Odluka Ustavnog suda o zahtevu za uspostavljanje ranijeg režima svojine

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda. Zahtev za uspostavljanje ranijeg režima svojine na izuzetom građevinskom zemljištu je pravilno odbijen, jer je za to zemljište već doneta pravnosnažna odluka o naknadi.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-90/2011
12.02.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Sabahudin Tahirović, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z . M. iz N. P, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. februara 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Z. M. protiv presude Upravnog suda Uvp. I 393/10 od 11. novembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. M. iz N. P. podnela je 6. januara 2011. godine ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda Uvp. I 393/10 od 11. novembra 2010. godine, zbog povrede prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava Republike Srbije i povrede prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu prava i osnovnih sloboda.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi i dopuni ustavne žalbe od 21. marta 2011. godine navodi da je Skupština opštine Novi Pazar odbila njen zahtev podnet 15. novembra 1999. godine, kojim je traženo „uspostavljanje ranijeg režima svojine – korišćenja dela izuzetog zemljišta“; da je u razlozima tog rešenja navedeno da je organ uprave pre donošenja rešenja pribavljao određene dokaze i vršio veštačenje u vezi postojanja funkcionalne i urbanističke celine izuzetog zemljišta. Podnositeljka ustavne žalbe ističe da joj nije bilo omogućeno učešće u postupku jer uopšte nije saslušana, a „pre donošenja rešenja je bilo dokaza i isprava u koje ona nije imala uvida, a na osnovu kojih je doneto rešenje“, čime su, po njenom mišljenju, povređena pravila upravnog postupka.

U ustavnoj žalbi se dalje navodi: da je podnositeljka u dopuni zahteva, „za koju nije sigurna da se nalazi u spisima predmeta“, istakla da je na katastarskoj parceli broj 4904/20 Dž. A. podigao neku privremenu građevinu, iako je ta parcela u svojini opštine; da nema funkcionalne celine delova zemljišta koje je izuzeto i da su sve parcele samostalne, te da bi podnositeljka izvršila povraćaj primljene naknade za izuzeto zemljište; da je Okružni sud u Novom Pazaru odbio tužbu „i pored očiglednih dokaza da su bili ispunjeni svi uslovi za povraćaj ranijeg režima svojine“, jer je od podnositeljke izuzeto zemljište i dodeljeno drugim licima za podizanje individualnih stambenih objekata.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud poništi osporenu presudu i presudu Okružnog suda u Novom Pazaru U. 60/07 od 27. decembra 2007. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporen i akt i celokupn u priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Okružnog suda u Novom Pazaru U. 60/07 od 27. decembra 2007. godine odbijena je tužba koju su izjavile O . M. i Z. M, ovde podnositeljka ustavne žalbe, protiv rešenja Skupštine opštine Novi Pazar 02/ broj 477158 od 8. avgusta 2007. godine. Navedenim rešenjem odbijen je zahtev koji su navedena lica podnela 15. novembra 1999. godine, tražeći uspostavljanje ranijeg režima svojine na k.p. 4904/1, KO Novi Pazar. U obrazloženju presude je najpre navedeno da iz spisa predmeta proizlazi: da su tužilje pravni sledbenici ranijeg sopstvenika k.p. broj 4904/1, KO Novi Pazar, da je to zemljište određeno za građevinsko zemljište na osnovu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta i da je isto izuzeto iz poseda na osnovu rešenja Skupštine opštine Novi Pazar 02 broj 463-23 od 12. januara 1981. godine, radi realizacije urbanističkog plana grada Novog Pazara; da je rešenjem Opštinskog su da u Novom Pazaru R. 2135/82 od 15. novembra 1983. godine za predmetnu parcelu određena naknada pravnim sledbenicima, odnosno tužiljama; da ta parcela sada predstavlja ostalo građevinsko zemljište, koje nije privedeno nameni u celini ili većem delu, odnosno da je „deo te parcele dat u upravnom postupku izvesnom Dž. A“. Taj sud je, polazeći od navedenog, ocenio da je neosnovan zahtev tužilja za uspostavljanje ranijeg režima svojine – korišćenja dela izuzetog zemljišta „u smislu odredaba Zakona o građevinskom zemljištu i odredaba člana 79. st. 2. i 4. i člana 84. st. 1. i 2. Zakona o planiranju i izgradnji. Po oceni tog suda, pravo korišćenja na građevinskom zemljištu može se ostvariti samo ako je zemljište kao takvo određeno na osnovu zakona, a uspostavljanje ranijeg režima svojine moguće je samo ako se radi o zemljištu koje je za gradsko građevinsko zemljište određeno odlukom skupštine opštine, odnosno grada, u skladu sa zakonom. Takođe je navedeno da je za ostvarivanje prava korišćenja potrebno, pored ostalog, da je podnesen „zahtev od strane ranijeg sopstvenika (a u konkretnoj pravnoj stvari tužiljama je određena i naknada za izuzetu nepokretnost).“ Okružni sud u Novom Pazaru je ocenio neosnovanim navode tužbe kojima se ukazuje da je pobijano rešenje doneto povredom pravila upravnog postupka, jer tužilje nisu saslušane u postupku koji je prethodio donošenju osporenog rešenja, niti im je bilo omogućeno učešće u postupku, kako bi izvršile uvid u prikupljene dokaze. Navedena ocena obrazložena je time da je tuženi organ „imao materijalne dokaze koje je koristio pri donošenju rešenja, a tužiljama su upravo ti materijalni dokazi bili poznati, budući da su vodile postupak za naknadu izuzetih nepokretnosti, iz čega, po oceni tog suda, sledi da postupanjem upravnog organa nisu povređena pravila upravnog postupka.

Osporenom presudom Upravnog suda Uvp. I 393/10 od 11. novembra 2010. godine odbijen je kao neosnovan zahtev za vanredno preispitivanje presude O kružnog suda u Novom Pazaru U. 60/07 od 27. decembra 2007. godine, koji su podnele O. M. i podnositeljka ustavne žalbe. U obrazloženju osporene presude je konstatovano: da je zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke podnet Vrhovnom sudu Srbije 14. februara 2008. godine, zbog p ovreda pravila postupka i povrede materijalnog prava; da se u zahtevu navodi da tužilje nisu saslušane pre donošenja rešenja Skupštine opštine Novi Pazar 02/ broj 477158 od 8. avgusta 2007. godine, niti im je bilo omogućeno učešće u postupku kako bi izvršile uvid u prikupljene dokaze od kojih zavisi donošenje rešenja kojim se rešava o podnetom zahtevu; da su u dopuni zahteva podnetom upravnom organu tužilje navele da je na parceli koja sada nosi oznaku k.p. broj 4902/20 izvesni Dž . A. podigao neku građevinu, iako je zemljište u svojini opštine. Upravni sud je, ispitujući zakonitost pobijane presude, našao da je Okružni sud u Novom Pazaru pobijanom presudom ocenio sva pitanja i okolnosti koje bi mogle biti od uticaja na ocenu zakonitosti osporenog rešenja i da je za tu ocenu dao dovoljne i jasn e razlo ge. Ocenjujući navode zahteva, Upravni sud je našao da isti ne mogu dovesti do drugačije ocene zakonitosti pobijane presude, budući da je odredbom člana 32. stav 1. Zakona o građevinskom zemljištu propisano da se na zemljištu obuhvaćenom opštim aktom iz člana 31. st. 2. i 3. ovog zakona, na zahtev ranijeg sopstvenika, odnosno njegovog pravnog sledbenika, uspostavlja režim svojine koji je bio pre stupanja na snagu odluke o određivanju tog zemljišta kao gradskog građevinskog, pod uslovima i po postupku utvrđeni m ovim zakonom, a stavom 2. člana 32. navedenog zakona je propisano da će se uspostavljanje režima svojine izvršiti ako do dana stupanja na snagu ovog zakona nije zaključen sporazum, odnosno doneta pravnosnažna odluka o naknadi za zemljište. Upravni sud je dalje naveo da se iz pravnosnažnog rešenja Opštinskog suda u Novom Pazaru R. 2135/82 od 15. novembra 1983. godine vidi da je Z. i O. M. određena naknada za zemljište, useve, zasade i objekte na katastarskoj parceli broj 4904/1 , KO Novi Pazar u ukupnom iznosu od 1.374 .041,30 dinara. Polazeći od navedenog, taj sud je ocenio pravilnim zaključak donosioca pobijane presude da je opština Novi Pazar zakonito odbila zahtev za uspostavljanje režima svojine na predmetnom zemljištu. Upravni sud je, takođe, naveo da se zahtev om osporava i činjenično stanje utvrđeno u postupku koji je prethodi o donošenju pobijane presude, a da se, prema odredbi člana 18. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), koja se primenjuje na osnovu člana 77. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 111/09), zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke može podneti samo zbog povrede materijalnog prava ili zbog povrede pravila postupka koja je mogla biti od uticaja na rešenje stvari.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosi teljka ukazuje u ustavnoj žalbi , utvrđeno j e: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, takođe, istakla i povredu prava na pravično suđenje garantovanog članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja se po svojoj suštini, ne razlikuju od odredbe člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud istaknutu povredu člana 6. Evropske konvencije cenio u odnosu na navedenu odredbu Ustava, kojom je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Zakonom o opštem upravnom postupku («Službeni list SRJ», br. 33/97 i 31/01) propisano je: da se pre donošenja rešenja stranci mora omogućiti da se izjasni o činjenicama i okolnostima koje su od značaja za donošenje rešenja, a da se rešenje može doneti bez prethodnog saslušanja stranke samo u slučajevima u kojima je to zakonom dopušteno (član 9.); da se pre donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja i strankama omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 125. stav 1.); da stranka ima pravo da učestvuje u ispitnom postupku i, da radi ostvarenja cilja postupka, daje potrebne podatke i brani svoja prava i zakonom zaštićene interese (član 133. stav 1.).

Odredbama Zakona o građevinskom zemljištu („Službeni glasnik RS“, broj 44/95, 16/97 i 23/01 ), koji je bio na snazi u vreme podnošenja predmetnog zahteva za uspostavljanje ranijeg režima svojine , bilo je propisano: da gradsko građevinsko zemljište jeste zemljište koje je do dana stupanja na snagu ovog zakona određeno kao gradsko građevinsko zemljište zakonom ili na osnovu akta nadležnog organa donetog na osnovu zakona, a koje je privedeno nameni saglasno odredbama ovog zakona (član 17. stav 1. tač. 1) i 2)); da se n eizgrađenim gradskim građevinskim zemljištem smatraju građevinske parcele, odnosno kompleksi zemljišta na kojima nisu izgrađeni objekti ili su podignuti samo privremeni, odnosno pomoćni objekti (član 18. stav 4.); da se ne smatra gradskim građevinskim zemljištem d eo zemljišta koje je kao gradsko građevinsko zemljište određeno odlukom skupštine opštine, odnosno grada, koje do dana stupanja na snagu ovog zakona nije privedeno nameni u celini ili većim delom, a ne čini urbanističku i funkcionalnu celinu sa gradskim građevinskim zemljištem, ako je od dana njegovog određivanja kao gradskog građevinskog zemljišta do dana stupanja na snagu ovog zakona proteklo više od pet godina (član 31.); da se na zemljištu obuhvaćenom opštim aktom iz člana 31. ovog zakona, na zahtev ranijeg sopstvenika, odnosno njegovog pravnog sledbenika, uspostavlja režim svojine koji je bio pre stupanja na snagu odluke o određivanju tog zemljišta kao gradskog građevinskog, pod uslovima i po postupku utvrđenim ovim zakonom (član 32. stav 1.); da će se u spostavljanje režima svojine u smislu stava 1. ovog člana izvršiti u slučaju ako do dana stupanja na snagu ovog zakona nije zaključen sporazum, odnosno doneta pravosnaž na odluka o naknadi za zemljište (član 32. stav 2.); da z ahtev za donošenje rešenja o uspostavljanju režima svojine u smislu st. 1. i 2. ovog člana raniji sopstvenik podnosi nadležnom opštinskom organu, najdocnije u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu opšteg akta iz člana 31. st. 2. i 3. ovog zakona (član 32. stav 4.); da je zemljište koje je do dana stupanja na snagu ovog zakona određeno kao gradsko građevinsko zemljište u državnoj svojini, osim zemljišta na kome se, u smislu člana 32. ovog zakona, uspostavi raniji režim svojine (član 33. stav 1.)

Zakonom o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 47/03, 34/06 i 39/09) bilo je propisano da će se rešavanje zahteva za izdavanje građevinske dozvole, upotrebne dozvole i drugih zahteva za rešavanje o pojedinačnim pravima i obavezama, podnetih do dana stupanja na snagu ovog zakona, nastaviti po propisima koji su važili do dana stupanja na snagu ovog zakona (član 171.). Navedenim zakonom je, takođe, bilo propisano: da ostalo građevinsko zemljište koje je, do dana stupanja na snagu ovog zakona, na osnovu zakona određeno kao gradsko građevinsko zemljište u državnoj svojini, ostaje u državnoj svojini, ako posebnim zakonom nije drugačije određeno (član 79. stav 2.); da se na delu zemljišta koje je kao gradsko građevinsko zemljište određeno odlukom skupštine opštine, odnosno grada , koje, do dana stupanja na snagu ovog zakona, nije privedeno nameni u celini ili većim delom, a ne čini urbanističku i funkcionalnu celinu sa javnim građevinskim zemljištem, na zahtev ranijeg sopstvenika, odnosno njegovog pravnog sledbenika, uspostavlja režim svojine koji je bio pre stupanja na snagu odluke o određivanju tog zemljišta kao gradskog građevinskog zemljišta, pod uslovima i po postupku utvrđenim ovim zakonom (član 79. stav 4.); da z ahtev za donošenje rešenja o uspostavljanju režima svojine iz stava 4. ovog člana, raniji sopstvenik, odnosno njegov zakonski naslednik, podnosi nadležnoj opštinskoj upravi najkasnije u roku od dve godine od dana donošenja odluke o određivanju građevinskog zemljišta za javno građevinsko zemljište (član 79. stav 5.); da n a neizgrađenom ostalom građevinskom zemljištu u državnoj svojini pravo korišćenja ima raniji sopstvenik, zakonski naslednik, kao i lica na koja je raniji sopstvenik preneo pravo korišćenja, u skladu sa zakonom (član 84. stav 1.); da se r anijim sopstvenikom iz stava 1. ovog člana smatra, između ostalih, lice koje je po važećim propisima bilo njegov sopstvenik na dan stupanja na snagu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta (član 84. stav 2.); da će se n a zahtev ranijeg sopstvenika, odnosno njegovog zakonskog naslednika, poništiti pravnosnažno rešenje o izuzimanju gradskog građevinskog zemljišta iz njegovog poseda, ako korisnik gradskog građevinskog zemljišta isto ne privede nameni za koju je zemljište izuzeto, u roku od godinu dana od da na stupanja na snagu ovog zakona (član 86. stav 5).

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je povređeno pravo na pravično suđenje u upravnom postupku koji je pravnosnažno okončan presudom Okružnog suda u Novom Pazaru U. 60/07 od 27. decembra 2007. godine, jer pre donošenja rešenja nije imala mogućnost da učestvuje u postupku, a posebno da odgovori na dokaze i isprave na osnovu kojih je doneto pobijano rešenje Skupštine opštine Novi Pazar. Podnositeljka ustavne žalbe, takođe, smatra da je Okružni sud u Novom Pazaru odbio njenu tužbu „i pored očiglednih dokaza“, te da je Upravni sud odbio zahtev „iako su bili ispunjeni svi uslovi za povraćaj ranijeg režima svojine“ na predmetnoj katastarskoj parceli.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ustavni sud ukazuje da princip procesne ravnopravnosti predstavlja jedan od elemenata prava na pravično suđenje, iz koga proizlazi obaveza da se svakoj strani u postupku pruže razumne mogućnosti da iznese svoje argumente, uključujući i dokaze, pod uslovima koji tu stranu neće staviti u suštinski podređen položaj u odnosu na drugu stranu. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu specifičnosti upravnog postupka, Ustavni sud je konstatovao da aktivnu ulogu u upravljanju tim postupkom ima nadležni organ koji postupa u skladu sa načelom oficijelnosti i istražnim načelom, kako bi se utvrdile sve činjenice od značaja za rešenje upravne stvari, uz omogućavanje stranci da iznosi te činjenice i predlaže dokaze radi utvrđivanja tih činjenica. Ovaj sud je, takođe, konstatovao da se zakonitost odluke donete u upravnom postupku ocenjuje u upravnom sporu, koji, po svojoj prirodi, sadrži određeni stepen rizika od podređenosti procesnog položaja tužioca, kao fizičkog, odnosno pravnog lica o čijim je pravima i obavezama odlučio državni organ ili organizacija u vršenju javnog ovlašćenja. Stoga ignorisanje argumentacije na kojoj tužilac u upravnom sporu temelji svoju tužbu i izostanak ocene o njegovim bitnim navodima, može de facto imati za posledicu onemogućavanje pristupa sudu sprečavanjem stranke da se svojim zahtevom – osim formalno , obrati sudu i da sud nastali spor razreši. Poštovanje prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u segmentu suštinskog „prava na sud“, osnovni je uslov bez čijeg ispunjenja ne može biti govora o tome da bi postupak u bilo kom drugom aspektu udovoljio zahtevu pravičnog suđenja.

Ustavni sud, takođe, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno nepravična, arbitr erna ili diskriminatorska.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ispitivao da li je podnositeljki ustavne žalbe omogućeno učešće u predmetnom upravnom postupku, da li su eventualne povrede prava otklonjene odlučivanjem suda u upravnom sporu i da li obrazloženje osporene odluke, kojom je ispitana zakonitost presude donete u upravnom sporu, zadovoljava zahteve pravičnosti iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je iz sadržine osporene presude i presude Okružnog suda u Novom Pazaru U. 60/07 od 27. decembra 2007. godine utvrdio:

- da je 15. novembra 1999. godine podnet zahtev Skupštini opštine Novi Pazar za uspostavljanje ranijeg režima svojine na k.p. 4904/1, KO Novi Pazar,

- da je predmetno zemljište izuzeto iz poseda pravnog prethodnika podnositeljke ustavne žalbe na osnovu rešenja Skupštine opštine Novi Pazar 02 broj 463-23 od 12. januara 1981. godine, radi realizacije urbanističkog plana grada Novog Pazara,

- da je pravnosnažnim rešenjem Opštinskog su da u Novom Pazaru R. 2135/82 od 15. novembra 1983. godine pravnim sledbenicima ranijeg sopstvenika određena naknada za zemljište, useve, zasade i objekte na katastarskoj parceli broj 4904/1 , KO Novi Pazar ,

- da je Okružni sud u Novom Pazaru u obrazloženju presude U. 60/07 od 27. decembra 2007. godine ocenio kao neosnovane navode tužbe kojima je ukazano na povrede pravila upravnog postupka, iz razloga što je tuženi organ pri donošenju rešenja raspolagao materijalnim dokazima koji su podnositeljki ustavne žalbe bili poznati, budući da je bila stranka u postupku za naknadu izuzetih nepokretnosti,

- da je u osporenoj presudi Upravnog suda ocenjeno da navodi zahteva za vanredno preispitivanje pobijane presude ne mogu dovesti do drugačije ocene zakonitosti pobijane presude, imajući u vidu odredbe člana 31. st. 2. i 3. i člana 32. st. 1. i 2. Zakona o građevinskom zemljištu,

- da je Upravni sud u osporenoj presudi zaključio da su pobijanom presudom ocenj ena sva pitanja i okolnosti koje bi mogle biti od uticaja na ocenu zakonitosti osporenog rešenja i da su za tu ocenu dati dovoljni i jasni razlozi koje je taj sud p rihvatio, konstatujući, s tim u vezi, da se zahtev om ne može osporavati činjenično stanje utvrđeno u postupku koji je prethodio donošenju pobijane presude.

Ustavni sud ukazuje da je Zakonom o opštem upravnom postupku, propisana obaveza nadležnog organa da pre donošenja rešenja u upravnom postupku utvrdi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja, pri čemu se strankama mora omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese učešćem u ispitnom postupku . Na osnovu navedenih odredaba Zakona o građevinskom zemljištu iz 1995. godine, Ustavni sud je utvrdio da se zemljište moglo odrediti kao gradsko građevinsko zemljište na osnovu zakona ili akta nadležnog organa donetog na osnovu zakona, kao i odlukom skupštine opštine, odnosno grada; da se zemljište na kome su podignuti samo privremeni, odnosno pomoćni objekti smatralo neizgrađenim gradskim građevinskim zemljištem; da se na zahtev ranijeg sopstvenika, odnosno njegovog pravnog sledbenika, n a zemljištu koje je kao takvo bilo određeno odlukom skupštine opštine, odnosno grada mogao uspostaviti režim svojine koji je postojao pre stupanja na snagu te odluke, ukoliko su bili ispunjeni uslovi propisani tim zakonom – između ostalog, da do dana stupanja na snagu tog zakona nije zaključen sporazum, odnosno doneta pravosnažna odluka o naknadi za zemljište.

Imajući u vidu sadržinu presude Okružnog suda u Novom Pazaru U. 60/07 od 27. decembra 2007. godine i navode ustavne žalbe kojima se ukazuje da je zahtev podnet 15. novembra 1999. godine i „da su bili ispunjeni svi uslovi za povraćaj ranijeg režima svojine“ na predmetnom zemljištu, Ustavni sud je utvrdio da je Skupština opštine Novi Pazar u predmetu 02/ broj 477158 odlučivala isključivo o zahtevu za uspostavljanje ranijeg režima svojine na zemljištu koje je izuzeto od pravnog prethodnika podnositeljke ustavne žalbe. Ustavni sud konstatuje da je, na osnovu dokaza kojima je raspolagao pri donošenju rešenja, nadležni upravni organ utvrdio da je pravnim sledbenicima ranijeg sopstvenika, među kojima je i podnositeljka ustavne žalbe, pravnosnažnim rešenjem Opštinskog su da u Novom Pazaru R. 2135/82 od 15. novembra 1983. godine određena naknada za zemljište, useve, zasade i objekte na izuzetoj k.p. broj 4904/1 , KO Novi Pazar , kao i da tu činjenicu podnositeljka nije osporila u ustavnoj žalbi. Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 171. Zakona o planiranju i izgradnji iz 2003. godine bilo propisano da će se postupak po zahtevima za rešavanje o pojedinačnim pravima i obavezama, podneti m do dana stupanja na snagu ovog zakona, nastaviti po propisima koji su važili do dana stupanja na snagu ovog zakona . Polazeći od navedenog, a imajući u vidu odredbu člana 32. stav 2. Zakona o građevinskom zemljištu iz 1995. godine, Ustavni sud nalazi da osporena presuda Upravnog suda sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da je pobijanom presudom Okružnog suda u Novom Pazaru pravilno odlučeno o zakonitosti rešenja kojim je odbijen zahtev za uspostavljanje režima svojine na predmetnom zemljištu. Naime, činjenica da je pravnosnažnost odluke o određivanju naknade za izuzeto zemljište nastupila pre stupanja na snagu Zakona o građevinskom zemljištu, isključila je svaku mogućnost da podnositeljka ustavne žalbe, bez obzira na ispunjenje drugih uslova propisanih zakonom, ostvari pravo na uspostavljanje ranijeg režima svojine na predmetnom zemljištu. Ustavni sud stoga ocenjuje da su u konkretnom slučaju činjenice od značaja za donošenje rešenja mogle biti potpuno utvrđene na osnovu dokaza i isprava kojima je raspolagao nadležni organ uprave, a čija sadržina nije bila sporna u tom postupku. S obzirom na navedeno, a imajući u vidu da se ustavnom žalbom neosnovano ukazuje da nadležni organ nije cenio dokaz koji je dostavila podnositeljka, Ustavni sud je ocenio da u predmetnom upravnom postupku podnositeljki ustavne žalbe nije uskraćeno pravo na učešće u postupku.

Ustavni sud ukazuje da je stupanjem na snagu Zakona o planiranju i izgradnji iz 2003. godine omogućeno ranijem sopstveniku, odnosno njegovom zakonskom nasledniku da, pod uslovima propisanim zakonom, uspostavi raniji režim svojine na zemljištu, ukoliko podnese zahtev nadležnom organu u roku od dve godine od dana donošenja odluke skupštine opštine, odnosno grada o određivanju zemljišt a za javno građevinsko zemljište (član 79. st. 4. i 5.) ili da izdejstvuje poništaj rešenja o izuzimanju zemljišta iz poseda, na osnovu zahteva podnetog u skladu sa odredbom člana 86. stav 5. tog zakona. Imajući u vidu sadržinu presude Okružnog suda u Novom Pazaru U. 60/07 od 27. decembra 2007. godine i navode ustavne žalbe kojima se ukazuje da su bili ispunjeni „svi uslovi za povraćaj ranijeg režima svojine“ na predmetnom zemljištu, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetu 02/ broj 477158 Skupštine opštine Novi Pazar odlučivano isključivo o zahtevu podnositeljke od 15. novembra 1999. godine. Polazeći od navedenog, Ustavni sud u ovom ustavnosudskom sporu nije mogao da ispituje da li su podnositeljki ustavne žalbe povređena označena ustavna prava u postupku odlučivanja o, eventualno, podnetim zahtevima u smislu Zakona o planiranju i izgradnji iz 2003. godine.

Imajući u vidu ocenu da podnositeljki ustavne žalbe nije uskraćeno pravo da učestvuje u predmetnom upravnom postupku i da je osporena presuda Upravnog suda utemeljena na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava, te da podnositeljka istim navodima obrazlaže i povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je , saglasno odredb i člana 89. stav 1. Zakona o Us tavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odbio u celini kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda Uvp. I 393/10 od 11. novembra 2010. godine.

6. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o zahtevu za uspostavljanje ranijeg režima svojine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti