Odluka Ustavnog suda o ravnoteži slobode izražavanja i zaštite ugleda

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio žalbu medijske kuće i urednika, potvrđujući odluke o naknadi štete zbog povrede časti i ugleda. Sud je utvrdio da je ograničenje slobode izražavanja, zbog objavljivanja neistinitih informacija, bilo neophodno i srazmerno radi zaštite prava drugog lica.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Verana Matića iz Beograda i Radio difuznog preduzeća „B92“ a.d. Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Verana Matića i Radio difuznog preduzeća „B92“ a.d. Beograd protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 10608/08 od 18. septembra 2009. godine i presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 7181/09 od 13. novembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Veran Matić iz Beograda i Radio difuzno preduzeće „B92“ a.d. Beograd, preko punomoćnika Slobodana Kremenjaka, advokata iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu 4. januara 2010. godine ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i slobode izražavanja, zaj emčenih članom 32. stav 1. i članom 46. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je predmetni parnični postupak vođen po tužbi M. M. iz Novog Sada protiv podnosilaca ustavne žalbe i M. Z. iz Beograda , radi naknade štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda prouzrokovane objavljivanjem neistinitih informacija u emisiji „Lovci na imovinu – B92 istražuje“; da je osporenom prvostepenom presudom delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i da su obavezani podnosioci ustavne žalbe i M. Z. iz Beograda da solidarno isplate opredeljeni iznos tužiocu za pretrpljene duševne bolove, kao i da je osporenom drugostepenom presudom, u delu koji se odnosi na podnosioce, preinačena prvostepena presuda u pogledu dosuđenog iznosa, dok je u preostalom delu potvrđena prvostepena odluka; da su postupajući sudovi ocenili da je, u konkretnom slučaju, tužiocu naneta šteta netačnim izveštavanjem, korišćenjem vrednosnih sudova i laičkim izražavanjem u predmetnoj emisiji, a što, po mišljenju podnosioca, nije tačno; da je podnosiocima povređena sloboda mišljenja i izražavanja, tako što je osporenim sudskim odlukama ta sloboda ograničena obavezivanjem podnosilaca da tužiocu naknade nematerijalnu štetu; da u konkretnom slučaju ne postoje „relevantni i dovoljni razlozi“ za ograničenje slobode izražavanja; da čak i kad bi konkretno izveštavanje u predmetnoj emisiji cenili kao optužbe na račun tužioca, a što ono nije bilo, predmetno ograničenje izrečeno osporenim presudama nije bilo neophodno za ostvarenje legitimnog cilja i nije bilo srazmerno cilju kojem se teži; da sudovi, u konkretnom slučaju, nisu cenili dobru veru i postupanje u skladu sa novinarskom etikom; da osporene presude nisu u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava u primeni člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda; da je prvostepeni sud odbijanjem da u postupku izvede dokaz saslušanjem autorke predmetne emisije, a koji su predložili podnosioci, uskratio podnosiocima pravo na nepristrasan sud i pravično suđenje; da je, na taj način, sud ignorisao bitan aspekt od značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, a to je da li je u konkretnom slučaju, odnosno na koji način u odnosu na meru primerenu okolnostima, autorka emisije proverila poreklo, istinitost i potpunost prenetih informacija. Podnosioci ustavne žalbe su predložili da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi postojanje povreda označenih Ustavom zajemčenih prava, poništi osporene presude, utvrdi pravo na naknadu štete i da naloži objavljivanje svoje odluke.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 10608/08 od 18. septembra 2009. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezani su tuženi Radio difuzno preduzeće „B92“ a.d. Beograd, Veran Matić, kao odgovorni urednik Radio-televizije „B92“, ovde podnosioci ustavne žalbe, i M. Z , kao novinar Radio-televizije „B92“, da solidarno plate tužiocu M. M. iz Novog Sada za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda označeni iznos, sa opredeljenom kamatom od dana presuđenja, kao i da mu nadoknade troškove parničnog postupka u označenom iznosu, dok je za preostali deo preko dosuđenog iznosa tužbeni zahtev odbijen, kao i deo tužbenog zahteva kojim je tražena isplata zakonske zatezne kamate od dana podnošenja tužbe.

Osporenom presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 7181/09 od 13. novembra 2009. godine, u stavu prvom izreke, usvojena je žalba tuženog M. Z. i preinačena je prvostepena presuda u pobijanom usvajajućem delu odnosu na njega, tako što je u tom delu odbijen tužbeni zahtev, dok je u stavu drugom izreke obavezan tužilac da tuženom M. Z. isplati na ime troškova postupka označeni iznos. U stavu trećem izreke ove presude delimično je usvojena žalba tužioca i preinačena je prvostepena presuda u pobijanom odbijajućem delu utoliko što su obavezani tuženi, ovde podnosioci ustavne žalbe, da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti solidarno isplate, pored iznosa od 300.000 dinara, još i iznos od 100.000 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, dok je u preostalom delu žalba tužioca , kao i žalba tuženih odbijena i potvrđena je prvostepena presuda u pobijanom nepreinačenom delu, a u stavu četvrtom izreke obavezani su tuženi da tužiocu isplate označeni iznos na ime troškova drugostepenog postupka. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je u toku prvostepenog postupka utvrđeno da je tužilac M. M. iz Novog Sada po zanimanju lekar specijalista neuropsihijatrije, da je aktivan član Crvenog krsta već 30 godina, u okviru kojeg se bavi humanitarnim radom, drži predavanja i tribine o alkoholizmu i narkomaniji; da je počev od 1998. godine upisan u Registar stalnih veštaka za oblast neuropsihijatrije kod Ministarstva pravde Republike Srbije, te da je aktivan sudski veštak i da je veštačio u preko 1000 predmeta; da je tuženo Radio difuzno preduzeće „B92“ a.d. Beograd osnivač j avnog glasila Radio-televizije „B92“, a da je tuženi Veran Matić odgovorni urednik Radio-televizije „B92“; da je 27. septembra 2007. godine na programu Radio-televizije „B92“ emitovana emisija „Lovci na imovinu - B92 istražuje“, čiji je autor novinarka R. D; da je ista emisija reprizirana 28. septembra 2007. godine; da se u emisiji, između ost alih, pojavljuje i tužilac; da emisija počinje izjavama pojedinaca koji su učestvovali u istoj, između ostalog, izjavom M. Č. označenog kao „starac kome je ćerka pokušala da otme imovinu“ koji kaže: „došla je u Novi Sad i prijavila me da pijem pivo i rakiju umesto vode i da me treba prekontrolisati“, zatim se prikazuje tužilac koji izjavljuje : „On je žrtva svojih porodičnih neprilika, zbog toga je verovatno uzimao malo veće količine alkohola, pa je posle prestao, i tako, ne bih to komentarisao“, a nakon toga M. Č. koji izjavljuje: „I sudija i oba veštaka, mislim da im savest ne može biti čista“; da odmah, nakon toga, spiker emisije navodi: „Starce koji nisu u stanju da sami o sebi brinu proglašavaju dementnima, senilnima, neuračunljivima, nesposobnima da samostalno žive i raspolažu imovinom. Postupak koji sprovode sudovi, u saradnji s veštacima i službama centra za socijalni rad, zove se lišavanje poslovne sposobnosti. Takvim starcima centar za socijalni rad nameće privremene staratelje, koji s njima potpisuju ugovor o doživotnom izdržavanju. Umesto nege koji im ti ugovori garantuju, starci preživljavaju različita poniženja.“; da u jednom delu emisije spiker navodi: „Starca M. Č. iz Novog Sada 2004. godine veštaci su proglasili nesposobnim da raspolaže imovinom. To su učinili na zahtev njegove ćerke, koja je prethodno sa njim potpisala ugovor o doživotnom izdržavanju. Starac je ugovor hteo da raskine. Posle tog veštačenja sva imovina je poverena njoj“; da zatim M. Č. izjavljuje: „došla je u Novi Sad i prijavila me da pijem pivo i rakiju umesto vode i da me treba prekontrolisati. Praktično zbog toga da se ja proglasim da sam nesposoban da bi ugovor ostao važeći“; da potom ide izjava tužioca : „Ako mu je došlo do organskih oštećenja i mentalnih funkcija, pre svega kognitivnih, onda može doći do lišenja trajnog, delimičnog. Ako prekine uzimanje, intoksikacijom alkoholom, može doći do popravljanja stanja i da mu se vrati“; da , nakon toga , spiker emisije govori: „Krajem prošle godine M. Č. angažuje iste veštake, M. M. i A. K. Oni u novom lekarskom nalazu navode da M. Č. više nije alkoholičar i da je u stanju da vodi brigu o imetku. On se u međuvremenu nigde nije lečio .“; da nakon jednog dela emisije spiker navodi izjavu A. P. u kojoj ona tvrdi da su dvoje ljudi nagovorili njenog pokojnog oca na prevaru da s njima sklopi ugovor o doživotnom izdržavanju; da A. P. navodi da oni to nisu učinili sami već u saradnji sa vanparničnim sudijom, veštacima i službenicima centra za socijalni rad; da se dalje navodi da je A. P. podnela više krivičnih prijava, protiv sudije za nesavestan rad u službi, a protiv veštaka za davanje lažnog iskaza; da se navodi da je ugovor o doživotnom izdržavanju overila sudija G. V, a sposobnost G. P. da samostalno rasuđuje veštačili su tužilac i još jedan veštak; da se, nakon toga, emituje izjava tužioca: „pre mene je neko veštačio, pa smo mi kao drugi, koliko se ja sećam, profesor A. K. i ja. Teško je to udovoljiti ljudima koji ostanu... E to je jedna od nezadovoljnih. Znači ona je platila veštačenje, ali ga nije dobila“ ; da potom spiker emisije navodi da je A. P. podnela krivičnu prijavu protiv S. M, sudije i veštaka za zločinačko udruživanje, i da je ta krivična prijava odbijena kao neosnovana; da zatim u emisiji M. K, advokat, navodi : „To nije bila sporadična pojava, to je bila organizovana masovna pojava, u kojoj su učestvovali od radnika centra, advokati, sudije, lekari kao veštaci“; da potom, u jednom delu emisije, spiker navodi: „Prethodni primeri pokazuju da je gotovo nemoguće da se od prevare zaštite starci koji su već potpisali ugovor o doživotnom izdržav anju s nepoznatim ljudima“; da zaključak teme cele emisije je da je jedino rešenje da država stane na put otimačima tuđe imovine; da u predmetu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2069/03, povodom predloga za overu ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog između S. M. i M. R, kao davaoca izdržavanja i G. P, kao primaoca izdržavanja, neuropsihijatrijsko veštačenje nije vršio tužilac, već sudski veštak B. S; da se nakon emitovanja emisije tužilac suočio sa reakcijama bliže i dalje okoline; da je, kako je vreme odmicalo, tužilac osećao da je od advokata i sudija sa podozrenjem odbačen i da su uglavnom angažovali druge veštake; da je tužiocu bilo vrlo neprijatno da bude u sudu posle emisije; da je tužilac najteže podneo kada su na stručnom kolegijumu ustanove u kojoj radi, kolege iz Niša tražile da se suspenduje zbog navodnog brukanja ustanove i nečistih radnji; da je tužilac zbog emisije bio pred otkazom u ustanovi u kojoj radi; da je porodica tužioca takođe bila izložena komentarima i reakcijama okoline; da je A. P. kao privatni tužilac 29. decembra 2006. godine podigla optužnicu protiv tužioca i dr. zbog krivičnog dela davanja lažnog iskaza i nesavesnog rada u službi, ali da je optužnica odbačena; da je prvostepeni sud, na osnovu pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno zaključio da je zbog objavljivanja neistinitih informacija u predmetnoj emisiji došlo do povrede ugleda i časti tužioca , zbog čega je tužilac trpeo duševne bolove; da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, odredbe člana 83. Zakona o javnom informisanju, kada je obavezao tužene da tužiocu solidarno naknade nematerijalnu štetu, pa su bez osnova žalbeni navodi tuženih kojima se ističe suprotno; da nisu osnovani žalbeni navodi tuženih da je prvostepeni sud u konkretnom slučaju nep otpuno utvrdio činjenično stanje, jer nije utvrdio da li je sadržina informacija objavljenih u emisiji istinita ili neistinita, potpuna ili nepotpuna, te da je sud ukoliko bi utvrdio da su informacije neistinite ili nepotpune, trebalo da utvrđuje da li su autor i odgovorni urednik mogli da utvrde njihovu istinitost i potpunost; da taj sud nalazi da je pravilno prvostepeni sud na osnovu svih izvedenih dokaza u toku postupka, neposred nim gledanjem emisije Radio-televizije „B92“, zatim vršenjem uvida u predmete u kojima je prema navodima u emisiji tužilac veštačio poslovnu sposobnost lica koja su zaključivala ugovore o doživotnom izdržavanju, na pravilan i nesumnjiv način utvrdio da su u predmetnoj emisiji Radio-televizije „B92“ emitovane neproverene i neistinite informacije o tužiocu, kao stalnom sudskom veštaku neuropsihijatrijske struke, pa su bez osnova žalbeni navodi da u toku prvostepenog postupka nije utvrđeno da li su informacije iznete u emisiji tačne ili ne; da se ne mogu prihvatiti žalbeni navodi tuženih da su u emisiji korišćeni krajnje izbalansirani i u svemu u skladu sa najvišim standardima novinarske struke vrednosni sudovi koji čitavu stvar rasvetljavaju, s obzirom na to da u medijskom pravu, u sukobu između slobode izražavanja i osnovnih prava ličnosti, u načelu važi pravilo da su vrednosni sudovi slobodni ali da činjenični nisu; da su činjenični iskazi podložni proverljivosti i da u prezentiranju činjenica novinar nema potpunu slobodu, već mora postupati sa novinarskom pažnjom koja podrazumeva napor da se utvrdi istinitost činjenica; da je u konkretnom slučaju vrednosni sud iznet u navedenoj emisiji obrazovan očigledno radi pojačavanja utiska koji treba da proizvede i zbog toga je tužiocu povređena čast; da takvo tretiranje tužioca ukazuje da je vrednosni sud uvredljiv preko razumne mere i da on u kombinaciji sa neistinitim informacijama, koje su u toku emisije iznete, uzrokuje povredu časti i ugleda tužioca; da tuženi, u smislu odredbe člana 83. Zakona o javnom informisanju , odgovaraju po principu objektivne odgovornosti za štetu koju je tužilac pretrpeo zbog iznetih neistina u predmetnoj emisiji, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud, te stoga nije bilo potrebno utvrđivati krivicu istih, nasuprot žalbenim navodima tuženih; da, kako je u toku prvostepenog postupka nesumnjivo utvrđeno da su u predmetnoj emisiji emitovane neproverene i neistinite informacije o tužiocu, zbog navedenih informacija tužilac je trpeo neprijatne reakcije bliže i dalje okoline, zbog navedene emisije bio je pred otkazom u ustanovi u kojoj radi, članovi njegove porodice trpeli su neprijatnosti, zbog čega je tužilac trpeo duševne bolove zbog povrede ugleda i časti, pravilno je prvostepeni sud, u smislu člana 83 . Zakona o javnom informisanju , obavezao tužene da tužiocu solidarno naknade nematerijalnu štetu; da se, međutim, osnovano žalbom tužioca ističe da prvostepeni sud, odmeravajući visinu naknade nematerijalne štete tužiocu , nije dovoljno cenio način na koji su iznete neistinite informacije o tužiocu i duševne bolove koje je zbog povrede ugleda i časti trpeo tužilac; da imajući u vidu način na koji je šteta nastala, da su informacije kojima su povređeni čast i ugled tužioca bile neistinite, da su iste objavljene u javnom glasilu koje pokriva celu Srbiju i koje je, prema tadašnjoj gledanosti, obaveštavalo najveći broj građana Srbije o aktuelnim događajima u zemlji i svetu, što je opštepoznata činjenica, te da je postojala velika mogućnost da za ove neistinite informacije sazna veliki broj ljudi, štetne posledice po tužioca su veoma velike; da taj sud nalazi da pravična novčana naknada tužiocu za ovako pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti, imajući u vidu utvrđen intenzitet napada na ugled i čast tužioca, sredinu u kojoj živi i radi tužilac i posledicama koje su usled toga nastale, iznosi 400.000 dinara, pa je u tom delu žalbu tužioca usvojio i prvostepenu presudu preinači o.

4. Ustavom je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje (član 46. stav 1.); da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (član 46. stav 2.); da svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju (član 51.).

Zakonom o javnom informisanju („Službeni glasnik RS“, br. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 i 41/11) je propisano: da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenom događaju, pojavi ili ličnosti, sa pažnjom primerenom okolnostima, provere njeno poreklo, istinitost i potpunost, kao i da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da tuđe informacije, ideje i mišljenja prenesu i objave verodostojno i potpuno, a ukoliko je informacija preneta iz drugog javnog glasila, uz navođenje glasila iz kojeg je informacija preneta (član 3.); da svako lice na koje se odnosi netačna, nepotpuna ili druga informacija čije je objavljivanje u skladu sa ovim zakonom zabranjeno, kao i lice kome nije objavljena ispravka, odgovor ili druga informacija čije objavljivanje ima pravo da traži od javnog glasila, u skladu sa ovim zakonom, a koje zbog njenog objavljivanja, odnosno neobjavljivanja trpi štetu, ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete u skladu sa opštim propisima i odredbama ovog zakona, nezavisno od drugih pravnih sredstava koja tom licu stoje na raspolaganju (član 79.); da novinar, odgovorni urednik i pravno lice koje je osnivač javnog glasila koji su pre objavljivanja s pažnjom primerenom okolnostima mogli utvrditi neistinitost ili nepotpunost informacije, solidarno odgovaraju za materijalnu i nematerijalnu štetu prouzrokovanu objavljivanjem informacije (član 80. stav 1.); da autor, odgovorni urednik i pravno lice koje je osnivač javnog glasila koji su pre objavljivanja s pažnjom primerenom okolnostima mogli utvrditi neistinitost ili nepotpunost informacije odgovaraju za štetu (član 83.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „ Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), je propisano: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu i da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br oj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221. stav 2.); da kad veće smatra da je predmet raspravljen tako da se može doneti odluka, sud će saopštiti da je glavna rasprava zaključena (član 305. stav 1.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na slobodu izražavanja, Ustavni sud je pošao od garancija sadržanih u odredbi člana 46. stav 1. Ustava i konstatovao da Ustav jemči slobodu mišljenja i izražavanja, kao i slobodu da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje. Međutim, Ustavom se ne jemči potpuno neograničena sloboda izražavanja, već se dopušta ograničenje te slobode. Tako je odredbom člana 46. stav 2. Ustava predviđeno da se sloboda izražavanja može ograničiti, i to pod sledećim uslovima: 1) da je takvo ograničenje izričito propisano zakonom; 2) da je svrha ograničenja, između ostalog, i zaštita prava i ugleda drugih (legitimni cilj); 3) da je ograničenje u onom obimu koji je neophodan da se svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu (neophodno u demokratskom društvu).

Ustavni sud najpre konstatuje da je osporenim presudama, kojima su podnosioci ustavne žalbe solidarno obavezani da tužiocu M. M. isplate 400.000 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti, ograničena sloboda izražavanja podnosilaca. Međutim, pitanje je da li takva vrsta ograničenja predstavlja povredu prava na slobodu izražavanja. Stoga je potrebno ispitati da li su u konkretnom slučaju ispunjeni napred navedeni uslovi za ograničenje slobode izražavanja.

Ispitujući ispunjenost prva dva uslova, Ustavni sud je ocenio da je predmetno ograničenje slobode izražavanja bilo zasnovano na tumačenju i primeni navedenih odredaba Zakona o javnom informisanju, kao i da je svrha ograničenja zaštita prava i ugleda drugog Ustavom dopuštena, a što ne osporava ni podnosilac ustavne žalbe.

Prema tome, zadatak Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, jeste da utvrdi da li je to ograničenje bilo neophodno u demokratskom društvu. S tim u vezi, Ustavni sud posebno mora da utvrdi da li je takvo ograničenje bilo proporcionalno legitimnom cilju čijem se postizanju težilo, kao i da li su razlozi koje su naveli postupajući sudovi kako bi opravdali predmetno ograničenje bili relevantni i dovoljni.

Razmatrajući da li je u konkretnom slučaju došlo do povrede slobode izražavanja, Ustavni sud je imao u vidu da posebnu zaštitu prava na slobodu izražavanja uživaju novinari i mediji zbog svoje naročito važ ne društvene uloge. Prema članu 51. stav 1. Ustava, svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obavešten o pitanjima od javnog značaja, a sredstva javnog informisanja su dužna da to pravo i poštuju . Zakonom o javnom informisanju, kojim se uređuje pravo na javno informisanje, propisano je da javna glasila slobodno objavljuju ideje, informacija i mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdan interes da zna (član 4. stav 1.). Međutim, ta sloboda podrazumeva i određene „dužnosti i odgovornosti“ novinara i javnih glasila. Novinar i urednik javnog glasila dužni su da pre objavljivanja informacija, sa pažnjom primerenom okolnostima, provere njeno poreklo, istinitost i potpunost (član 3. stav 1. Zakona o javnom informisanju). Ta dužnost je od posebne važnosti, kada se, kao u ovom predmetu, objavljuju informacije koje štete ugledu pojedinca, pa se stoga zahteva da novinari postupaju u dobroj veri kako bi pružili precizne i pouzdane informacije u skladu sa novinarskom etikom (vidi npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Bladet Tromso i Stensaas protiv Norveške“, predstavka broj 21980/93, od 20. maja 1999. godine, stav 65.).

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da treba razlikovati izjave o činjenica ma od vrednosnih sudova , iz razloga što se postojanje činjenica može dokazati, dok je istinitost vrednosnog suda nemoguće utvrditi (vidi npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Lingens protiv Austrije“, predstavka broj 9815/82, od 8. jula 1996. godine, stav 46.). To ne znači da iznošenje baš svakog, pre svega, uvredljivog vrednosnog suda uživa apsolutnu zaštitu, ali u tom slučaju, mora se voditi računa o srazmeri mešanja u slobodu izražavanja, kao i da vrednosni sud ipak mora biti zasnovan na dovoljnoj činjeničnoj osnovi (videti npr. „Pedersen i Baadsgaard protiv Danske“, predstavka broj 49017/99, od 17. decembra 2004. godine, stav 76.).

Ustavni sud konstatuje da su u predmetnoj televizijskoj emisiji objavljene informacije i mišljenja u vezi sa problemima sa kojima se susreću stariji građani prilikom zaključivanja ugovora o doživotnom izdržavanju i ocene njihove poslovne sposobnosti, te da nema sumnje da se radi o pitanjima od javnog značaja i da je informisanje javnosti o tome u skladu sa ulogom medija kao „čuvara javnog interesa“ (vidi presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Observer i Guardian protiv Ujedinjenog kraljevstva“, predstavka broj 13585/88, od 26. novembra 1991. godine, stav 59.). Međutim, u konkretnom slučaju, podnosioci nisu obavezani na naknadu štete zbog objavljivanje informacija o navedenim pitanjima od javnog značaja, već zbog konkretnih navoda o tužiocu, kao stalnom sudskom veštaku. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je postupanje sudskog veštaka podložno kritici i kontroli javnosti, ali da ta kritika ipak ne može preći određene granice. Ovo iz razloga što sudski veštaci imaju značajnu ulogu u sudskom postupku, te moraju uživati i određeno poverenje javnosti i biti zaštićeni od neutemeljenih optužbi. U vezi sa tim, Ustavni sud ističe da posebno treba obratiti pažnju kada ozbiljne tvrdnje i optužbe iznese jedna strana u sporu, te da bi u takvim situacijama novinari, umesto da veruju takvim navodima, trebalo da utvrde da li su oni istiniti i da potraže dodatne informacije (vidi odluku Evropskog suda za ljudska prava „Harlanova protiv Letonije“, predstavka broj 57313/00, od 3. aprila 2003. godine).

Ustavni sud je utvrdio da su u osporenim presudama sudovi, u cilju uspostavljanja pravične ravnoteže između suprotstavljenih prava tužioca i podnosilaca ustavne žalbe, cenili sve okolnosti konkretnog slučaja, posebno vodeći računa o značaju, sadržini i granicama suprotstavljenih prava. Postupajući sudovi su, nakon sprovedenog dokaznog postupka, utvrdili da su u predmetnoj emisiji objavljene nepotpune i neistinite informacije o tužiocu, kao stalnom sudskom veštaku. To se, pre svega, odnosi na izjavu o tome da je tužilac veštačio poslovnu sposobnost jednog lica (G. P.) pri zaključivanju ugovora o izdržavanju, kao i na informacije o podnetim krivičnim prijavama protiv tužioca i postupcima po tim prijavama. Drugostepeni sud je istakao da novinari u prezentiranju činjenica nemaju potpunu slobodu, već moraju postupati sa novinarskom pažnjom koja podrazumeva napor da se utvrdi istinitost činjenica. Takođe, drugostepeni sud je ocenio i da vrednosni sudovi izneti u emisiji samo pojačavaju negativan utisak o tužiocu, te da u kombinacija sa neistinitim informacijama uzrokuju povredu časti i ugleda tužioca preko razumne mere. Pri tome, sudovi su posebno imali u vidu i da su informacije o tužiocu objavljene u javnom glasilu koje pokriva celu teritoriju Srbije i ima veliku gledanost, te da je postojala mogućnost da te informacije sazna veliki broj ljudi. U postupku je utvrđeno da je tužilac zbog objavljivanja nepotpunih i neistinitih informacija iznetih u predmetnoj emisiji trpeo neprijatne reakcije okoline, da je bio pred otkazom u ustanovi u kojoj radi, da su i članovi njegove porodice trpeli neprijatnosti, te je ocenjeno da je tužilac trpeo duševne bolove zbog povrede časti i ugleda. Pri odlučivanju o visini novčane naknade za pretrpljene duševne bolove, drugostepeni sud je istakao da je posebno imao u vidu utvrđen intenzitet napada na ugled i čast tužioca, sredinu u kojoj živi i radi tužilac i posledi ce koje su usled toga nastale. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da su razlozi koje su postupajući sudovi naveli u osporenim presudama, kako bi opravdali predmetno ograničenje slobode izražavanja, bili relevantni i dovoljni.

Navodi ustavne žalbe da sudovi u konkretnom slučaju nisu uopšte cenili da li su novinari postupali u dobroj nameri i u skladu sa novinarskom etikom, po oceni Ustavnog suda, nisu osnovani. Naime, sudovi su u sprovedenom postupku utvrdili da su u predmetnoj emisiji objavljene neproverene i neistinite informacije o tužiocu, pri čemu su jasno ukazali na postojanje obaveze novinarske pažnje. Takođe, drugostepeni sud je ocenio da se ne mogu prihvatiti navodi žalbe da su u predmetnoj emisiji korišćeni krajnje izbalansirani vrednosni sudovi u skladu sa najvišim standardima novinarske struke.

Pored toga, Ustavni sud je ocenio i da visina pravnosnažno dosuđene naknade štete, te činjenica da podnosioci ustavne žalbe, osnivač javnog glasila i odgovorni urednik, solidarno odgovaraju, predstavlja pravičnu meru ograničenja prava slobode izražavanja podnosilaca i srazmerna je svrsi ograničenja u konkretnom slučaju.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je predmetno ograničenje slobode izražavanja bilo neophodno radi zaštite prava i ugleda drugog lica. Stoga je Ustavni sud je ocenio da su neosnovani navodi podnosilaca ustavne žalbe o povredi prava na slobodu izražavanja zajemčenog odredbama člana 46. Ustava .

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosioci svoje tvrdnje o p ovredi prava na pravično suđenje zasniva ju na tome da je prvostepeni sud odbio da izvede dokaz saslušanjem autorke predmetne emesije, a što je bilo od posebnog značaja za odlučivanje u predmetu.

Ustavni sud, pre svega, napominje da iz principa procesne ravnopravnosti parničnih stranaka, proizilazi i njihovo pravo na predlaganje dokaza i izvođenje predloženih dokaza, iako samo to pravo nije izričito zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Navedeno pravo nije apsolutno, a zadatak Ustavnog suda je da ispita da li su, u konkretnom slučaju, postupajući redovni sudovi arbitrerno i proizvoljno primenili procesna pravila. Ustavni sud nalazi da takvi navodi ustavne žalbe nisu osnovani. Naime, saglasno odredbi člana 221. stav 2. ZPP, sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica, dok iz odredbe člana 305. stav 1. ZPP proizilazi da kad veće smatra da je predmet raspravljen tako da se može doneti odluka, sud će glavnu raspravu zaključiti. Dakle, zaključenje glavne rasprave ne znači da prethodno moraju biti raspravljeni svi navodi i izvedeni svi dokazi koje su stranke predložile. U konkretnom slučaju, sudovi su stali na stanovište da izvođenje dokaza saslušanjem svedoka ne bi moglo biti od uticaja na drugačiju odluku sudova. Ovo iz razloga što su sudovi na osnovu svih izvedenih dokaza, a pre svega, neposrednim gledanjem predmetne emisije i uvidom u sudske predmete, nesumnjivo utvrdili da su u predmetnoj emisiji iznete neistinite i nepotpune informacije o tužiocu i da su one zajedno sa vrednosnim sudovima iznetim u emisiji proizvele negativan stav javnosti o ličnim i moralnim kvalitetima tužioca, a što je dovelo do povrede njegove časti i ugleda. Iz svega navedenog, proizilazi da procesna pravila nisu na arbitreran i proizvoljan način primenjena na štetu podnosilaca.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da ne postoje razlozi koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te da su i navodi o povredi tog prava neosnovani.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama Opštinskog suda u Novom Sadu P. 10608/08 od 18. septembra 2009. godine i Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 7181/09 od 13. novembra 2009. godine nisu povređena označena ustavna prava podnosioca , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu.

8. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ravnoteži slobode izražavanja i zaštite ugleda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti