se sudi bez odugovlačenja iz člana 33. stav 6. Ustava.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno činjenicu da je glavni pretres čak šest puta odlagan usled nedolaska podnositeljke ustavne žalbe, odnosno njenog branioca, što predstavlja veoma značajan doprinos same podnositeljke ukupnoj dužini trajanja predmetnog krivičnog postupka, nalazeći da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu simboličnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela u konkretnoj pravnoj stvari. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje prema okolnostima svakog pojedinačnog slučaja.

6. Sledom navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti