Odluka Ustavnog suda o povredi prava na razuman rok u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer upravni postupak za isplatu dodataka na platu traje preko osam godina. Utvrđena je odgovornost upravnih organa, ali i delimičan doprinos podnosilaca. Dosuđena je naknada štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. M, M . R, D . A, S . P, V . J, S . A, R . S, S . F , M. G, D . J, Z . J, N . M, Z . K, Č . V, P . L, Z . V, G . M, D . S, D . A, M . I, I . B, D . Đ, B . J, P . B, S . S, B . S, N . T, D . J . i M. S, svih iz Valjeva, B . A . iz sela Vrtiglav, Ž . A . iz sela Todorin Do, D . S . iz Mionice, M . R . i M . P, ob ojice iz sela Paštrić, S . B . iz sela M, opština Mionica, N . Ž . iz sela Brežđe, N . S . iz sela Slovac, S . J . i M. I, ob ojice iz sela Jabučje, D . M . iz sela Virovac, M . L . iz Lajkovca, G . K, V . V, I . M . i N . J, svih iz Ljiga, G. S . iz sela Lalinci, D . R, M . P, B . O, M . N, B . J, Ž . M . i S. M, svih iz Uba, Z . P . iz sela Takovo i D . P . iz sela Čučuge, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. juna 2018 . godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba V. M, M . R, D . A, S . P, V . J, S . A, R . S, S . F, M . G, D . J, Z . J, N . M, Z . K, Č . V, P . L, Z . V, G . M, D . S, D . A, M . I, I . B, D . Đ, B . J, P . B, S . S, B . S, N . T, D . J, M . S, B . A, Ž . A, D . S, M . R, M . P, S . B, N . Ž, N . S, S . J, M . I, D . M, M . L, G . K, V . V, I . M, N . J, D . R, M . P, B . O, M . N, B . J, Ž . M, S . M, Z . P . i D . P . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova - Sektor za ljudske resurse u predmetu broj 117-1314/10 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe iz tačke 1. izreke na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se ustavna žalba G. S . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarst vom unutrašnjih poslova – Sektor za ljudske resurse u predmetu broj 117-1314/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. M . iz Valjeva i ostali podnosioci navedeni u uvodu i tač. 1. i 4. izreke podneli su Ustavnom sudu, 31. decembra 2015. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova - Sektor za materijalno-finansijske poslove u predmetu broj 117-1314/10.

U ustavnoj žalbi je detaljno opisan tok upravnog postupka koji se vodi povodom zahteva podnosilaca od 26. maja 2010. godine, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta postupka, postupanje nadležnih upravnih organa i suda, kao i na ponašanje podnosilaca. Pored ostalog je istaknuto da su podnosioci izjavili tri žalbe zbog nedonošenja rešenja jer prvostepeni organ uporno ne postupa po njihovom zahtevu.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, naloži okončanje postupka i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u opredeljenom novčanom iznosu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova - Sektor za ljudske resurse broj 117-1314/10 i u celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Podnosioci ustavne žalbe iz tačke 1. izreke su 26. maja 2010. godine Ministarstvu unutrašnjih poslova – Sektor za vanredne situacije podneli zahtev za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnih i verskih praznika, koji nisu isplaćeni u poslednje tri godine do podnošenja zahteva . Podnosioci su 16. avgusta 2010. godine izjavili žalbu zbog nedonošenja prvostepenog rešenja u zakonom propisanom roku.

Ministarstvo unutrašnjih poslova - Sektor finansija, ljudskih resursa i zajedničkih poslova - Uprava za ljudske resurse (u daljem tekstu: prvostepeni organ) je 12 . oktobra 2010. godine donelo rešenje 06/2 broj 117-1314/10 kojim je odbilo kao neosnovan zahtev podnosilaca. Žalbena komisija Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) je rešenjem broj 120-01-778/2010-01 od 7 . decembra 2010. godine odbila kao neosnovanu žalbu podnosilaca. Presudom Upravnog suda U. 90/11 od 6. marta 2012. godine uvažena je tužba svih podnosilaca i poništeno navedeno konačno rešenje, iz razloga što u obrazloženjima rešenja upravnih organa nije naveden osnovni koeficijent za obračun plate podnosilaca, kao ni procenat uvećanja plate po osnovu posebnih uslova rada, zbog čega se nije mogao izvesti zaključak o osnovanosti podnetog zahteva.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Upravnog suda doneo rešenje broj 120-01-415/2012-01 od 6. aprila 2012. godine kojim je usvojio žalbu podnosilaca iz tačke 1. izreke, poništio prvostepeno rešenje od 12. oktobra 2010. godine i vratio predmet na ponovni postupak. Navedeno drugostepeno rešenje je 9. aprila 2012. godine dostavljeno prvostepenom organu, od kada je počeo da teče zakonski rok od 30 dana za donošenje rešenja u ponovnom postupku.

Kako prvostepeni organ nije doneo novo rešenje u zakonom propisanom roku, podnosioci su 10. januara 2013. godine izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“, koju je drugostepeni organ rešenjem od 8. februara 2013. godine usvojio i naložio prvostepenom organu da odmah, bez odlaganja, a najkasnije u roku od pet dana donese odgovarajuće rešenje. S obzirom na to da prvostepeni organ nije postupio po navedenom rešenju drugostepenog organa, podnosioci su 11. decembra 2015. godine ponovo izjavili žalbu zbog „ćutanja administracije“, koju je drugostepeni organ usvojio rešenjem od 5. januara 2016. godine, uz nalog prvostepenom organu da najkasnije u roku od 30 dana donese odgovarajuće rešenje. Drugostepeni organ je prethodno obe navedene žalbe dostavio prvostepenom organu, sa zahtevom da ga u ostavljenom roku obavesti o ishodu postupka, što taj organ nije učinio. Pored toga, navedena rešenja drugostepenog organa su sadržala uputstvo o pravnom sredstvu, kojim su podnosioci ustavne žalbe poučeni da protiv tih rešenja mogu tužbom pokrenuti upravni spor pred Upravnim sudom u roku od 30 dana od dana njihovog prijema, što nisu učinili. O zahtevu podnosilaca nije rešeno ni u naknadnom roku, te su podnosioci 30. novembra 2016. godine po treći put povodom istog „ćutanja“ prvostepenog organa izjavili žalbu zbog nedonošenja rešenja. Prema podacima u spisima predmeta, drugostepeni organ nije rešio o toj žalbi.

3.2. Kada je u pitanju podnosilac ustavne žalbe G. S, Ustavni sud je utvrdio da on u zahtevu od 26. maja 2010. godine povodom koga je pokrenut konkretni postupak nije naveden kao jedan od podnosilaca, niti je naveden u prvostepenom rešenju od 12 . oktobra 2010. godine, kao lice o čijem zahtevu je odlučeno, i u drugostepenom rešenju od 7. decembra 2010. godine , kao lice o čijoj žalbi je odlučeno. Prvi put se u postupku pojavio u svojstvu tužioca protiv pomenutog drugostepenog rešenja i u presudi Upravnog suda od 6. marta 2012. godine, ali već u drugostepenom rešenju od 6. aprila 2012. godine, donetom u izvršenju pomenute presude, nije bio naveden kao lice čija se žalba usvaja. Potom je u daljem toku postupka zajedno sa ostalim podnosiocima izjavio žalbu od 11. decembra 2015. godine zbog nedonošenja prvostepenog rešenja o zahtevu, koji prema stanju u spisima predmeta i dokumentaciji dostavljenoj uz ustavnu žalbu, nije podneo.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koji se primenjivao do 30. juna 2017. godine, bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor (stav 2.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1. ); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, te da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 2.); da ako je žalbu izjavila stranka zato što prvostepeni organ nije doneo rešenje u propisanom roku (član 208. stav 2.), drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ saopšti razloge zbog kojih rešenje nije doneseno u roku, da ako nađe da rešenje nije doneseno u roku iz opravdanih razloga, ili zbog krivice stranke, odrediće prvostepenom organu rok za donošenje rešenja, koji ne može biti duži od jednog meseca, da ako razlozi zbog kojih rešenje nije doneseno u roku nisu opravdani, drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ dostavi spise predmeta (član 236. stav 1.); da a ko drugostepeni organ može rešiti upravnu stvar prema spisima predmeta, doneće svoje rešenje, a ako ne može, sam će sprovesti postupak i svojim rešenjem rešiti upravnu stvar, da će izuzetno, ako drugostepeni organ nađe da će postupak brže i ekonomičnije sprovesti prvostepeni organ, naložiti da to učini i da mu prikupljene podatke dostavi u određenom roku, posle čega će sam rešiti upravnu stvar , da je takvo rešenje konačno (stav 2.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Odredbom člana 19. stav 1. Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09 ) propisano je da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

5. Razmatrajući dopuštenost ustavne žalbe u odnosu na podnosioca G. S , Ustavni sud je utvrdio da u spisima predmeta i dostavljenoj dokumentaciji nema dokaza da je taj podnosilac podneo zahtev o kome je u postupku rešavano, kao i da jedinim prvostepenim rešenjem donetim u postupku nije rešeno o zahtevu tog podnosioca.

Iz odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da je izjavljuje lice o čijim pravima i obavezama je odlučivano u postupku čije se trajanje osporava ustavnom žalbom.

Imajući u vidu da navedeni podnosi lac nije aktivno legitimisan za podnošenje ustavne žalbe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), u odnosu na njega odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, o čemu je rešeno kao u tački 4. izreke.

Ustavni sud ukazuje da na drugačiju ocenu ne utiču okolnost i da je meritorno odlučeno o tužbi tog podnosioca podnetoj protiv drugostepenog rešenja od 7. decembra 2010. godine , budući da tim rešenjem nije odlučeno o njegovoj žalbi, kao i da je taj podnosilac zajedno sa ostalim podnosiocima izjavio jednu žalbu zbog nedonošenja prvostepenog rešenja o zahtevu, budući da se ne može utvrditi da je podneo navedeni zahtev. Pri tome se u ustavnoj žalbi pogrešno tvrdi da je aktima upravnih organa rešavano o pravima svih podnosilaca ustavne žalbe.

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Sud je pošao od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu. Stoga je utvrdio da je period merodavan za ocenu o povredi označenog ustavnog prava počeo da teče 26. maja 2010. godine, kada je podnet zahtev podnosilaca, te iznosi osam godina.

Imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja upravnog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri ocenjivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje postupka .

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, kao i da podnosioci ustavne žalbe imaju legitiman interes da se o njihovom zahtevu odluči u okviru standarda razumnog roka, pogotovo jer se radi o p otraživanjima iz radnog odnosa.

Imajući u vidu da dosadašnje trajanje osporenog postupka obeležava izuzetno dug period neaktivnosti prvostepenog organa , a da je specifičnost upravnog postupka u tome da može umnogome da zavisi od aktivnosti stranke, Ustavni sud je zajedno analizirao preostala dva kriterijuma za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Naime, prvostepeni organ još uvek nije postupio po primedbama drugostepenog organa iz rešenja od 6. aprila 2012. godine, što znači da šest godina kasni sa donošenjem novog rešenja. U tom smislu, Ustavni sud je konstatovao da su se zakonski uslovi za podnošenje žalbe zbog nedonošenja prvostepenog rešenja stekli još u maju 2012. godine. Podnosioci su prvu takvu žalbu izjavili tek 10. januara 2013. godine. Pri tome, drugostepeni organ po toj žalbi nije postupao u skladu sa odredbama člana 236. Zakona o opštem upravnom postupku. Drugostepeni organ je dostavio prvostepenom organu navedenu žalbu sa nalogom da ga u ostavljenom roku obavesti o ishodu postupka. Kako prvostepeni organ nije postupio po to m nalogu, odnosno nije navodio bilo kakve razloge zbog kojih je prekoračio rok za donošenje i dostavljanje rešenja, moralo se smatrati da to propuštanje prvostepenog organa nije bilo opravdano. U takvoj situaciji, nadležnost za rešavanje o zahtevu je prelazila na drugostepeni organ, koji je bio dužan da pribavi spise i reši upravnu stvar, s tim što bi sprovođenje postupka, ukoliko se predmet ne može rešiti na osnovu spisa, iz razloga ekonomičnosti mogao poveriti prvostepenom organu, ali bi i u tom slučaju sam rešavao upravnu stvar. Umesto toga, drugostepeni organ je doneo rešenje kojim je naložio prvostepenom organu da u određenom roku odluči o zahtevu podnosilaca. Međutim, prvostepeni organ nije doneo rešenje ni u naknadno određenom roku, već su podnosioci 11. decembra 2015. godine ponovo podneli žalbu zbog „ćutanja administracije“, o kojoj je na isti način odlučeno drugostepenim rešenjem od 5. januara 2016. godine. Način na koji je drugostepeni organ rešavao o tim žalbama nije doveo do donošenja prvostepenog rešenja, te se od podnosilaca nije očekivalo da povodom istog „ćutanja“ prvostepenog organa ponovo koriste isto pravno sredstvo. Uprkos tome, podnosioci su 30. novembra 2016. godine po treći put izjavili žalbu zbog nedonošenja prvostepenog rešenja o kojoj nije rešeno.

S obzirom na to da podnosioci protiv pomenutih drugostepenih r ešenja nisu podnosili tužbe u upravnom sporu, o čemu su bili poučeni uputstvom o pravnom sredstvu, propustili su da pred nadležnim sudom spreče uskraćivanje propisane pravne zaštite protiv ćutanja uprave. Osim toga, podnosioci su imali pravo da zbog nedonošenja rešenja o trećoj žalbi zbog „ćutanja administracije“ podnesu nadležnom sudu tužbu zbog ćutanja uprave, pod uslovima propisanim odredbom člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima. Ustavni sud ukazuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj, podnosilac treba da pokaže marljivost u vršenju procesnih radnji koje se odnose na njega i da iskoristi obim koji mu domaći zakon pruža za skraćivanje postupka (videti presudu Union Alimentaria Sanders Sa protiv Španije , broj 11681/85, stav 35, od 7. jula 1989. godine), kao i da ukoliko podnosilac ne koristi pravna sredstva koja mu omogućavaju da nastavi postupak pred Upravnim sudom, ne može prigovarati dužini postupka pred upravnim organom (videti odluku Štajcar protiv Hrvatske, broj 46279/99, od 20. januara 2000. godine).

Polazeći od svega navedenog , Ustavni sud je ocenio da navedena kašnjenja i propuštanja podnosilaca da koriste sva pravna sredstva za ubrzanje postupka ne mogu predstavljati prihvatljivo opravdanje za njegovo dosadašnje dugo trajanje, čemu prevashodno doprinosi sporo i nedelotvorno postupanje upravnih organa. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova - Sektor za ljudske resurse u predmetu broj 117-1314/10 podnosiocima ustavne žalbe iz tačke 1. izreke povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja upravnog postupka, kašnjenja i propuštanje podnosilaca da u dugom periodu neaktivnosti prvostepenog organa koriste sva pravna sredstva koja su im, u skladu sa zakonom, stajala na r aspolaganju protiv „ćutanja uprave“, životni standard u državi i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno – adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost dosuđenog iznosa u odnosu na životni standard u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda . Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja upravnih organa (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku .

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na razuman rok u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti