Odbijanje ustavne žalbe policijskih službenika za isplatu uvećane zarade

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu policijskih službenika, potvrđujući da im ne pripada pravo na posebnu uvećanu zaradu za prekovremeni i noćni rad. Njihova plata, uvećana kroz koeficijent prema Zakonu o policiji, već obuhvata naknadu za posebne uslove rada.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Mirkovića, Đure Kojića, Radivoja Narančića, Milana Trninića, Milovana Bjelopetrovića, Marije Ćulibrk i Branke Babić, svih iz Temerina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. oktobra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milana Mirkovića, Đure Kojića, Radivoja Narančića, Milana Trninića, Milovana Bjelopetrovića, Marije Ćulibrk i Branke Babić izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2299/14 od 27. oktobra 2014. godine, u delu kojim je potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1441/13 od 4. juna 2014. godine u stavu drugom izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60 stav 4. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Mirković, Đuro Kojić, Radivoje Narančić, Milan Trninić, Milovan Bjelopetrović, Marija Ćulibrk i Branka Babić, svi iz Temerina, su 17. decembra 2014. godine, preko punomoćnika Dušana Đurđeva, advokata iz Temerina, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2299/14 od 27. oktobra 2014. godine, u delu kojim je potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1441/13 od 4. juna 2014. godine u stavovima drugom i trećem izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu u osporenom delu povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava i pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava; da je osporena presuda doneta pogrešnim tumačenjem zakona od strane suda, što se u ustavnoj žalbi bliže obrazlaže i ističe da sud pravi osnovnu pogrešku ne praveći razliku između uvećanja koeficijenta zarade za posebne uslove rada od uvećanja koeficijenta, odnosno naknade za prekovremeni rad, odnosno da se uvećanje iskazuje u odnosu na radno mesto, a ne utvrđuje se naknada za prekovremeni rad. U ustavnoj žalbi se navodi i da je u delu odluke o naknadi parničnih troškova za uplaćene sudske takse tužiocima određena naknada „u nekim iznosima koji ne proizlaze iz stanja u spisima“; da sud protivno pozitivnim zakonskim propisima kao osnov za naknadu uzima ono što su podnosioci žalbe kao tužioci za vreme trajanja postupka uplatili, a ne ono što su obavezani od strane suda da plate. Podnosioci predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu ustavnih prava podnosilaca, poništi osporenu presudu u odbijajućem delu i odredi da Apelacioni sud u Novom Sadu donese novu odluku po žalbi podnosilaca izjavljenoj protiv prvostepene presude.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1441/13 od 4. juna 2014. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca – ovde podnosilaca ustavne žalbe i obavezana tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova, Policijska uprava Novi Sad, PS-PI Temerin, da tužiocima po osnovu uvećanja plate za prekovremeni, noćni i rad u dane državnih praznika koji su neradni dani, za period novembar 2004. - juni 2006. godine, isplati iznose sa zakonskom zateznom kamatom kao što je određeno u stavu prvom izreke presude; u stavu drugom izreke odbijen tužbeni zahtev tužilaca radi isplate uvećane zarade za prekovremeni, noćni i rad u dane državnih praznika koji su neradni dani za period od 1. jula 2006. godine do 31. decembra 2007. godine, sa zakonskom zateznom kamatom od 30. aprila 2009. godine do isplate, a u stavu trećem izreke obavezana je tužena da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 287.088,02 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 4. juna 2014. godine kao dana donošenja prvostepene presude, u roku od osam dana pod pretnjom prinudnog izvršenja. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno: da je odredbama člana 194. Zakona o policiji utvrđeno je da do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu unutrašnjih poslova u skladu sa ovim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto u skladu sa tim aktom ili donošenja drugog rešenja u skladu sa zakonom, zaposleni u Ministarstvu na dan stupanja na snagu ovog zakona nastavljaju da rade na istim radnim mestima i zadržavaju činove, odnosno zvanja i plate prema dosadašnjim propisima i drugim aktima; da je pravilnik o platama zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova donet 26. juna 2006. godine; da iz pismene dokumentacije priključene spisima predmeta proizilazi da je tužena za tužioce dana 23. jula 2006. godine donela rešenje o raspoređivanju sa primenom od 1. jula 2006. godine; da je odredbom člana 146. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 101/15), koji je stupio na snagu 29. novembra 2005. godine, propisano da se plata policijskog službenika sastoji od osnovice koju utvrđuje Vlada i osnovnog i dodatnog koeficijenta u odnosu na zvanje i posebne uslove rada, opasnost, odgovornost i složenost poslova, dok je odredbom člana 147. navedenog zakona propisano da zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornost, težine i prirode poslova, rada na dan državnog praznika koji je neradni dan, noćnog rada i rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstva, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, zaposlenima u Ministarstvu mogu utvrditi koeficijenti za obračun plate koji su 30-50% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike u visini mase sredstava potrebnih za isplatu dodatnih koeficijenata iz člana 146. stav 1. ovog zakona; da je odredbom člana 1. Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova određeno da se ovim pravilnikom u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom utvrđuju plate radnika i utvrđuje visina koeficijenata za poslove radnih mesta, posebne uslove rada, težinu i prirodu zadataka i poslova za činove i zvanja, kao i pojedinačno mesečno umanjenje, odnosno uvećanje koeficijenata; da je obzirom da iz dopunskog nalaza veštaka Ajduković Danijele proizlazi da je za sve tužioce dodatni koeficijent uvećan u skladu sa članom 147. stav 1. Zakona o policiji to je tužbeni zahtev svih tužilaca za period nakon 1. jula 2006. godine odbijen kao neosnovan; da plata tužilaca jeste obračunata za 174 časa, kako je to veštak utvrdila u svom nalazu, ali je izvršeno uvećanje te plate po osnovu neredovnosti saglasno odredbama Zakona o policiji nakon 1. jula 2006. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 2299/14 od 27. oktobra 2014. godine odbio žalbe tužilaca i tužene i potvrdio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1441/13 od 4. juna 2014. godine. Ispitujući pobijanu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, a pazeći po službenoj dužnosti na pravilnu primenu materijalnog prava, u smislu člana 386. Zakona o parničnom postupku, te na bitne povrede odredaba parničnog postupka u smislu člana 374. stav 2. tač. 1), 3), 5), 7) i 9) Zakona o parničnom postupku, drugostepeni sud je našao da je pobijana presuda doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka i da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenjeno materijalno pravo. U obrazloženju presude se, pored ostalog, navodi: da kako je prvostepeni sud utvrdio da je u periodu od 1. jula 2006. godine tužena donela za tužioce rešenja o utvrđivanju koeficijenta za obračun plata, te kako iz nalaza veštaka proizlazi da je navedenim rešenjima tužiocima po osnovu člana 4. Pravilnika o platama zaposlenih u MUP-u utvrđen koeficijent, koji u sebi sadrži dodatke na platu na ime neredovnosti u radu, za 30-50 procenata veći od dodatnog koeficijenta uporednog radnika, to sledi da su tužioci ovakvim uvećanjem koeficijenata ostvarili pravo predviđeno u članu 147. Zakona o policiji, kao i pravo predviđeno članom 4. Pravilnika o platama zaposlenih u MUP-u, koji se odnosi, pored ostalog, i na razloge i vidove neredovnosti u radu koje predviđa i Zakon o policiji, a među kojima su i prekovremeni rad, rad noću i rad na dan praznika, koji je neradni dan; da se iz navedenog može zaključiti da je rešenje o utvrđivanju koeficijenata za obračun mesečne plate tužilaca, odnosno osnovnog i dodatnog koeficijenta doneto u smislu člana 146. i člana 147. stav 1. Zakona o policiji, budući da je navedenim rešenjem kroz uvećanje koeficijenta vrednovan ovaj rad tužilaca, zbog čega je prvostepeni sud, suprotno žalbenim navodima tužilaca, pravilno zaključio da su tužioci za period nakon donošenja rešenja za obračun plate za tužioce od 1. jula 2006. godine ostvarili uvećan koeficijent za neredovnosti u radu; da je suprotno žalbenim navodima tužilaca, prvostepeni sud doneo pravilnu i zakonitu odluku o troškovima parničnog postupka.

4. Odredbama Ustava, na koje se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, relevantne su sledeće odredbe zakona:

Zakonom o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“, br. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/01 i 106/03), koji je, pored ostalog, uređivao i pitanja iz oblasti radnih odnosa zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i plate i naknade radnika tog ministarstva, bilo je propisano: da se na radnike Ministarstva unutrašnjih poslova primenjuju propisi o državnoj upravi, radnim odnosima, zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju i obrazovanju, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 37.); da se zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima obezbeđuju za najmanje 30 odsto uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike Ministarstva unutrašnjih poslova i radnike drugih ministarstava (član 47. stav 1.); da se zvanje, napredovanje, plate i naknade ovlašćenih službenih lica i radnika na određenim dužnostima i druga pitanja iz radnih odnosa, uređuju propisom ministra u skladu sa zakonom (član 48.). Zakon o unutrašnjim poslovima prestao je da važi stupanjem na snagu Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 101/05), 29. novembra 2005. godine.

Zakonom o policiji uređena su, pored ostalog, i pitanja načina utvrđivanja plata i koeficijenata za obračun plata policijskih službenika i drugih zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Ovim zakonom je propisano: da policijski službenici i drugi zaposleni u Ministarstvu imaju pravo na platu koja se sastoji od osnovice koju utvrđuje Vlada i osnovnog i dodatnog koeficijenta u odnosu na zvanje, posebne uslove rada, opasnost, odgovornost i složenost poslova (član 146. stav 1.); da visinu koeficijenta iz stava 1. ovog člana utvrđuje ministar aktom o platama zaposlenih u Ministarstvu, koji donosi uz saglasnost Vlade (član 146. stav 3.); da se zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, zaposlenima u Ministarstvu mogu utvrditi koeficijenti za obračun plate koji su od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, a u visini mase sredstava potrebnih za isplatu dodatnih koeficijenata iz člana 146. stav 1. ovog zakona (član 147. stav 1.); da se na prava i obaveze proistekle iz napred navedenih posebnih uslova rada ne primenjuju odredbe opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi (član 147. stav 3.). Prelaznim i završnim odredbama Zakona o policiji propisano je: da do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu u skladu sa ovim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto u skladu sa tim aktom ili donošenja drugog rešenja u skladu sa zakonom, zaposleni u Ministarstvu na dan stupanja na snagu ovog zakona nastavljaju da rade na istim radnim mestima i zadržavaju činove, odnosno zvanja i plate prema dosadašnjim propisima i drugim aktima (član 194.); da će se akt o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta i rešenja iz člana 194. ovog zakona doneti u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 195.).

Pravilnikom o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova, koji je važio do stupanja na snagu Zakona o policiji i na osnovu tog zakona donetog Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova od 28. novembra 2005. godine i 13. juna 2006. godine, bilo je propisano da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova ima pravo na koeficijent koji se određuje prema platnoj grupi ili platnom razredu u koji se radno mesto razvrstava, pravo na uvećanje tog koeficijenta za 30% i pravo na koeficijent po osnovu zvanja, odnosno čina koji zaposleni ima.

Odredbama člana 5. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), koje su se primenjivale na postavljena i zaposlena lica u ministarstvima do 1. januara 2007. godine, kada je počeo da se primenjuje Zakon o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 62/06, 63/06, 115/06 i 101/07), bilo je propisano da dodatak na platu, između ostalog, pripada za dežurstvo i druge slučajeve rada dužeg od punog radnog vremena određene propisima (prekovremeni rad), rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću (između 22,00 i 6,00 časova narednog dana), ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta (stav 1. tač. 2), 3) i 5)), kao i da se dodatak na platu obračunava i isplaćuje u visini utvrđenoj Opštim kolektivnim ugovorom.

5. Ocenjujući da li su osporenim delom drugostepene presude, kojim je potvrđena prvostepena presuda o odbijanju tužbenog zahteva podnosilaca za period od 1. jula 2006. do 31. decembra 2007. godine povređena prava podnosilaca zajemčena članom 32. stav 1. i članom 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je, pošao od činjenice da nakon stupanja na snagu Zakona o policiji, zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova, saglasno odredbi člana 147. stav 1. toga zakona, zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, mogu ostvariti pravo na koeficijente za obračun plate koji su od 30% do 50% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike. Iz navedenog proizlazi da se zaposlenima u Ministarstvu unutrašnjih poslova prekovremeni rad, rad noću i rad u dane državnih i verskih praznika vrednuje uvećanjem koeficijenta, tako da se na njih ne primenjuju odredbe opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi. Naime, po oceni Ustavnog suda, primena odredaba opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi je isključena ukoliko je zaposleni koji je radio prekovremeno, noću i na dane državnih i verskih praznika, ostvario pravo na uvećanje koeficijenta za obračun plate na prethodno navedeni način. Ukoliko zaposlenom u Ministarstvu unutrašnjih poslova rešenjem poslodavca nije utvrđen koeficijent za obračun plate od 30% do 50% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, zaposlenom ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koju za rad na dan praznika, rad noću, rad u smenama i prekovremeni rad imaju svi zaposleni u Republici Srbiji. Takođe, treba imati u vidu da je prelaznim i završnim odredbama Zakona o policiji izričito propisano da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova zadržavaju, između ostalog, i platu prema dosadašnjim propisima i drugim aktima do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u skladu sa ovim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto u skladu sa tim aktom (član 194.). Prema tome, na plate zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i dodatak na platu, i nakon stupanja na snagu Zakona o policiji, primenjivale su se odredbe do tada važećih propisa, prema kojima su, kao što je to utvrđeno osporenom presudom, zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova imali pravo na dodatak za prekovremeni rad, rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću, budući da im ovaj rad nije bio vrednovan prilikom utvrđivanja koeficijnta za obračun plate, a sve do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u skladu sa novodonetim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto na osnovu tog akta.

Apelacioni sud u Novom Sadu je prilikom donošenja osporene presude ocenio da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je svim tužiocima, rešenjima tužene o platama koja se primenjuju od 1. jula 2006. godine, saglasno članu 147. Zakona o policija i članu 4. Pravilnika o platama zaposlenih u MUP-u, utvrđen koeficijent plate veći za 30-50% od koeficijenta uporednog radnika, koji sadrži u sebi dodatke na platu na ime neredovnosti u radu, tj. prekovremenog rada, rada na dan državnog i verskog praznika i rada noću. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je zaključak Apelacionog suda u Novom Sadu da su, u smislu Zakona o policiji, prekovremeni rad, rad na dane državnih i verskih praznika i rad noću tužilaca vrednovani kroz uvećani koeficijent za obračun plate, pa se na obračun plate u spornom periodu ne primenjuju opšti radnopravni propisi o uvećanoj zaradi, jer bi u suprotnom uvećanje zarade po navedenim osnovama bilo neosnovano, u potpunosti ustavnopravno prihvatljiv.

Identičan pravni stav ovaj Sud je već zauzeo u više svojih odluka, među kojima i u odluci Už-2007/2010 od 13. juna 2012. godine.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2299/14 od 27. oktobra 2014. godine, u osporenom delu, nisu povređena navedena ustavna prava podnosilaca, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na navodno pogrešan obračun naknade troškova sudskih taksa od strane suda, Ustavni sud ukazuje da u postupku po ustavn oj žalb i, pored ostalog, ispituje da li su navodi i razlozi ustavne žalbe takve prirode da mogu ukazati na mogućnost povrede ili ugrožavanja označenih prava. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je, uvažavajući eventualni značaj predmetnog pitanja za podnosioce ustavne žalbe, ocenio da se dosuđivanje troškova sudske takse u konkretnom slučaju ne može smatrati pitanjem od ustavnopravnog značaja, niti potencijalni propusti suda prilikom odlučivanja o ovom pitanju mogu imati težinu povrede Ustavom zajemčenog prava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu izreke .

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijanje ustavne žalbe policijskih službenika za isplatu uvećane zarade

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti