Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji traje preko 12 godina. Utvrđena je neefikasnost upravnih organa i suda, te je podnosiocima dosuđena naknada nematerijalne štete od po 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8991/2020
18.05.2023.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Dragana Kolarić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž . M, S . S . i M . M, svih iz Obrenovca, S. C . iz Mladenovca, M . M . iz Lazarevca, M . S . iz Beograda i M . R . iz Kaluđerice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. maja 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ž. M, S . S, M . M, S . C, M . M, M . S . i M . R . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Policijska uprav a za grad Beograd u predmetu broj 120-3063/11-17 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo Ž. M, S . S, M . M, S . C, M . M, M . S . i M . R . na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. M . iz Obrenovca i ostala lica navedena u uvodu i tački 1. izreke podneli su Ustavnom sudu, 9. septembra 2020. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 18. marta 2022. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u „postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 120- 3063/11-8, Žalbenom komisijom Vlade u predmetu broj 120-01- 353/2020-01, Upravnim sudom u predmetima U. 8007/10, U. 4252/12, U. 16030/14 i U. 8516/16 i u vreme izjavljivanja ove ustavne žalbe pred Žalbenom komisijom Vlade“.

Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom osporava trajanje postupka koji se vodi povodom zahteva podnosilaca od 6. oktobra 2008. godine.

U ustavnoj žalbi i njenoj dopuni je detaljno opisan tok postupka koji se vodi povodom zahteva podnosilaca, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta postupka, postupanje nadležnih upravnih organa i suda, kao i na ponašanje podnosilaca. Navedeno je da je rešenjem Upravnog suda R4 u 58/16 od 22. aprila 2016. godine utvrđeno da je podnosiocima u predmetu Upravnog suda U. 16039/14 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i da im je u parničnom postupku dosuđeno novčano obeštećenje u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, naloži okončanje postupka i utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, i to u iznosu od po 1.500 evra podnosiocima ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz dostavljenih spisa predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse – Odeljenje za ljudske resurse – Policijska uprava za grad Beograd broj 120-1057/08, kao i iz celokupne dokumentacij e priloženu uz ustavnu žalbu i njene dopune , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Podnosioci ustavne žalbe su 6. oktobra 2008. godine Ministarstvu unutrašnjih poslova – Policijskoj upravi za grad Beograd podneli zahtev za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada , rada na dane državnih i verskih praznika i rada noću , koji nisu isplaćeni u poslednje tri godine rada do podnošenja zahteva.

Rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava za grad Beograd (u daljem tekstu: prvostepeni organ) broj 120-1057/08 od 8. oktobra 2008. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosilaca ustavne žalbe, dok je rešenjem Žalbene komisije Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 120-1-390/2008-01 od 5. decembra 2008. godine usvojena žalba podnosilaca , poništeno rešenje od 8. oktobra 2008. godine i predmet vraćen nadležnom organu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, prvostepeni organ je rešenjem broj 120-1057/08-1 od 25. decembra 2008. godine odbio kao neosnovan zahtev podnosilaca, dok je rešenjem drugostepenog organa broj 120-1-35/2009-01 od 25. februara 2009. godine odbijena žalba podnosilaca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

O tužbi podnosilaca podnetoj Vrhovnom sudu Srbije, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, odlučio je Upravni sud – Odeljenje u Novom Sadu presudom U. 8007/10 (2009) od 17. juna 2011. godine kojom je uvažio tužbu i poništio navedeno drugostepeno rešenje od 25. februara 2009. godine.

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, drugostepeni organ je doneo rešenje broj 120-01-801/2011-01 od 3. avgusta 2011. godine kojim je usvojena žalba podnosilaca, poništeno prvostepeno rešenje od 25. decembra 2008. godine i predmet vraćen na ponovni postupak.

Nakon što je prvostepeno rešenje broj od 120-3063/11 od 30. avgusta 2011. godine poništeno rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-1416/2011-01 od 3. novembra 2011. godine, prvostepeni organ je doneo novo rešenje broj 120-3063/2011-2 od 28. decembra 2011. godine, koje je potvrđeno u postupku po žalbi drugostepenim rešenjem broj 120-01-110/2012-01 od 8. februara 2012. godine.

Presudom Upravnog suda U. 4252/12 od 3. aprila 2014. godine uvažena je tužba podnosilaca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen tuženom organu na ponovno odlučivanje.

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda drugostepeni organ je doneo rešenje broj 120-01-196/2014-01 od 30. maja 2014. godine kojim je žalbu podnosilaca usvojio, poništio rešenje prvostepenog organa od 28. decembra 2011. godine i predmet vratio na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, prvostepeni organ je doneo rešenje broj 120-3063/2011-3 od 1. avgusta 2014. godine kojim je predmetni zahtev odbio.

Podnosioci su izjavili žalbu protiv prvostepenog rešenja broj 120-3063/2011-3 od 1. avgusta 2014. godine, a drugostepeni organ je rešenjem broj 120-01-393/2014-01 od 10. novembra 2014. godine odbio žalbu protiv prvostepenog rešenja broj 12-3063/2011-3 od 28. avgusta 2014. godine.

Presudom Upravnog suda U. 16030/14 od 9. marta 2016. godine uvažena je tužba podnosilaca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen tuženom organu na ponovno odlučivanje. Upravni sud je u obrazloženju presude naveo da je tuženi organ odlučio o žalbi protiv prvostepenog rešenja broj 12-3063/2011-3 od 28. avgusta 2014. godine, koje nije pobijano žalbom, što osporeno rešenje čini nezakonitim.

Drugostepenim rešenjem 120-01-73/2016-01 od 28. marta 2016. godine odbijena je žalba izjavljena protiv prvostepenog reš enja broj 120-306 3/2011-3 od 1. avgusta 2014. godine.

Presudom Upravnog suda U. 8516/16 od 6. septembra 2019. godine uvažena je tužba podnosilaca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje od 28. marta 2016. godine i predmet vraćen tuženom organu na ponovno odlučivanje, jer je po oceni tog suda, doneto uz povredu pravila postupka propisanih odredbom čl. 199. stav 2. i 235. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku.

Drugostepeni organ je doneo rešenje broj 120-01-2550/2019-01 od 11. oktobra 2019. godine kojim je usvojena žalba podnosilaca, poništeno rešenje prvostepenog organa od 1. avgusta 2014. godine i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

Rešenjem prvostepenog organa broj 120-3063/11-4 od 22. novembra 2019. godine, odbijen je kao neosnovan zahtev podnosilaca, dok je rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-67/2020-01 od 28. januara 2020. godine usvojena žalba, poništeno navedeno rešenje prvostepenog organa i predmet vraćen na ponovni postupak.

U daljem toku postupka, rešenja prvostepenog organa broj 120-3063/11-5 od 7. februara 2020. godine i 120-3063/11-6 od 17. marta 2020. godine, kojima je zahtev podnosilaca u celini odbijen kao neosnovan, poništena su rešenjima drugostepenog organa broj 120-01-167/20202-01 od 9. marta 2020. godine i 120-01-216/2020-01 od 4. maja 2020. godine.

Prvostepena rešenja br . 120-3063/11-6 od 29. maja .2020. godine, 120-3063/11-8 od 27. avgusta 2020. godine i 120-3063/11-9 od 30. novembra 2020. godine, kojim je zahtev podnosilaca u celini odbačen kao nedozvoljen, poništena su drugostepenim rešenjima br. 120-01-353/2010-01 od 21. jula 2020, 120-01-652/2020-01 od 10. novem bra 2020. godine i 120-01-132/2021-01 od 1. marta 2021. godine.

Prvostepeni organ je potom doneo novo rešenje broj 120-3063/11-10 od 22. marta 2021. godine kojim odbio kao neosnovan zahtev za period od 27. juna 2006. do 7. oktobra 2008. godine i odredio da će se o zahtevu za period od 7. oktobra 2005. do 26. juna 2006. godine naknadno odlučiti.

Protiv navedenog prvostepenog od 22. marta 2021. godine, podnosioci su podneli žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-236/2021-01 od 18. maja 2021. godine.

U nastavku postupka, dopunska rešenja prvostep enog organa br. 120-01-331/2021-01 od 25 . maja 2021. godine, 120-3063/11-12 od 11. avgusta 2021. godine , 120-3063/11-13 od 19. novembra 20 21. godine, 120-3063/11-14 od 3. februara 20 21. godine i 120-3063/11-15 od 6. aprila 2022. godine, kojima je zahtev podnosilaca za period od 7. oktobra 2005. do 26. juna 2006. godine odbijen kao neosnovan, p oništena su rešenjima drugostepenog organa br. 120-3063/11-11 od 25. maja 2021. godine , 120-01-448/2021-01 od 21. oktobra 2021. godine, 120-01-1/2022-01 od 12. januara 2022. godine , 120-01-54/2021-01 od 18. marta 2022. godine i 120-01-126/2022-01 od 3. juna 2022. godine.

Potom je , prvostepeni organ doneo dopunsko rešenje broj 120-3063/11-16 od 6. jula 2022. godine, kojim je zahtev za period od 7. oktobra 2005. do 26. juna 2006. godine odba čen.

Podnosioci su 20. jula 2022. godine podneli žalbu, koja je usvojena rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-202/2022-01 od 26. avgusta 2022. godine.

Potom je, prvostepeni organ doneo dopunsko rešenje broj 120-3063/11-17 od 26. septembra 2022. godine, kojim je odbacio zahtev za period od 7. oktobra 2005. do 26. juna 2006. godine .

3.2. R ešenjem Upravnog suda R4 u 58/2016 od 22. aprila 2016. godine usvojen je prigovor podnosilaca i utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Upravnog suda U. 16030/14.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gžrr. 36/17 od 5. oktobra 2017. godine, u stavu 1. izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Obrenovcu P. 262/16 od 30. novembra 2016. godine, u stavu 1. izreke, pa je pravnosnažno obavezana tužena Republika Srbija da tužiocima, ovde podnosi ocima ustavne žalbe, isplati iznos od po 400 evra u dinarskoj protivvrednosti na ime novčanog obeštećenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, dok je tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa od 400 evra do traženog iznosa od 800 evra, odnosno za iznos od još 400 evra, odbijen kao neosnovan. U stavu 3. izreke drugostepene presude preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu 3. izreke prvostepene presude u delu kojim je odlučeno o zakonskoj zateznoj kamati na dosuđeni iznos parničnih troškova, tako što je obavezana tužena Republika Srbija da tužiocima isplati zakonsku zateznu kamatu počev od dana izvršnosti prvostepene presude, dok je odbijen kao neosnovan zahtev za isplatu navedene kamate u preostalom delu, za period od dana donošenja prvostepene presude do dana izvršnosti.

Rešenjem Ustavnog suda Už-10207/2017 od 26. novembra 2020. odbačena je ustavna žalba podnosioca Žarka Mitića podneta protiv presude Višeg suda u Beogradu Gžrr. 36/17 od 5. oktobra 2017. godine. U tom rešenju Ustavni sud je naveo da je predmetno novčano obeštećenje dosuđeno zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu koji je vođen u predmetu Upravnog suda U. 16030/14, a ne u celokupnom upravnom postupku, još navodeći i da će se trajanje celokupnog upravnog postupka cenit i u postupku po ustavnoj žalbi u predmetu Už-8991/20 20.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž1 u 133/2019 od 30. oktobra 2019. godine odbačena je kao nedozvoljena žalba podnosilaca izjavljena protiv rešenja Upravnog suda R4 u 229/2019 od 8. oktobra 2019. godine, kojim je odbijen njihov prigovor radi ubrzavanja postupka u predmetu Upravnog suda U. 8516/16.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18 – autentično tumačenje), koje se primenjuju od 1. juna 2017. godine, propisano je: da se postupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja (član 9. stav 2.); da drugostepeni organ sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopunjava postupak ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili ponavlja ceo postupak ili njegov deo ako nađe da je učinjena povreda pravila postupka koja je uticala na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, da u tom slučaju drugostepeni organ poništava pobijano rešenje i sam odlučuje o upravnoj stvari ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem (član 171. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 3.); da će po poništavanju pobijanog rešenja drugostepeni organ proslediti predmet na ponovni postupak prvostepenom organu, samo ako je potrebno da se u toj upravnoj stvari donese novo rešenje (stav 4.); da kad prvostepeni organ nije izdao rešenje u zakonom određenom roku, drugostepeni organ zahteva da mu prvostepeni organ saopšti zašto blagovremeno nije izdao rešenje, da ako drugostepeni organ nađe da prvostepeni organ nije izdao rešenje u zakonom određenom roku iz opravdanog razloga, produžava rok za izdavanje rešenja za onoliko koliko je trajao opravdani razlog, a najduže za 30 dana (član 173. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da ne postoji opravdani razlog zbog koga rešenje nije izdato u zakonom određenom roku, on sam odlučuje o upravnoj stvari ili nalaže prvostepenom organu da izda rešenje u roku ne dužem od 15 dana (stav 2.); da ako prvostepeni organ ponovo ne izda rešenje u roku koji je odredio drugostepeni organ, on sam odlučuje o upravnoj stvari (stav 3.); da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak sprovodi se prema odredbama ovog zakona (član 213. stav 2.). U osnovi istovetne odredbe bile su sadržane i u Zakonu o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koje su se primenjivale do 31. maja 2017. godine.

5. Ispitujući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud je uzeo u obzir da je rešenjem Upravnog suda R4 u 58/2016 od 22. aprila 2016. godine svim podnosiocima ustavne žalbe utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu koji je vođen u predmetu Upravnog suda U. 16030/14, što je jedna faza osporenog postupka, kao i da je pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu Gžrr. 36/2017 od 5. oktobra 2017. godine podnosiocima ustavne žalbe utvrđeno pravo na isplatu novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu koja je izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku, i to svakom podnosiocu u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, pri čemu je visina te naknade određena u odnosu na trajanje upravnog spora u predmetu U. 16030/14.

Stoga je Ustavni sud, u konkretnom slučaju, prilikom ocene dužine trajanja postupka uzeo u obzir period od 6. oktobra 2008. godine, kada su podnosioci podneli zahtev za isplatu dodataka na platu, izuzimajući period od jedne godine i tri meseca, koliko je trajao upravni spor u predmetu U. 16030/14, u odnosu na koji je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i dosuđena novčana naknada . Dakle, period merodavan za ocenu povrede prava na suđenje u razumnom roku u ovom predmetu iznosi 12 godina i nepunih deset meseci.

Ustavni sud je konstatovao da je tačkom 1. dispozitiva rešenja prvostepenog organa od 22. marta 2021. godine, odbijen zahtev podnosilaca koji se odnosi na isplatu dodataka na platu za period od 27. juna 2006. do 7. oktobra 2008. godine, dok je dopunskim rešenjem prvostepenog organa od 26. septembra 2022. godine, odbačen zahtev koji se odnosi na isplatu dodataka na platu za period od 7. oktobra 2005. do 26. juna 2006. godine, te se predmet u tom delu nalazi u postupku pred upravnim organima.

Imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje postupka.

U pogledu značaja predmeta postupka, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe imaju legitiman interes da nadležni organi o njihovom zahtevu odluče u okviru standarda razumnog roka, pogotovo zbog toga što se radi o potraživanjima iz radnog odnosa. Podnosioci nisu doprineli dužem trajanju osporenog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj predmet činjenično složen, imajući u vidu veći broj stranaka u postupku. Sa druge strane, pravna pitanja koja se postavljaju u postupku već su u dovoljnoj meri razjašnjena u ranije donetim odlukama ovog suda, kao što je Odluka Už-2188/2013 od 26. februara 2016. godine. Iz navedene odluke Ustavnog suda proizlazi da podnosiocima ustavne žalbe za obavljeni rad na izvršenju zadataka preko punog radnog vremena, rad noću i tokom državnog ili verskog praznika, u periodu do 30. juna 2006. godine, ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koja im je u tom slučaju pripadala u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), dok bi podnosiocima za period od 1. jula 2006. godine pripadalo pravo na uvećanje plate ukoliko bi se utvrdilo da im koeficijent za obračun plate nije uvećan za 30 do 50% u odnosu na druge državne službenike.

Ispitujući postupanje upravnih organa, Ustavni sud je konstatovao da je u periodu koji se ceni u ovom predmetu, počev od podnošenja zahteva 6. oktobra 2008. godine, izuzimajući upravni spor koji je vođen u predmetu U . 16030/14 , doneto 19 prvostepenih rešenja i 22 drugostepena rešenja kojima je odlučeno o žal bama protiv prvostepenih rešenja, kao i četiri presude Upravnog suda. Iz toga se može zaključiti da osporeni postupak obeležava kontinuirano vraćanje predmeta na ponovni postupak i nepostupanje po primedbama iz drugostepenih rešenja. U takvim okolnostima, drugostepeni organ je propustio da dopuni postupak i otkloni nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, te da ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drugačije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i sam reši upravnu stvar, u smislu odredbe člana 232. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku i člana 171. stav 2. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, da ponavljanje istih naloga nižestepenom organu u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (presuda Wierciszewska protiv Poljske , broj predstavke 41431/98, od 25. novembra 2003. godine, stav 46.). Ustavni sud smatra da je i Upravni sud, koji je četiri puta odlučivao o tužbama podnosilaca, doprineo dužem trajanju osporenog postupka, time što je četvrti upravni spor trajao tri godine godine i tri meseca, iako je zbog činjenice da su u istoj pravnoj stvari već vođena tri upravna spora bilo potrebno da se brže odluči o poslednjoj tužbi.

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Policijska uprav a za grad Beograd u predmetu broj 120-3063/11-17. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon , 103/15 i 10/23 ), usvojio ustavnu žalbu podnosilaca i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja upravnog postupka, neefikasno postupanje upravnih organa, značaj predmeta postupka za podnosioce, veći broj podnosilaca, životni standard države i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u odlukama Sinđelić i drugi protiv Srbije , od 19. septembra 2019. godine (predstavka broj 7129/15) i Stojanović i drugi protiv Srbije, od 14. januara 2021. godine (predstavka broj 19322/18), koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima koji se, kao i osporeni postupak, vode povodom zahteva policijskih službenika za isplatu dodataka na platu. Evropski sud je odbacio navedene predstavke, uz ocenu da podnosioci predstavki više nemaju prava da tvrde da su žrtve u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dodelio podnosiocima bliže označene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete, koji su niži od iznosa koje je dodeljivao Evropski sud, ali su ipak razumni usled velikog broja podnosilaca predstavki i prilično ograničenog značaja predmeta postupka.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu kojim je osporeno trajanje upravnog spora u predmetu Upravnog suda U. 16030/14, Ustavni sud ponavlja da su podnosioci presudom Višeg suda u Beogradu Gžrr. 36/17 od 5. oktobra 2017. ostvarili adekvatnu novčanu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u tom delu postu pka, što je Ustavni sud utvrdio u Rešenju Už-10207/17 od 26. novembra 2020. godine. Stoga je, Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti