Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 19 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu jedne podnositeljke zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 19 godina. Kao razlog navedena je neefikasnost suda. Žalbe ostalih podnosilaca su odbačene zbog nedostatka urednih punomoćja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubinke Pavić Suzuki, Gorana Živanovića, Vesne Cvetković, Vladimira Ristina, Darka Đorđevića i Vesne Đorđević, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. marta 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubinke Pavić Suzuki i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 887/07 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba kao neosnovana odbija.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Odbacuje se ustavna žalba Gorana Živanovića, Vesne Cvetković, Vladimira Ristina, Darka Đorđevića i Vesne Đorđević izjavljena protiv presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1894/03 od 29. juna 2004. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 7080/05 od 15. novembra 2006. godine, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 887/07.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragutin Živanović iz Beograda, u ime Gorana Živanovića iz Beograda, Ljubinka Pavić Suzuki iz Beograda u svoje ime, kao i u ime Vesne Cvetković, Vladimira Ristina, Darka Đorđevića i Vesne Đorđević, svih iz Beograda, 15. januara 2008. godine podneli su Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1894/03 od 29. juna 2004. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 7080/05 od 15. novembra 2006. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 881/07, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavna žalba je dopunjena podnescima od 20. februara, 16. jula i 18. septembra 2008. godine i 10. februara 2010. godine.

Podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 887/07 (ranije P. 1905/91-05-07 i P. 1894/03), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Istakli su da su sudskim putem pokušali da reše sporne odnose sa tuženim a.d. „Jimpros“ iz Beograda, zbog čega su 1991. godine podneli tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu, da je na njihov predlog postupak u odnosu na njih 2003. godine razdvojen i zaveden pod brojem P. 1894/03 „pa je postupak u navedenom predmetu trajao još 18 meseci, zbog opstrukcije tuženog, nakon čega je doneta presuda 29. juna 2004. godine, koja je izrađena tek u aprilu 2005. godine“. Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu, pa je Okružni sud u Beogradu nakon dve godine u jednom delu ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Takođe su istakli i da su sudije koje su vodile postupak bile pristrasne, te da su postojali propusti od strane sudija u postupku izvođenja dokaza pred prvostepenim i drugostepenim sudom. Predložili su da Ustavni sud „utvrdi da je osporenim pojedinačnim aktima podnosiocima ustavne žalbe povređeno ljudsko pravo zajemčeno Ustavom" i istakli zahtev za otklanjanje štetnih posledica u određenom roku i zahtev za naknadu štete podnosiocima ustavne žalbe u iznosu od dva miliona dinara.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, odgovor predsednika Trećeg opštinskog suda u Beogradu, kao i u spise predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 887/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom predmetu:

Parnični postupak u ovom predmetu pokrenut je 23. maja 1991. godine, tužbom radi neosnovanog obogaćenja koju su podnela 83 tužioca, među kojima su bili i podnosioci ustavne žalbe, protiv tuženog A.D. "JIMPROS" iz Beograda. Postupak je prvobitno vođen pod brojem P. 1905/91-05-07. U toku postupka je izvršeno razdvajanje po tužbi 59 tužilaca zastupanih od strane jednog punomoćnika, među kojima i podnosilaca ustavne žalbe, koji je dalje vođen pod brojem P. 3580/94-96-98-00. Punomoćnik tužilaca je 26. februara 1999. godine precizirao tužbeni zahtev, označavajući 47 lica kao tužioce, da bi 24. juna 1999. godine bilo doneto rešenje o povlačenju tužbe u odnosu na jednog tužioca, a 28. juna 2000. godine razdvojen postupak u odnosu na još jednog tužioca.

Treći opštinski sud u Beogradu je 28. februara 2001. godine doneo prvu prvostepenu presudu P. 3580/94-96-98-00 koja u uvodu sadrži 45 tužilaca, uključujući i sve podnosioce ustavne žalbe, jednog tuženog-protivtužioca i 17 tužilaca-protivtuženih. Tuženi-protivtužilac je izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude. Predmet po žalbi tuženog se vodio najpre pod brojem Gž. 1078/02. Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 1078/02 od 25. aprila 2001. godine kojim se spisi predmeta P. 3580/94-96-98-00 vraćaju Trećem opštinskom sudu u Beogradu radi dopune postupka, a s obzirom da je tuženi dostavio dopunu žalbe sa priloženom dokumentacijom koja nije dostavljena protivnoj strani, odnosno njihovom punomoćniku, u smislu odredbe člana 359. stav 1. tada važećeg Zakona o parničnom postupku. Predmet se nakon ponovne dostave drugostepenom sudu na odlučivanje po žalbi vodio pod novim brojem Gž. 7223/02. Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 7223/02 od 22. novembra 2002. godine kojim se ukida prvostepena presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3580/94-96-98-00 od 28. februara 2001. godine i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je prvostepeni sud propustio da utvrdi tačan broj tužilaca-protivtuženih; da je pogrešno označio imena nekoliko tužilaca; da je označio dva lica kao protivtužene iako ih prethodno nije označio kao tužioce; da je propustio da utvrdi šta je predmet tužbenog a šta protivtužbenog zahteva, kao i pravnu prirodu zaključenih ugovora i aneksa; da je propustio da odluči o procesnim predlozima stranaka i da potpuno utvrdi činjenično stanje.

Predmet se u ponovnom postupku pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu vodio pod brojem P. 3657/02. Sud je prihvatio zahtev podnosilaca ustavne žalbe i 26. juna 2003. godine doneo rešenje o razdvajanju postupaka u predmetu P. 3657/02 po tužbama Gorana Živanovića, Ljubinke Pavić Suzuki, Darka Đorđevića, Vesne Đorđević, Vladimira Ristina i Vesne Cvetković, čiji se predmet dalje vodio pod novim brojem P. 1894/03. U razdvojenom postupku P. 1894/03, po tužbenom zahtevu radi utvrđenja prava svojine i duga, Treći opštinski sud u Beogradu je, do donošenja presude, održao četiri ročišta za glavnu raspravu.

Osporenom presudom P. 1894/03 od 29. juna 2004. godine odlučeno je sledeće: u prvim alinejama st. 1, 2, 3, 4. i 5. izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, pa je obavezan tuženi - protivtužilac da prizna pravo svojine tužiocima na spornim stanovima; u drugim alinejama st. 1, 2, 3, 4. i 5. izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilaca, pa je obavezan tuženi da isplati odgovarajuće novčane iznose tužiocima; stavom šestim izreke utvrđeno je da je tužba povučena u odnosu na eventualni tužbeni zahtev tužilaca; stavom sedmim izreke odbačena je protivtužba tuženog – protivtužioca kao neuredna; stavom osmim izreke obavezan je tuženi da tužiocima nadoknadi troškove postupka. Presuda je ekspedovana strankama 8. aprila 2005. godine.

Okružni sud u Beogradu je, odlučujući o žalbi tuženog- protivtužioca, doneo 15. novembra 2006. godine osporenu presudu Gž. 7080/05 kojom je stavom prvim izreke potvrđena presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1894/03 od 29. juna 2004. godine u prvim alinejama st. 1, 2, 3, 4. i 5. izreke, kao i u stavu 7. izreke, dok je stavom drugim izreke ukinuta prvostepena presuda u alinejama drugim st. 1, 2, 3, 4. i 5. izreke, kao i u stavu 8. izreke i predmet vraćen provostepenom sudu na ponovno suđenje. Drugostepena presuda je ekspedovana 21. marta 2007. godine.

Tuženi - protivtužilac je 16. aprila 2007. godine izjavio reviziju protiv stava prvog izreke presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 7080/05 od 15. novembra 2006. godine. Vrhovni sud Srbije je odlučujući o reviziji doneo presudu Rev. 1742/07 od 12. septembra 2007. godine kojom je: stavom prvim izreke odbio kao neosnovanu reviziju tuženog – protivtužioca izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 7080/05 u delu stava prvog izreke kojim je odbijena žalba tuženog i potvrđena presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1894/03 u prvim alinejama st. 1, 2, 3, 4. i 5. izreke prvostepene presude a kojima je tužiocima priznato pravo svojine na stanovima iz izreke te presude, a stavom drugim izreke odbacio kao nedozvoljenu reviziju tuženog – protivtužioca izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 7080/05 u delu stava prvog izreke kojim je odbijena kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu sedmom izreke. Revizijska presuda je ekspedovana 8. oktobra 2007. godine.

Predmet se u ponovnom postupku vodio pod novim brojem P. 887/07. Prvo ročište u ovom postupku održano je 22. januara 2008. godine, a na ročištu od 22. aprila 2008. godine, pošto nisu pristupile uredno pozvane stranke, doneto je rešenje da se tužba i protivtužba smatraju povučenim. Tužioci su 23. aprila 2008. godine podneli predlog za vraćanje u pređašnje stanje. Povodom ovog predloga zakazana su tri ročišta za glavnu raspravu (13. juna 2008, 30. septembra 2008. i 18. novembra 2008. godine), pa je rešenjem od 18. novembra 2008. godine odbijen predlog za vraćanje u pređašnje stanje, zbog toga što je utvrđeno da je isprava koju je punomoćnik tužilaca podneo kao dokaz uz predlog za vraćanje u pređašnje stanje, lažna. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 1158/09 od 8. septembra 2009. godine odbijene su žalbe tužilaca i potvrđeno je rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 887/07 od 18. novembra 2008. godine.

Postupak je, do trenutka donošenja rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 1158/09 od 8. septembra 2009. godine, trajao preko 19 godina. Razdvojeni parnični postupak po preciziranim tužbenim zahtevima podnosilaca ustavne žalbe je trajao preko šest godina.

4. Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja (član 221.).

Važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisuje: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, a stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223. st. 1. i 2.).

4. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koji počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja osporenog sudskog postupka počev od 23. maja 1991. godine, kada je tužba podneta nadležnom sudu. Pri tome Ustavni sud je imao u vidu i činjenicu da je u odnosu na šest tužilaca, među kojima je i podnositeljka ustavne žalbe Ljubinka Pavić Suzuki, postupak razdvojen rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3657/02 od 26. juna 2003. godine.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je od dana pokretanja postupka tužbama 83 tužioca, 23. maja 1991. godine do dana donošenja rešenja o razdvajanju postupka P. 3657/02 26. juna 2003. godine, proteklo 12 godina. Razdvojeni postupak po preciziranim odnosno preinačenim tužbenim zahtevima je do dana donošenja rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 1158/09 od 8. septembra 2009. godine trajao preko šest godina. Dakle ukupna dužina postupka iznosi preko 19 godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je iz priložene dokumentacije i uvidom u pribavljene sudske spise, zaključio da je predmetni spor bio složen. Složenost predmeta spora se ogleda kako u pogledu činjenica koje je trebalo utvrditi, tako i u pogledu spornih pravnih pitanja o kojima je postupajući sud trebalo da odluči. Najpre, predmet je bio procesnopravno složen zbog velikog broja inicijalnih tužilaca, njih 83, po čijim tužbama je postupak prvobitno bio spojen, pa naknadno više puta razdvajan. Takođe, u postupku se zahtevalo službeno postupanje suda u odnosima sa drugim organima, radi obaveštavanja Direkcije za gradsko građevinsko zemljište o predlogu tuženog za mešanje u postupak i pribavljanja relevantnih odluka od grada Beograda i gradske opštine Zemun, što je sve dovelo do proceduralnih teškoća i zastoja u odvijanju postupka. Takođe, u toku postupka tuženi je istakao protivtužbeni zahtev. Dodatno usložnjavanje u ovom predmetu je prouzrokovano hiperinflacijom u jednom periodu trajanja postupka i potrebom revalorizacije novčanih potraživanja istaknutih u tužbenim zahtevima, što je zahtevalo dodatno veštačenje.

Ispitujući ponašanje parničnih stranaka, Ustavni sud je našao da podnositeljka ustavne žalbe Ljubinka Pavić Suzuki svojim ponašanjem i radnjama u osporenom postupku nije prouzrokovala neopravdana zakašnjenja, već je sve naloge suda izvršavala blagovremeno. Podnositeljka ustavne žalbe se, u periodu od 14. septembra 2004. godine do 26. februara 2007. godine, šest puta obraćala Ministarstvu pravde, sa žalbama na dugo trajanje postupka i urgencijama za njegovo ubrzanje. Jedina neefikasnost podnositeljke ogleda se u nepristupanju na ročište zakazano za 22. april 2008. godine o kome je bila uredno obaveštena. Kao procesna sankcija nepristupanja tužilaca na tom ročištu, doneto je rešenje P. 887/07 od 22. aprila 2008. godine kojim se tužba i protivtužba smatraju povučenim. Kako se radi o ročištu koje je zakazano u poodmakloj fazi postupka, to ovaj propust podnositeljke ustavne žalbe nije bitno doprineo ionako već dugom vremenskom trajanju sudskog postupka.

Ispitujući postupanje sudova u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je ponašanje sudova koji su vodili osporeni postupak u najvećoj meri dovelo do njegovog neopravdano i nerazumno dugog trajanja. Najpre, Ustavni sud ukazuje da je Treći opštinski sud u postupku do razdvajanja po tužbama podnosilaca ustavne žalbe, propustio da utvrdi tačan broj tužilaca-protivtuženih, pogrešno je označio imena nekoliko tužilaca, označio je dva lica kao protivtužene iako ih prethodno nije označio kao tužioce, propustio je da utvrdi šta je predmet tužbenog a šta protivtužbenog zahteva, kao i pravnu prirodu zaključenih ugovora i aneksa, propustio je da odluči o procesnim predlozima stranaka i da potpuno utvrdi činjenično stanje. Obim i vrste propusta prvostepenog suda, kao i činjenica da je postupak u ovom delu trajao više od 12 godina, dovoljno govore o nepoštovanju načela procesne ekonomije parničnog postupka i povredi prava na suđenje u razumnom roku. Prvostepeni sud je, dalje, u različitim fazama postupka, donosio protivrečne procesne odluke: najpre je, u predmetu P. 1905/91-93, spojen postupak po tužbama 83 tužioca, a kasnije su razdvajani postupci, pri čemu je, kako stoji u rešenju Okružnog suda u Beogradu, propustio da obrazloži rešenje o razdvajanju postupka. Ovakvo konfuzno postupanje Trećeg opštinskog suda u Beogradu svakako nije doprinelo ekonomičnijem i bržem odvijanju postupka, niti smanjenju troškova.

Razdvojeni postupak P. 1894/03, do trenutka podnošenja ustavne žalbe trajao je četiri godine i šest meseci, a okončan je nakon više od šest godina i to odbijanjem predloga za vraćanje u pređašnje stanje zbog propuštenog ročišta. U postupku do donošenja prvostepene presude, 29. juna 2004. godine, održana su četiri ročišta, a sudu je trebalo skoro godinu dana da izradi presudu i dostavi je parničnim strankama. Takođe, Okružnom sudu u Beogradu je trebalo skoro dve godine da odluči o žalbi tuženog. Ovakvim postupanjem i Okružni sud u Beogradu je doprineo dodatnom produženju postupka. Pri tome, Ustavni sud naročito ističe da je u obrazloženju drugostepene presude konstatovano da prvostepeni sud nije postupio po primedbama iz rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 7223/02 od 22. novembra 2002. godine, kao i da spisi predmeta nisu uredni jer ne sadrže ni raniju presudu suda, ni rešenje Gž. 723/02, ni nalaz veštaka, niti je sačinjena službena beleška o daljem toku postupka, nakon njegovog izdvajanja u odnosu na podnosioce ustavne žalbe. Ovakvo nepostupanje prvostepenog suda po nalozima Okružnog suda, svakako je doprinelo vraćanju predmeta na ponovni postupak i dodatnom odugovlačenju postupka.

Predmet spora, po oceni Ustavnog suda, jeste od značaja za podnositeljku ustavne žalbe, budući da se radi o pitanju prava svojine na nepokretnosti i značajnijoj sumi novca, posebno imajući u vidu iznos zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga, počev od 1. septembra 1996. godine pa do isplate, a čija visina je u direktnoj vezi sa dužinom trajanja parničnog postupka. Pri ovakvoj oceni, Ustavni sud je imao u vidu da je podnositeljki ustavne žalbe prvostepenom presudom, koja je u tom delu potvrđena i postala pravnosnažna u aprilu 2007. godine, priznato pravo svojine na nepokretnosti koja je bila predmet tužbenog zahteva, ali joj je navedeno pravo priznato tek nakon 16 godina od podnošenja tužbe.

5. Ustavnopravna ocena do sada sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na Ustavu, praksi Ustavnog suda (izraženoj u odlukama Už - 107/2008, Už - 398/2008, Už - 1324/2008 i dr.) i standardima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da su u konkretnom slučaju povređena prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, i to naročito radnjama Trećeg opštinskog suda u Beogradu.

Ustavni sud je ocenio da nesumnjiva složenost predmeta spora ne može biti opravdanje za pogrešno i nedelotvorno postupanje suda u ovoj pravnoj stvari i za trajanje postupka više od 19 godina.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe Ljubinki Pavić Suzuki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, u skladu sa članom 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07), ustavnu žalbu navedene podnositeljke usvojio.

Saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona.

6. Odlučujući o delu ustavne žalbe ove podnositeljke koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje, takođe zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Sud nalazi da osporenim presudama Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1894/03 od 29. juna 2004. godine i Okružnog suda u Beogradu Gž. 7080/05 od 15. novembra 2006. godine, nije povređeno navedeno ustavno pravo podnositeljke ustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio da su osporene presude doneli zakonom ustanovljeni sudovi u granicama svojih nadležnosti, nakon postupka koji je sproveden u skladu sa zakonskim odredbama, te da se osporene presude zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, kao i da su postupajući sudovi obrazložili svoje pravno stanovište zauzeto povodom odlučivanja o tužbenom zahtevu. Podnositeljki ustavne žalbe je bilo omogućeno da učestvuje u parničnom postupku, da predlaže izvođenje dokaza, a na sudu je bilo da odluči da li će prihvatiti predloge za izvođenje dokaza, dajući pri tom razloge za svoje odluke.

Nisu osnovane ni primedbe podnositeljke ustavne žalbe na postupanje sudija u prvostepenom postupku, na navodnu pristrasnost Okružnog suda u Beogradu, kao i na propuste u postupku izvođenja dokaza pred prvostepenim i drugostepenim sudom. Podnositeljka ustavne žalbe je na raspolaganju imala redovna procesna sredstva kojima se štiti njeno pravo na nepristrasnog sudiju, kao što je zahtev za izuzeće sudije, ali u spisima nema dokaza da je ta sredstva i koristila tokom postupka. Stoga sve navedene primedbe, po oceni Ustavnog suda, predstavljaju subjektivne stavove i neargumentovane tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe, uz koje nisu podneti bilo kakvi, a pogotovo ne pravno relevantni i prihvatljivi dokazi, te je Sud ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu podnetu u ime Gorana Živanovića, Vesne Cvetković, Vladimira Ristina, Darka Đorđevića i Vesne Đorđević, u postupku prethodnog ispitivanja podneska, utvrđeno je da uz ustavnu žalbu nisu dostavljena uredna punomoćja za izjavljivanje ustavne žalbe, u smislu odredbe člana 83. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, već samo generalna punomoćja kojim se Ljubinka Pavić Suzuki ovlašćuje za zastupanje Vesne Cvetković, Vladimira Ristina, Darka Đorđevića i Vesne Đorđević kao podnosilaca ustavne žalbe.

Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 44. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), dopisima od 28. januara 2010. godine obavestio Ljubinku Pavić Suzuki i Dragutina Živanovića o nedostacima koji sprečavaju postupanje Ustavnog suda po ustavnoj žalbi i naložio im da, u roku od 15 dana od dana prijema dopisa, dostave pismena ovlašćenja Gorana Živanovića, Vesne Cvetković, Vladimira Ristina, Darka Đorđevića i Vesne Đorđević, svih iz Beograda, za izjavljivanje ustavne žalbe. Istim dopisom su upozoreni da će ustavna žalba u odnosu na navedena lica biti odbačena, ukoliko se u ostavljenom roku ne otklone nedostaci koji onemogućavaju postupanje Ustavnog suda po istoj.

Ljubinka Pavić Suzuki iz Beograda je 10. februara 2010. godine obavestila Ustavni sud da je Dragutin Živanović preminuo, te da će ona zastupati podnosioca ustavne žalbe Gorana Živanovića, a postupajući po nalogu Ustavnog suda, dostavila je generalna punomoćja za zastupanje podnosilaca ustavne žalbe Gorana Živanovića, Vesne Cvetković, Vladimira Ristina, Darka Đorđevića i Vesne Đorđević, koja ne predstavljaju pismena ovlašćenja za zastupanje navedenih podnosilaca ustavne žalbe u postupku po ustavnoj žalbi, u smislu člana 83. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Kako u ostavljenom roku nisu otklonjeni nedostaci koji onemogućavaju postupanje Ustavnog suda po ustavnoj žalbi, Ustavni sud je ustavnu žalbu u odnosu na Gorana Živanovića, Vesnu Cvetković, Vladimira Ristina, Darka Đorđevića i Vesnu Đorđević odbacio, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Na temelju svega iznetog i odredaba člana 45. tačka 9. i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić