Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 19 godina. Utvrđuje povredu prava, nalaže hitno okončanje postupka i dosuđuje podnositeljki naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nevene Vasić Pilipović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nevene Vasić Pilipović i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3283/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Nevena Vasić Pilipović iz Beograda podnela je 2 6. novembra 2012. godine, preko punomoćnika Emira Jašarevića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3283/10.

Podnositeljka u ustavnoj žalbe detaljno hronološi izlaže tok osporenog parničnog postupka, navodeći da isti traje više od 19 godine, zbog čega smatra da joj je povređeno navedeno ustavno pravo. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, i utvrdi povredu označenog prava, naloži okončanje osporenog postupka i utvrdi pravo podnositeljke na naknadu materijalne štete i troškove na ime sastava ustavne žalbe u iznosu od 466.500,00 dinara , kao i nematerijalne štete u iznosu od 1.000.000,00 dinara .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3283/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe podnela je 30. avgusta 1993. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Savezne Republike Jugoslavije - Savezne uprave za kontrolu letenja radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 341/93 od 21. oktobra 1993. godine spojene su parnice u još 16 predmeta istog suda, radi jedinstvenog raspravljanja i odlučivanja i predmetu dodeljen upisnički broj P1. 341/93 .

Do donošenja prvostepene presude, sud je zakazao i održao četiri ročišta. Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 341/93 od 6. oktobra 1994. godine , pored ostalog, u stavu drugom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje i poništeno rešenje direktora Savezne uprave za kontrolu letenja broj 2565/1 od 23. jula 1993. godine o prestanku radnog odnosa tužilje .

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 307/95 od 22. marta 1995. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 341/93 od 6. oktobra 1994. godine , u stavovima od jedan do sedamnaest izreke presude , i u tom delu žalba tužene odbijena kao neosnovana.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 4518/95 od 18. juna 1996. godine ukinute su presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 307/95 od 22. marta 1995. godine u stavu prvom izreke i Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 341/93 od 6. oktobra 1994. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, predmet je dobio upisnički broj P1. 359/96. Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 356/96 od 4. decembra 1996. godine ovom predmetu je spojen predmet istog suda P1. 355/96, a koji se vodi po tužbi osam tužilaca protiv istog tuženog za naknadu štete.

Prvostepeni sud je zakazao 30 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je većina održana, pri čemu je punomoćnik tužilaca tražio odlaganje dva ročišta, a dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na ročištu zakazanom za 26. mart 2003. godine punomoćnik tužilaca je predložio da se ročište ne održi, s obzirom na statusne promene tuženog i ukidanje njegovog zakonskog zastupnika, koji predlog je sud prihvatio.

Podneskom od 6. novembra 2008. godine, označenim kao uređenje tužbe, punomoćnik tužilaca je kao tužene označio Republiku Srbiju i Agenciju za kontrolu letenja. Nakon izjašnjenja zakonskog zastupnika tužene Republike Srbije i punomoćnika tužene Agencije za kontrolu letenja, Četvrti opštinsk i sud u Beogradu je 1. aprila 2009. godine doneo rešenje P1. 359/96 kojim nije dozvolio preinačenje tužbe u odnosu na tuženu Agenciju za kontrolu letenja, dok je odbijeno pritivljenje tužene Republike Srbije i utvrđeno da je Republika Srbije tužena u ovoj parnici, kao pravni sledbenik SRJ – Savezne uprave za kontrolu letenja. Tužioci su 21. aprila 2009. godine izjavili žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja. Viši sud u Beogradu je 17. septembra 2012. godine doneo rešenje Gž. 18/12 kojim je odbacio kao nedozvoljenu žalbu tužilaca izjavljenu protiv rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 359/96 od 1. aprila 2009. godine.

Prvostepeni postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod upisničkim brojem P1. 3282/10, a poslednje ročište je održano 8. aprila 2013. godine.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom predmetu konstatovao da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu.

Ustavni sud je dalje konstatovao da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija na koji, pored trajanja spornog postupka, utiču sledeći činioci: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanj e podnosi oca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanj e nadležnih sudova koji vode postupak i prirod a zahteva, odnosno značaj prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosi oca.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak u odnosu na podnositeljku otpočeo 30. avgusta 1993. godine, te da nakon više od 19 godina i osam meseci još uvek nije doneta prvostepena presuda, a što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava.

Ustavni sud je dalje utvrdio da se osporeni parnični postupak pokrenut po tužbi podnositeljke i još 16 tužilaca radi poništaja odluka o prestanku radnog odnosa i naknad e štete , što, po oceni Ustavnog suda, može ukazati na to da u konkretnom slučaju ima složenijih činjeničnih i pravnih pitanja koje sud mora raspraviti i odlučiti, a što može uticati na duže trajanje postupka . Ustavni sud je dalje ocenio da na strani podnositeljke ustavne žalbe nesumnjivo postoji izuzetan značaj da se sporni postupak okonča u što kraćem roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom postupku konstatovao da je osnovna dužnost suda da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S druge strane, Ustavni sud podseća da samo kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku ( videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.). Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da su propusti, neažurnost i neefikasnost sudova posebno doprineli dužem trajanju postupka. Naime, Sud je, pored ostalog, utvrdio da je o žalbi tužilaca protiv rešenja prvostepenog suda P1. 359/96 od 1. aprila 2009. godine rešeno tek 17. septembra 2012. godine, nakon više od tri godine i šest meseci, i to odbacivanjem žalbe kao nedozvoljene, nakon čega su se stekli uslovi za nastavak postupka pred prvostepenim sudom. Takođe, Sud je utvrdio da je prvostepeni sud više puta zakazivao ročišta u dužim vremenskim intervalima.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da ona svojim ponašanjem nije neposredno doprine la dužem traja nju osporenog parničnog postupka, ali da ona, niti drugu tužioci, niti njihov punomoćnik, nisu koristil i mogućnosti kojima bi utical i na efikasnije i brže vođenje osporenog parničnog postupka koji se vodi po njihovoj tužbi . Ovo posebno iz razloga što se nakon 26. mart 2003. godine, kada je punomoćnik podnositeljke, zbog statusnih promen a tada tuženog i ukidanja njegovog zakonskog zastupnika , predložio da se ročište ne održi, punomoćnik podnositeljke prvi put obratio sudu tek podneskom od 6. novembra 2008. godine, kada je kao tužene označio Republiku Srbiju i Agenciju za kontrolu letenja .

Međutim, i pored ovakvog ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je prevashodna dužnost suda da preduzme sve mere kako bi se predmet iz njegove nadležnosti okončao i time pružila sudska zaštita strankama u postupku utvrđena članom 22. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud ocenio da ni složenost predmetnog parničnog postupka, niti neaktivnost podnositeljke u jednom periodu trajanja spornog postupka, ne mogu biti od odlučnog značaja, imajući u vidu ukupno trajanje spornog postupka, kao i navedenu neefikasnost i nedelotvornost suda , a posebno činjenicu da još uvek nije doneta prvostepena odluka.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu broj P1. 3282/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao tački 1. izreke.

Ustavni sud je kao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede , u tački 2. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzm e sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku , saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog utvrđene povred e prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, složenost predmetnog postupka, postupanje sudova , ali i ponašanje same podnositeljke ustavne žalbe, kao i značaj prava o kome su sudovi odlučivali. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpe la. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu i merila Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. S obzirom na to da je podnositeljka ustavne žalbe istakla zahtev za naknadu materijalne štete, te da je osporeni parnični postupak i dalje u toku, Ustavni sud je našao da je taj zahtev preuranjen.

Podovom zahteva podnositeljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Sudom snose svoje troškove.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti