Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku vraćanja zemljišta

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za vraćanje oduzetog zemljišta koji traje preko 20 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete i naloženo je hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović, mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragutina Ilića iz Salaša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. marta 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragutina Ilića i utvrđuje da mu je u postupku koji se vodi pred Komisijom za vođenje postupka i donošenje rešenja za vraćanje zemljišta opštine Zaječar u predmetu 06. broj 463-138/91, kao i u postupku po žalbi na rešenja 06. broj 463-513/91, 06. broj 463-421/92, te zaključak 06. broj 463-138/91, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak po zahtevu podnosioca ustavne žalbe okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragutin Ilić iz Salaša podneo je 22. januara 2009. godine, preko punomoćnika Miodraga Ilića iz Salaša, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Komisije za vođenje postupka i donošenje rešenja za vraćanje zemljišta opštine Zaječar (u daljem tekstu: Komisija) u 06. broj 463-513/91 od 12. novembra 1992. godine i 06. broj 463-421/92 od 21. jula 1993. godine, protiv zaključka istog organa 06. broj 463-138/91 od 13. septembra 1995. godine, kao i protiv rešenja Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Zaječar broj 951-01-793/03c od 1. septembra 2003. godine, zbog povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete, prava na imovinu i prava na nasleđivanje, zajemčenih članom 23, članom 32. stav 1, članom 35. stav 2, članom 58. stav 1. i članom 59. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe, takođe, navodi da u zakonskom roku nije odlučeno o njegovom zahtevu za vraćanje zemljišta povodom koga se vodi postupak u predmetu Komisije 06. broj 463/138/91, te o žalbama koje je podneo protiv osporenih akata Komisije u predmetima 06. broj 463-513/91, 06. broj 463-421/92 i 06. broj 463-138/91 koji su razdvojeni iz predmeta 06. broj 463-138/91, iako po mišljenju podnosioca, nisu bili ispunjeni uslovi za razdvajanje postupaka.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, između ostalog, navodi: da je Komisiji podneo zahtev za vrađanje zemljišta koje je oduzeto konfiskacijom za neizvršene obaveze prinudnog otkupa; da do trenutka podnošenja ustavne žalbe nije ishodovao pravosnažnu odluku nadležnog organa o vraćanju zemljišta; da je izjavio žalbu protiv rešenja Komisije broj 06. 463-513/91 od 12. novembra 1992. godine i rešenja broj 06.463-421/92 od 21. jula 1993. godine, kao i protiv zaključka istog organa 06. broj 463-138/91 od 13. septembra 1995. godine, a da po žalbama još nije odlučeno; da je zbog dugog trajanja upravnog postupka podneo predstavku Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu - Odeljenje upravne inspekcije.

Podnosilac ustavne žalbe traži od Ustavnog suda da poništi osporena rešenja i zaključak Komisije, da naredi da se ponovi postupak za vraćanje zemljišta, kao i da odredi odgovarajuću naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Komisije 06. broj 463- 138/91, kao i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Dragutin Ilić, ovde podnosilac ustavne žalbe, V.S. iz Bora, , Č. I. iz Rgotine, R.C. iz Zaječara i M.P. iz Zaječara podneli su tokom 1991. i 1992. godine Komisiji zahteve za vraćanje oduzetog zemljišta u opštini Zaječar, a koje je oduzeto od Svetozara Ilića po presudi Sreskog suda u Negotinu K.423/49 od 28. aprila 1949. godine i M. 701/49 od 20. septembra 1949. godine i od Borivoja Ilića rešenjem Sreske komisije za poljoprivredni zemljišni fond broj 128/53 od 25. jula 1953. godine o sprovođenju konfiskacije istog suda I. 701/49 od 20. septembra 1949. godine.

Komisija je od trenutka podnošenja zahteva do trenutka podnošenja ustavne žalbe zakazala 19 usmen ih rasprav a, od kojih je 13 i održano, dok r asprave zakazan e za 14. jul 1994. godine, 24. februar 1998. godine, 16. maj 2000. godine, 21. decembar 2001. godine, 11. juli i 26. oktobar 2006. godine nisu održane, jer nisu bili ispunjeni procesni uslovi za njihovo održavanje (14. jula 1994. godine nije pristupio niko od podnosilaca zahteva, 24. februara 1998. godine nije pristupio Miodrag Ilić, kao punomoćnik podnosioca zahteva Dragutina Ilića, 16. maja 2000. godine nije pristupio niko od podnosilaca zahteva, 21. decembra 2001. godine nije pristupio član Komisije, 11. jula 2006. godine nije pristupio ponovo punomoćnik podnosioca zahteva Dragutina Ilića, 26. oktobra 2006. godine nije pristupila podnositeljka zahteva V.S.).

Na usmenoj raspravi održanoj 23. juna 1992. godine Komisija je izvršila spajanje predmeta podnosilaca zahteva Dragutina Ilića, Č.I, R.C, N.M. i M.P. u predmetu broj 463-138/91. Komisija je na raspravama održanim 12. novembra 1992. godine i 21. jula 1993. godine donela zaključak kojim se predmeti 06. broj 463-513, 06. broj 463-422, 06. broj 463-421 i 06. broj 463-625 izdvajaju iz predmeta 06. broj 463-138/91, iz razloga što su neki podnosioci zahteva postigli sporazum o vraćanju oduzetog zemljišta sa Poljoprivrednim dobrom „Salaš“, kao obveznikom vraćanja oduzetog zemljišta. Podnositeljka zahteva V.S. iz Bora je na raspravi održanoj 13. septembra 1995. godine povukla svoj zahtev za vraćanje zemljišta, što je konstatovano zaključkom Komisije 06. broj 463-138/91 od 13. septembra 1995. godine.

Podnosilac ustavne žalbe podneo je Komisiji 27. maja 1998. godine i zahtev za povraćaj oduzetog zemljišta po osnovu konfiskacije zbog neizvršenih obaveza prinudnog otkupa i poljoprivrednog zemljišta fonda. Podnosilac je 31. marta 2000. godine izjavio žalbu Ministarstvu finansija – Odsek za vraćanje zemljišta Beograd, protiv osporenih rešenja i zaključka, koji su mu dostavljeni na njegov zahtev 20. marta 2000. godine. Zahtev za ponavljanje postupka za vraćanje zemljišta podneo je Komisiji 10. aprila 2000. godine, a potom 29. avgusta 2000. godine i žalbu zbog ćutanja uprave Ministarstvu finansija – Odsek za vraćanje zemljišta, tražeći istovremeno uvođenje inspekcijskog nadzora nad radom Komisije. Podnosilac se ponovo obratio navedenom Ministarstvu urgencijom od 23. oktobra 2000. godine. Postupajući po podnesku, Ministarstvo je dostavilo dopis broj 461-01-145/2000-13 od 31. januara 2001. godine u kome je naloženo Komisiji da bez odlaganja donese rešenje po zahtevu žalioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, jer nema smetnji za okončanje postupka, posebno ako se ima u vidu da je postupak do tog trenutka trajao devet godina.

Ministarstvo finansija i ekonomije – Sektor za imovinskopravne poslove je dopisom 13. broj 461-01-145/2003 od 21. marta 2003. godine tražilo od Komisije da bez odlaganja dostavi detaljan izveštaj o razlozima zbog kojih o zahtevu podnosioca nije odlučeno ni nakon dvanaest godina.

Predsednik Komisije dostavio je dopis 06. broj 463-138/91 od 22. maja 2003. godine sekretaru SO Zaječar kojim ga je obavestio da obavlja dužnost sudije u Opštinskom sudu u Zaječaru, da usled obaveze ispunjavanja norme u sudu nije u mogućnosti da okonča rad u spornom predmetu, te da bi rad u tom i drugim nerešenim predmetima mogao da okonča u kratkom vremenskom roku ukoliko bi kao predsednik Komisije bio oslobođen rada u sudu.

Vanrednim inspekcijskim pregledom izvršenim u opštinskoj upravi Zaječar, povodom predstavke podnosioca, upravni inspektor je u zapisniku 130 broj 070-000022/24-013 od 9. novembra 2004. godine konstatovao da Komisija nije dosledno primenila odredbe Zakona o opštem upravnom postupku i odredbe materijalnih propisa pri rešavanju po zahtevu podnosioca za povraćaj zemljišta, te da je nedopustivo da bez obzira na probleme u radu Komisije, ista ne donese rešenje za 12 godina. Inspekcijskom merom naloženo je načelniku Odeljenja za komunalno-stambene poslove i urbanizam – Opštinske uprava Zaječar da, u roku od 15 dana od prijema zapisnika, preduzme potrebne mere u cilju okončanja upravnog postupka u predmetu podnosioca.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje , utvrđeno je: da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite, kao i da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (član 23.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 3 5. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.); da se jemči pravo nasleđivanja u skladu sa zakonom (član 59. stav 1.).

Odredbama člana 24. stav 1. Zakona o upravnim sporovima (“Službeni list SRJ“, broj 46/96), koji je važio u vreme podnošenja ustavne žalbe, a do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da je žalba odbijena (stav 1.); da ako prvostepeni organ protiv čijeg akta je dozvoljena žalba nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po zahtevu, stranka ima pravo da podnese zahtev drugostepenom organu, kao i da protiv rešenja drugostepenog organa stranka može pokrenuti upravni spor, a može ga i pod uslovima iz stava 1. ovog člana pokrenuti i ako ovaj organ ne donese rešenje (stav 3.).

Odredbama člana 208. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, broj 33/97 i 31/01), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, propisano je: da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), da je organ dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da u ostalim slučajevima, kada se postupak pokreće po zahtevu stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (stav 1.); da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, kao i da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor pred nadležnim sudom u skladu sa saveznim zakonom kojim se uređuju upravni sporovi (stav 2.). Prema odredbi člana 237. stav 1. istog zakona, rešenje po žalbi mora se doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca, od dana predaje žalbe, ako zakonom nije određen kraći rok.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak za vraćanje zemljišta u predmetu Komisije 06. broj 463-138/91 otpočeo 2. jula 1991. godine, podnošenjem zahteva za vraćanje oduzetog zemljišta u opštini Zaječar, kao i da postupak još uvek nije okončan.

Navedeno trajanje upravnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, ali prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe povređeno Ustavom zajemčeno pravo iz člana 32. stav 1. Ustava, moraju se imati u vidu sledeće činjenice i okolnosti:

Podnosilac ustavne žalbe je, preko svog punomoćnika Miodraga Ilića, podneo zahtev za vraćanje oduzetog zemljišta 2. jula 1991. godine Komisiji za vraćanje zemljišta Zaječar, a koje je oduzeto po presudi Sreskog suda u Negotinu K.423/49 od 28. aprila 1949. godine i M. 701/49 20. od septembra 1949. godine i rešenjem Sreske komisije za poljoprivredni zemljišni fond broj 128/53 od 25. jula 1953. godine. Komisija je na usmenim raspravama održanim 12. novembra 1992. godine i 21. jula 1993. godine donela zaključak kojim se predmeti 06. broj 463-513, 06. broj 463-422, 06. broj 463-421 i 06. broj 463-625 razdvajaju iz predmeta 06. broj 463-138/91, iz razloga što su neki podnosioci zahteva postigli sporazum o vraćanju oduzetog zemljišta sa Poljoprivrednim dobrom „Salaš“, kao obveznikom vraćanja zemljišta. Na taj način je podnosilac ostao jedini od pravnih sledbenika ranijih vlasnika oduzetog zemljišta, o čijem zahtevu Komisija nije donela rešenje. Do podnošenja ustavne žalbe zakazano je ukupno 19 rasprava, od kojih je 13 održano, dok šest nije održano, jer nisu bili ispunjeni procesni uslovi za njihovo održavanje.

Pored toga, podnosilac je 31. marta 2000. godine izjavio žalbu Ministarstvu finansija protiv rešenja i zaključaka Komisije, koje osporava i ovom ustavnom žalbom, te izjavio žalbu zbog ćutanja uprave povodom podnetog predloga za ponavljanje postupka, a zatim i urgenciju da se o njoj odluči. Podnosilac je imao pravo da u skladu sa citiranim odredbama Zakona o upravnim sporovima pokrene upravni spor zbog nedonošenja rešenja po podnetim žalbama, kao i da u skladu sa citiranim odredbama Zakona o opštem upravnom postupku podnese žalbu nadležnom drugostepenom organu zbog nedonošenja rešenja po podnetom zahtevu za vraćanje zemljišta u predmetu Komisije 06. broj 463-138/91, ali to pravo nije iskoristio. Podnosilac ustavne žalbe se u cilju ubrzanja postupka obraćao Ministarstvu finansija, kao organu nadležnom za drugostepeno odlučivanje. Postupajući po predstavkama podnosioca, Ministarstvo je 2004. godine izvršilo inspekcijski nadzor i naložilo sprovođenje inspekcijskih mera kako bi se postupak po zahtevu podnosioca za vraćanje zemljišta okončao. U spisima nema dokaza da je Ministarstvo bilo šta preduzelo kako bi se naložene mere izvršile.

Ustavni sud smatra da i pored toga što podnosilac ustavne žalbe nije iskoristio sva zakonom propisana pravna sredstva u cilju ubrzanja upravnog postupka, postoji obaveza organa koji sprovodi postupak da isti sprovede shodno načelu efikasnosti, odnosno da obezbedi uspešno i kvalitetno ostvarivanje prava i pravnih interesa stranaka, a neodlučivanje nadležnog organa o zahtevu za vraćanje oduzetog zemljišta u periodu dužem od 20 godina ne može se smatrati efikasnim i ažurnim postupanjem. Ovo utoliko pre što je odredbom člana 208. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku propisan rok od dva meseca za donošenje rešenja u prvostepenom postupku, a odredbom člana 237. stav 1. ovog zakona propisan je isti rok i za donošenje rešenja po žalbi. Takođe, treba imati u vidu da je povraćaj oduzetog zemljišta nesumnjivo od velikog značaja za podnosioca ustavne žalbe.

Na osnovu svega izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u upravnom postupku navedenom u tački 1. izreke.

6. Ustavna žalba je kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, iz čega proizlazi da se ustavnom žalbom mogu osporavati samo pojedinačni akti koji su doneti nakon stupanja na snagu Ustava. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da se podnetom ustavnom žalbom osporavaju rešenja Komisije 06. broj 463-513/91 od 12. novembra 1992. godine i 06. broj 463-1421/92 od 21. jula 1993. godine i zaključk u istog organa 06. broj 463-138/91 od 13. septembra 1995. godine , kao i rešenja Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Zaječar broj 951-01-793/03c od 1. septembra 2003. godine, Ustavni sud je u tom delu ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Podnosilac ustavne žalbe je tražio da mu se dosudi naknada štete zbog dužine trajanja upravnog postupka koji se vodi po njegovom zahtevu za vraćanje zemljišta. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog upravnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prvenstveno zbog neažurnog postupanja organa uprave, a delimično i zbog toga što nije iskoristio sva zakonom propisana sredstva u cilju ubrzanja upravnog postupka i što njegov punomoćnik nije pristupio na četiri rasprave pred Komisijom. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu domaćih sudova, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud, je saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke, naloživši nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se upravni postupak po zahtevu podnosioca ustavne žalbe okončao u najkraćem roku.

8. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na imovinu i prava na nasleđivanje, zajemčenih članom 23, članom 58. stav 1. i članom 59. stav 1. Ustava, smatrajući da je takav zahtev preuranjen, imajući u vidu da će se o zahtevu za povraćaj zemljišta podnosioca ustavne žalbe tek odlučiti, zbog čega je je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević