Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o produženju pritvora. Sud je utvrdio da su nadležni sudovi dali relevantne i dovoljne razloge za produženje pritvora, te da pravo na slobodu i bezbednost nije povređeno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I . M . iz Valjeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. januara 2022. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba I. M . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K. 60/17 – Kv. 2102/18 od 21. juna 2018. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. 1010/18 od 4. jula 2018. godine u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. M . iz Valjeva podneo je Ustavnom sudu, 1. avgusta 2018. godine, preko punomoćnika Z. D . N, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K. 60/17 – Kv. 2102/18 od 21. juna 2018. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. 1010/18 od 4. jula 2018. godine, zbog povrede prava iz člana 27. st. 1. i 3, člana 30. stav 1, člana 31. st. 2. i 3, člana 32. stav 1, člana 33. stav 6. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Kako se pravo garantovano označenom odredbom navedene Evropske konvencije sadržinski ne razlikuje od prava zajemčenog Ustavom, to Ustavni sud postojanje njegove povrede ceni u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno:

- da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 33. stav 6. Ustava;

- da je „drugostepeni sud u osporenom rešenju na grub način povredio pretpostavku nevinosti podnosioca tvrdnjom da „ranija osuđivanost okrivljenog svakako ukazuje na kontinuitet protivpravnog ponašanja“,…, na ovaj način je drugostepeni sud u pobijanom rešenju već zauzeo stav o krivici podnosioca za krivično delo za koje se tek vodi krivični postupak, čime je nesumnjivo narušena pretpostavka nevinosti“;

- da je okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, povređeno pravo na nepristrasno suđenje;

- da je „pritvor u konkretnom slučaju, nezakonit, proizvoljan, da nije sveden na najkraće moguće vreme, da nadležni organi nisu bili posebno revnosni, jer nisu iskazali posebnu hitnost u vođenju postupka“;

- da su osporena rešenja nedovoljno i kontradiktorno obrazložena;

- da „onog momenta kada neobrazloženu tvrdnju o „težini krivičnog dela za koje su okrivljeni opravdano sumnjivi“, Sud uvrsti u odlučne činjenice koje utiču na produženje pritvora po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 3. Zakonika o krivičnom postupku – čini povredu pretpostavke nevinosti“.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, da poništi osporena rešenja i utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete. Takođe je predložio da se odluka Ustavnog suda objavi u „Službenom glasniku“.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku , iz dostavljene dokumentacije uz ustavnu žalbu između ostalog, utvrdio:

- da je rešenjem Višeg suda u Beogradu Kpp. 306/16 od 20. oktobra 2016. godine prema okrivljenom I. M . (ovde podnosiocu ustavne žalbe), određen pritvor po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 3. Zakonika o krivičnom postupku, a okrivljenima M.N. i M.S. po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tač. 1. i 3. Zakonika o krivičnom postupku, a koji im se računa od 19. oktobra 2016. godine kada su lišeni slobode;

- da je optužnicom Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kto. 72/17 od 14. februara 2017. godine, izmenjenom 28. juna 2017. godine, između ostalog, okrivljenima stavljeno na teret krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga u saizvršilaštvu iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika u vezi člana 33. Krivičnog zakonika;

- da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 60/17 – Kv. 2102/18 od 21. juna 2018. godine okrivljenima produžen pritvor i to okrivljenom I. M . (podnosiocu) i M.N. po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 3. Zakonika o krivičnom postupku, a okrivljenom M.S. po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tač. 1. i 3. Zakonika; u obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da „po nalaženju veća, stoji zakonski razlog za dalje zadržavanje okrivljenog M . I, okrivljenog M.N. i okrivljenog M.S. u pritvoru propisan odredbom člana 211. stav 1. tačka 3. Zakonika o krivičnom postupku. Naime, imajući u vidu da iz spisa predmeta proizlazi postojanje opravdane sumnje da su okrivljeni izvršili krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga u saizvršilaštvu iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, na način bliže opisan u dispozitivu optužnog akta, te raznovrsnost, količinu pronađene opojne droge i način pakovanja iste, kao i činjenicu da su u stanovima koje koriste okrivljeni pronađene i dve elektronske vagice sa tragovima više vrste opojnih droga, zatim da su okrivljeni M. I . i okrivljeni M.N. opravdano sumnjivi da su inkriminisane radnje preduzimali radi sticanja materijalne dobiti, a da se po sopstvenom kazivanju radi o licima bez zaposlenja, dakle bez redovnih izvora prihoda, te da je prema izveštajima iz kaznene evidencije okrivljeni M . I . osuđivan presudom Višeg suda u Valjevu K. 17/16 od 20. maja 2016. godine, zbog izvršenja krivičnog dela iz člana 344a stav 1. Krivičnog zakonika, kojom je izrečena uslovna osuda tako što mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od šest meseci i određeno vreme proveravanja od jedne godine, dakle da je opravdano sumnjiv da je krivično delo koje mu se u ovom postupku stavlja na teret izvršio u vreme proveravanja po napred navedenoj presudi,…, to po nalaženju veća sve napred navedene okolnosti u međusobnoj povezanosti predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni svaki ponaosob, ukoliko bubu pušteni na slobodu, u kratkom vremenskom periodu ponoviti isto ili slično krivično delo u odnosu na krivična dela koja im se u ovom postupku stavljaju na teret, zbog čega pritvor po ovom zakonskom osnovu predstavlja nužnu i neophodnu meru za nesmetano vođenje krivi čnog postupka… Prilikom donošenja odluke, veće je imalo u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja vezane za razloge za dalje zadržavanje okrivljenog M . I, okrivljenog M.N. i okrivljenom M.S. u pritvoru po zakonskom osnovu propisanom odredbom člana 211. stav 1. tačka 3. ZKP, te u vezi sa navedenim i odredbu člana 189. stav 1. ZKP kojom je propisano da će organ postupka voditi računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom, te odredbu člana 210. ZKP kojom je propisana obaveza suda da trajanje pritvora svede na najkraće neophodno vreme i da u toku celog postupka pritvor ukine čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen, kao i da pritvor predstavlja najstrožiju meru za obezbeđenje prisustva okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog postupka, potom ličnost najpre okrivljenog M . I, pa i okrivljenog M.N. i okrivljenog M.S. i vreme provedeno u pritvoru, ali je imajući u vidu napred date okolnosti, težinu krivičnog dela za koje su okrivljeni I . M, M.N. i M.S. opravdano sumnjivi, u vezi sa njihovom ranijom osuđivanošću, ceneći datu činjenicu u odnosu na svakog okrivljenog posebno, te sa tim u vezi i protek vremena od datih osuda, te je zbog toga navedenog našlo da je stepen opasnosti da će okrivljeni svaki ponaosob, ukoliko budu pušteni na slobodu, u kratkom vremenskom periodu ponoviti isto ili slično krivično delo u odnosu na krivična dela koja im se u ovom postupku stavljaju na teret i dalje takvog intenziteta da se može otkloniti jedino merom pritvora, a ne i neko m drugom blažom merom…“;

- da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. 1010/18 od 4. jula 2018. godine odbijena kao neosnovana žalba okrivljenog I. M . (ovde podnosiocu ustavne žalbe), izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K. 60/17 – Kv. 2102/18 od 21. jun a 2018. godine; u obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno da „suprotno stavu branioca okrivljenog, karakter odlučne činjenice nema to što se ne može opozvati navedena uslovna osuda, već okolnost što je okrivljeni krivično delo koje mu se u ovom postupku stavlja na teret, izvršio u vreme proveravanja po prethodnoj osudi, a ranija osuđivanost okrivljenog svakako ukazuje na kontinuitet protivpravnog ponašanja, što zajedno sa drugim okolnostima koje je cenio prvostepeni sud i po nalaženju ovog veća, ukazuju da postoji opasnost da će okrivljeni ukoliko se nađe na slobodi u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo. Takođe, ne mogu se prihvatiti navodi branioca okrivljenog da je u pobijanom rešenju okrivljenom „stavljeno na teret“ više radnji nego što je to učinjeno optužnicom, jer se razlozi prvostepenog suda u obrazloženju pobijanog rešenja ne tiču samo ovde okrivljenog I. M. Po nalaženju ovog veća, pravilno je prvostepeni sud zaključio da je okrivljeni I . M . lice bez redovnih izvora prihoda jer je sam okrivljeni izjavio da honorarno radi kao fudbalski trener i ostvaruje prosečna mesečna primanja između 500 o 1.000 evra, s obzirom da se pod redovnim izvorima prihoda smatra zarada iz radnog odnosa …“.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je l išenje slobode dopušteno je samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito (član 27. st. 1. i 3.); da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postpka, da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom, da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31. st. 1. do 3.) ; da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. stav 6.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3 .).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.); da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti (član 211. stav 1. tačka 3 )); da se od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća, da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca, da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude, te da pritvor koji je određen ili produžen po odredbama st. 1. do 5. ovog člana može trajati do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, a najduže dok ne istekne vreme trajanja krivične sankcije izrečene u prvostepenoj presudi (član 216. st. 1. do 3. i stav 6.).

Članom 246. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09), u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, propisano je da ko neovlašćeno proizvodi, prerađuje, prodaje ili nudi na prodaju ili ko radi prodaje kupuje, drži ili prenosi ili ko posreduje u prodaji ili kupovini ili na drugi način neovlašćeno stavlja u promet supstance ili preparate koji su proglašeni za opojne droge kazniće se zatvorom od tri do dvanaest godina.

5. Podnosilac smatra da su mu osporenim rešenjima povređena prava iz člana 27. st. 1. i 3, člana 31. st. 2. i 3. i člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je povredu prava na slobodu i bezbednost i prava na pravično suđenje cenio kroz istaknutu povredu prava iz člana 31. st. 2. i 3. Ustava, budući da su navodi kojima se obrazlaže povreda navedenih prava identični.

Ustavni sud ističe da postojanje osnovane sumnje na kojoj se zasniva lišenje slobode predstavlja suštinski deo garancija protiv proizvoljnog hapšenja i predstavlja conditio sine qua non kako za određivanje, tako i za produženje mere pritvora. Istoveremeno, Ustavni sud naglašava da nije u njegovoj nadležnosti da ceni da li na osnovu dokaza na kojima se zasniva rešenje o određivanju ili produženju mere pritvora proizlazi osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo.

Ustavni sud je u više svojih odluka (videti, pored ostalih, Odluku Už-4940/2010 od 31. marta 2011. godine, tačka 5. obrazloženja) zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31, podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Prilikom ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu polazi od već zauzetog stava da ustavno jemstvo da sud trajanje pritvora svodi na najkraće vreme, imajući u vidu razloge pritvora, znači obavezu nadležnih sudova da u svojim odlukama navedu relevantne i dovoljne razloge kojima se opravdava trajanje mere pritvora, kao i da u vođenju postupka u kome se prema okrivljenom primenjuje mera pritvora pokažu primerenu hitnost.

Ustavni sud konstatuje da trajanje pritvora od podizanja optužnice do završetka krivičnog postupka Ustavom i Zakonikom o krivičnom postupku nije ograničeno, ali je nadležni sud, saglasno odredbama člana 31. stav 2. Ustava i člana 210. st. 2. i 3. i člana 216. Zakonika o krivičnom postupku, dužan da trajanje pritvora svede na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom, i da u određenim vremenskim intervalima, po službenoj dužnosti i bez predloga stranaka, ispita da li još postoje razlozi za zadržavanje lica u pritvoru ili ne, odnosno da pažljivo ispita opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja i podrobno obrazloži razloge zbog kojih smatra da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje. Ukoliko takvi razlozi i dalje postoje, pritvor se rešenjem produžava do dalje odluke suda, a najduže dok ne istekne kazna zatvora izrečena prvostepenom presudom. Takođe, nadležni sud je dužan da sa naročitom hitnošću postupa u pritvorskim predmetima. Inače, podnosilac se u pritvoru nalazi počev od 19. oktobra 201 6. godine, tako da je zaključno sa 1. avgustom 2018. godine kada je izjavio ustavnu žalbu, u pritvoru boravio jednu godinu i devet meseci.

Ocenjujući u konkretnom slučaju navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31 . Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je nadležni sud, po službenoj dužnosti, blagovremeno i bez predloga okrivljenog ispitao opravdanost produženja pritvora, odnosno utvrdio i naveo dalje postojanje zakonskog osnova za pritvor, obrazlažući razloge zbog kojih je smatrao da je produženje pritvora opravdano . Nadležni sud je na ustavnopravno prihvatljiv način utvrdio da su ispunjeni zakonski uslovi i razlozi za dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru. Takođe, Ustavni sud nalazi da su nadležni sudovi za svoju odluku da prema podnosiocu ustavne žalbe produže pritvor dali relevantne i dovoljne razloge, konkretizovane i individualizovane. Dakle, nadležni sudovi su opravdanost i zakonitost produženja mere pritvora obrazložili na ustavnopravno prihvatljiv način, koji, po oceni Ustavnog suda, nije posledica arbitrernog i proizvoljnog postupanja, pri čemu su jasno obrazložili postojanje pritvorskog razloga iz člana 211. stav 1. tačka 3. Zakonika o krivičnom postupku.

Kako je najkraće neophodno vreme trajanja pritvora relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, Ustavni sud je ocenio da se konkretno trajanje pritvora objektivno ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga se ni navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi zajemčenog prava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da su neosnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim rešenjima Višeg suda u Beogradu K. 60/17 – Kv. 2102/18 od 21. juna 2018. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. 1010/18 od 4. jula 2018. godine povređeno pravo zajemčeno odredbama člana 31 . Ustava.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15 ), u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. U pogledu ostalog dela ustavne žalbe, Ustavni sud najpre konstatuje da se, imajući u vidu fazu krivičnog postupka u kojoj su doneta osporena rešenja, u konkretnom slučaju, ne može postaviti pitanje povrede prava podnosioca ustavne žalbe iz člana 30. stav 1. Ustava, s obzirom na to da su tom odredbom utvrđeni uslovi pod kojima nekom licu može biti određen pritvor kao krivičnoprocesna mera, koja se sastoji u lišenju slobode, tako da se ova odredba odnosi na donošenje rešenja o određivanju pritvora, a ne na rešenje o produženju pritvora, kojim se preispituje da li i dalje postoje razlozi za zadržavanje okrivljenog u pritvoru (vid eti Odluku Ustavnog suda Už-1197/2008 od 13. novembra 2008. godine).

Drugo, podnosilac smatra da mu je u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 33. stav 6. Ustava. Kako iz navoda ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije nesumnjivo proizlazi da je krivični postupak koji se vodi protiv podnosioca još uvek u toku, Ustavni sud ukazuje da je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13, od 21. maja 2014. godine ), u pravni sistem Republike Srbije uvedeno novo pravno sredstvo – zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku o kome odlučuju nadležni redovni sudovi, a da je od 1. januara 2016. godine stupio na snagu Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), kojim je takođe predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni redovni sud, a ne Ustavni sud.

Treće, podnosilac smatra da mu je povređeno i pravo na nepristrasan sud kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Pri tome navodi da se „krivični postupak protiv okrivljenog vodi pred sudijom N. A . koja je predsednik prvostepenog sudećeg/pretresnog veća u ovom predmetu, dok u drugom stepenu, po žalbi na rešenja o produženju pritvora, već peti put postupa njen suprug sudija D . A . koji je odlučivao i o žalbi na rešenje o potvrđivanju optužnice u ovom postupku“. Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu preuranjena, budući da iz same žalbe i dostavljene dokumentacije proizlazi da je krivični postupak i dalje u toku.

Četvrto, po oceni Ustavnog suda, očigledno nisu osnovani navodi ustavne žalbe kojima se obrazlaže povreda prava na pretpostavku nevinosti iz člana 34. stav 3. Ustava. Uvidom u osporena rešenja, Ustavni sud je utvrdio da su Viši sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu, obrazlažući postojanje pritvorskog razloga, koristili termine koje je propisao zakonodavac, a kojima se po definiciji, ne povređuje pretpostavka nevinosti, te u osporenim rešenjima nisu iznete tvrdnje da je podnosilac kriv za izvršenje krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, iz čega proizlazi i da sud nije prejudicirao postojanje krivičnog dela, koje već samim tim što predstavlja predmet krivičnog postupka (causa criminalis), egzistira samo na nivou određenog procesno relevantnog stepena sumnje.

Peto, u odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 36. stav 1. tač. 5) i 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u preostalom delu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti