Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osuđujućih krivičnih presuda. Navodi podnosioca o pogrešnoj oceni činjenica i nepostojanju krivičnog dela ne predstavljaju ustavnopravne razloge za ispitivanje povrede prava na pravično suđenje, već osporavanje činjeničnog stanja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9/2008
03.06.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Floranovića iz Kučeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. juna 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Zorana Floranovića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Požarevcu K. 19/05 od 20. aprila 2007. godine i presude Opštinskog suda u Kučevu K. 437/07 od 27. septembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Floranović iz Kučeva izjavio je Ustavnom sudu 3. januara 2008. godine ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Požarevcu K. 19/05 od 20. aprila 2007. godine i presude Opštinskog suda u Kučevu K. 437/07 od 27. septembra 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je osporenim presudama oglašen krivim za krivično delo pronevere iz člana 251. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i uslovno osuđen na kaznu zatvora u trajanju od šest meseci, sa rokom provere od dve godine, kao i na plaćanje troškova krivičnog postupka u iznosu od 47.252,40 dinara i sudskog paušala u iznosu od 5.000,00 dinara, zato što je u svojstvu odgovornog lica – poslovođe i računopolagača u prodavnici „DP Stefil kompanija“ u Valjevu, u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist prisvojio novac i robu poverenu mu na radu u ukupnom iznosu od 260.816,16 dinara. U ustavnoj žalbi se navodi da radnje koje su podnosiocu kao okrivljenom stavljene na teret „ne predstavljaju krivično delo“, jer okrivljeni „nije sebi pribavio protivpravnu imovinsku korist, već je samo naplatio svoja potraživanja prema preduzeću“ u kome je radio, a delo je izvršio „u stvarnoj zabludi u koju ga je doveo direktor preduzeća“, jer mu je odobrio postupanje koje je na sudu okarakterisano kao krivično delo. U ustavnoj žalbi se, dalje, objašnjava da je podnosilac imao određena potraživanja prema poslodavcu (na ime plate, materijalnih troškova, PTT troškova i sl.), pa je po dogovoru i uz odobrenje tadašnjeg direktora preduzeća sačinio četiri računa, potpisao ih i poslao računovodstvu preduzeća, „sa ciljem sravnjenja uzajamnih potraživanja i kompenzacije“. Tvrdi da nije imao nameru da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist, već samo da naplati svoja potraživanja. Međutim, nakon toga je promenjeno rukovodstvo preduzeća u kome je bio zaposlen, a novo rukovodstvo nije nastavilo poslovanje kao prethodno i nije prihvatilo dogovor postignut između podnosioca i prethodnog direktora. Stoga je protiv njega podneta krivična prijava za manjak i sproveden krivični postupak, pa je osuđen kako je navedeno. Smatra da mu je „povređeno pravo na nepristrasan sud“ garantovano članom 32. stav 1. Ustava i da je osuđen samo „iz razloga da bi mu se uskratilo pravo na troškove krivičnog postupka i naknadu zbog neopravdano i neosnovano vođenog krivičnog postupka“. Predlaže da Ustavni sud poništi osporene presude i odredi uklanjanje štetnih posledica.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07) sadrži odredbu istovetnu odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona, između ostalog, proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da se ustavna žalba zasniva na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta sadržine označenih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, ukazuje na njihovu povredu ili uskraćivanje.

3. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

4. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe utvrdio da se u njoj navodi da je krivični sud u prvostepenom postupku pogrešno utvrdio da radnje podnosioca ustavne žalbe predstavljaju krivično delo, s obzirom da je bio „doveden u stvarnu zabludu, jer se nadao da će tadašnji organ upravljanja u preduzeću“ prihvatiti njegov raniji dogovor s prethodnim direktorom, kao i zato što „nije imao nameru da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist“. Ovakve tvrdnje podnosioca predstavljaju njegovo subjektivno viđenje i ocenu činjeničnog stanja do koga je prvostepeni sud došao u sprovedenom krivičnom postupku, i u suštini se svode na osporavanje činjeničnog stanja utvrđenog u krivičnom postupku koji je protiv njega vođen, kao i na poricanje krivice za delo za koje je pravnosnažno osuđen. Međutim, zadatak Ustavnog suda u postupku po ustavnoj žalbi nije da preispituje zaključke redovnih sudova u pogledu utvrđenih činjenica, već da ispita da li je postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava. Primenjujući navedeni stav na konkretan slučaj, Ustavni sud je stanovišta da navodi podnosioca ne pružaju dovoljno osnova za zaključak da su osporene presude donete proizvoljnom ili nepravilnom primenom procesnog i materijalnog prava. Po oceni Ustavnog suda, ni jedan od navoda ustavne žalbe ne predstavlja relevantne ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu prava na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima se ukazuje da je osporenim presudama podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti