Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv osuđujuće krivične presude

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažne osuđujuće presude za krivično delo trgovine uticajem. Sud je utvrdio da pravo na pravično suđenje nije povređeno, da su dokazi bili zakoniti, a da je uskraćivanje branioca koji je svedok bilo opravdano.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . P . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. juna 2022. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. P. izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 58/16 od 31. januara 2017. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 21/17 od 9. novembra 2017. godine zbog povrede prava na pravično suđenje , iz člana 32. U stava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. P . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 3. januara 2018. godine, preko punomoćnika S. S . i P . V, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 58/16 od 31. januara 2017. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 21/17 od 9. novembra 2017. godine, zbog povrede prava iz čl. 27, 32, 41. i 67. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac suštinski ističe i povredu prava na odbranu iz člana 33. Ustava, kako to proizlazi iz navoda same ustavne žalbe.

U obrazloženju ustavne žalbe je, između ostalog, navedeno: da osporene presude nisu obrazložene na ustavnopravno prihvatljiv način; da se presude zasnivaju na nedozvoljenim dokazima; da su okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, povređena prava iz čl. 27. i 67. Ustava, jer mu je prilikom lišenja slobode uskraćena mogućnost da pozove brata, kao i svoje advokate V.Lj. i Đ.S.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, te da Sud obaveže Republiku Srbiju da Odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije “. Takođe, podnosilac je tražio iznos od 5.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti, kao i iznos od 90.000 dinara na ime troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz dostavljene dokumentacije uz ustavnu žalbu, između ostalog, utvrdio:

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 58/16 od 31. januara 2017. godine okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, oglašen je krivim da je učinio produženo krivično delo trgovine uticajem iz člana 366. stav 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika i osuđen je na četiri godine i šest meseci zatvora. Takođe, izrečena mu je i mera bezbednosti zabrane vršenja poziva kao imenovano ili postavljeno lice u državnim organima u trajanju od tri godine.

U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: „da treba istaći da je ovaj sud svojim pravnosnažnim rešenjem K. Po.1. 51/14 od 28. aprila 2015. godine, izdvojio iz spisa predmeta sve one dokaze koji su po uverenju suda nezakoniti, pa se u tom smislu ne može prihvatiti teza odbrane da pored izdvojenih dokaza, postoje i posredno nezakoniti dokazi, kao što su iskazi svedoka V.N, Lj.P, V.Lj, Đ.S, kao i delovi iskaza samog okrivljenog P, uz obrazloženje odbrane da njihovi iskazi predstavljaju rezultat nezakonitog postupanja H . Prilikom zauzimanja stava da navedeni dokazi nisu posredno nezakoniti, te da odbrana suviše ekstenzivno tumači 'plodove otrovnog drveta', odnosno da pokušava da pod taj pojam uvuče sve dokaze koji joj ne idu u korist, sud je imao u vidu da prema Zakoniku o krivičnom postupku svedoci u svojim iskazima svedoče o činjenicama koje se utvrđuju u postupku i koje su im poznate, odnosno da svedoci prenose svoja saznanja i opažanja u vezi sa predmetom svedočenja. U tom smislu kada svedoci V.N, Lj.P, V.Lj. i Đ.S. svedoče o svojim ličnim saznanjima i deš avanjima u kancelariji 'S.' dana 19. marta 2014. godine, za validnost i ocenu njihovih iskaza je nebitno da li je i u kom svojstvu određeno lice došlo u kancelariju, odnosno zašto se određeno lice uopšte pojavilo u određenom trenutku u njihovim životima. U tom smislu čak i da je H. nezakonito ušao u kancelariju (npr. mogao je i provaliti vrata ili da uđe u kancelariju kroz prozor po nalogu nekog lica, ili čak i po nalogu policije), to i takvo njegovo postupanje ne bi uticalo na dozvoljenost utvrđivanja činjenica iz iskaza upravo prisutnih svedoka, jer je njihova obaveza upravo da iznesu svoja opažanja u vezi sa predmetom svedočenja, uz napomenu da je u konkretnom slučaju, kao je već obrazloženo, postupanje H. po uverenju suda nij e bilo u suprotnosti sa zakonom… Takođe, kao neosnovana je ocenjena i teza odbrane da sadržaj SMS poruka predstavlja komunikaciju koja može biti dokaz samo u slučaju primene posebnih dokaznih radnji, a čime je osporena i zakonitost dokaza iz kojih je utvrđen sadržaj SMS poruka iz telefona okrivljenog P, Apple iPhone 4S, sa SIM karticom 063/… (broj telefona koji nije bio na merama). Odbrana se u ovom delu pozvala i na odluku Ustavnog suda Srbije Uz -252/02 od 16. decembra 2013. godine, ukazujući da odbrana smatra da je suština u tome da je Ustavni sud ocenio da su SMS poruke komunikacija i da ih tako treba tretirati kroz procesna pravila ZKP-a, odnosno da se ne radi ni o kakvom uviđaju na pokretnoj stvari, te da se skidanje SMS poruka (računarsko pretraživanje podataka) može vršiti samo ako je telefon prethodno bio na merama.

Sa druge strane, sud je pošao upravo od činjenice da je konkretan sadržaj SMS poruka, dobijen analizom telefona Apple iPhone 4S i SIM kartice 063/…, kao i od činjenice da je analiza, po naredbi ovog suda Kppr. Po.1. 15/14 od 24. marta 2017. godine, obavljena od strane Službe za specijalne istražne metode – Odeljenje za elektronski nadzor. Kao rezultat realizacije naredbe suda, dostavljen je od strane SSIM izveštaj o pretresu mobilnih telefona i pripadajućih kartica br. 03/4-8 SP 907/14 od 28. marta 2014. godine, iz koga je utvrđena sadržina poruka koje odbrana osporava.

Značajno je ukazati i na činjenicu da je o pretresu opreme na kojoj se čuvaju elektronski zapisi (pretres mobilnih telefona Samsun Gt-i 9505 Galaxy S4, sa SIM karticom 063/… i Apple iPhone 4S, sa SIM karticom 063/ …), sačinjen zapisnik od strane SSIM-a, 3/4-8 SP 893/14 od 27. marta 2014. godine, u kome je konstatovano prisustvo dva svedoka, kao i prisustvo okrivljenog P. i njegovog branioca S.J, koji su bez stavljanja bilo kakvih primedbi potpisali navedeni zapisnik. Dakle, u tom trenutku za okrivljenog i njegovog branioca pretresanje i utvrđivanje sadržaja mobilnog uređaja, nije predstavljalo spornu radnju, i tako je bilo sve do trenutka kada su glavnom pretresu izvedeni tako dobijeni dokazi, koji teret okrivljenog i koji od tada kroz svoju odbranu počinje da osporava i sam način pribavljanja dokaza.

Pored navedenog sud je imao u vidu i da se odluka Ustavnog suda, na koju se odbrana poziva (Uz-252/02 od 16. decembra 201Z. godine), odnosi na činjenicu da su određene odredbe Zakona o Bezbednosno-informantivnoj agenciji proglašene neustavnim. U tom smislu široko definisan pojam „komunikacije” iz navedene odluke se po uverenju suda odnosi na konkretnu situaciji i predmet ocene ustavnosti članova 13, 14. i 15. Zakona o Bezbednosno-informantivnoj agenciji, a zbog njihove nepreciznosti i neodređenosti. Dalje, sud je imao u vidu i da se iz sadržaja o dluke vidi da se ona odnosi na 'presretanje komunikacije', dakle u pitanju je aktivna, živa komunikacija među sagovornicima za koju nesporno mora postojati naredba za tajni nadzor i snimanje komunikacija, a što nije situacija u konkretnom slučaju gde je izvršena analiza sačuvanih sadržaja mobilnog telefona koji je oduzet od okrivljenog prilikom lišenja slobode. Dakle kako je analiza sadržaja telefona obavljena po naredbi suda i u skladu sa zakonom, to su i na taj način pribavljeni dokazi zakoniti, zbog čega su kao takvi izvedeni na glavnom pretresu“;

Branilac okrivljenog – advokat P. V . 18. jula 2017. godine izjavio je žalbu protiv napred navedene presude. U žalbi je, između ostalog, navedeno da „policija nije dozvolila okrivljenom P. da pozove dvojicu advokata, već je zahtevala da okrivljeni P . pozove nekog trećeg, i tako je okrivljeni došao u situaciju da pozo ve advokata K, sa kojim nikada nije bio ni u kakvom poslovnom odnosu, obzirom da je dugogodišnji klijent advokata Đ.S. i advokata V.“.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 21/17 od 9. novembra 2017. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Tužilaštva za organizovani kriminal i branilaca okrivljenog, a presuda Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 58/16 od 31. januara 2017. godine je potvrđena.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (član 33. stav 1.); da je tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja nepovrediva (član 41. stav 1.); da se svakome, pod uslovima određenim zakonom, jemči pravo na pravnu pomoć (član 67. stav 1.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13), između ostalog, propisano je : da branilac ne može biti lice koje je kao svedok pozvano na glavni pretres, osim ako po ovom zakoniku ne može biti ispitano kao svedok ili je oslobođeno dužnosti svedočenja i izjavilo da neće da svedoči (član 73. stav 3. tačka 3.); da će izabrani branilac biti razrešen ako postoji neki od razloga iz člana 73. stav 3. ovog zakonika (član 80. stav 1. tačka 1.); da dokazi koji su pribavljeni protivno članu 16. stav 1. ovog zakonika (nezakoniti dokazi) ne mogu biti korišćeni u krivičnom postupku (član 84. stav 1.); da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji i ako se presuda zasniva na dokazu ne kome se po odredbama ovog zakonika ne može zasnivati, osim ako je, s obzirom na druge dokaze očigledno da bi i bez tog dokaza bila donesena ista presuda, da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji i ako sud u toku glavnog pretresa nije primenio ili je nepravilno primenio neku odredbu ovog zakonika, a to je bilo od odlučnog uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude (član 438. stav 2. tač. 1) i 3)).

Članom 366. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) propisano je da ko zahteva ili primi nagradu ili kakvu drugu korist za sebe ili drugog, neposredno ili preko trećeg lica, da korišćenjem svog službenog ili društvenog položaja ili stvarnog ili pretpostavljenog uticaja, posreduje da se izvrši ili ne izvrši neka službena radnja kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu osporenim presuda ma, između ostalih, povređena i prav a iz čl. 32. i 41. Ustava. Ustavni sud je navode o povredi prava na tajnost pisama i drugih sredstava opštenja iz člana 41. Ustava cenio kroz istaknutu povredu prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe, kao pravnosnažno osuđeno lice u krivičnom postupku, ovom sudu suštinski obraća nezadovoljan odlukom suda kojom je utvrđena njegova krivica za produženo krivično delo trgovine uticajem iz člana 366. stav 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika za koje mu je posledično izrečena kazna zatvora u trajanju od četiri godine i šest meseci.

5.1. Podnosilac ustavne žalbe smatra da se presuda Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 58/16 od 31. januara 2017. godine i presuda Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 21/17 od 9. novembra 2017. godine zasnivaju na nedozvoljenim dokazima, i to :

1) na prisluškivanom razgovoru između advokata V.Lj. i podnosioca ustavne žalbe ;

2) na uvid u u imejl u vezi prijave na socijalno i zdravstveno osiguranje za O.M. br. 13/398/1 od 15. jula 2013. godine i u imejl prepisku između N, Inspektorata za rad i s vedoka A.H, za koje uvide nije postojalo odobrenje suda u formi naredbe sudije za prethodni postupak;

3) na SMS komunikaciji između mobilnih telefona br. 063/ … i 062/…, a koji telefoni nikada nisu bili na merama tajnog nadzora.

Ustavni sud je ocenio ove navode kao neosnovane.

5.2. Ustavni s ud konstatuje da je Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje detaljno oceni o navod da se presuda zasniva na nezakonitom dokazu – prisluškivanom razgovoru između advokata V.Lj. i okrivljenog tako što je u osporenoj presudi zaključio da je „kao neosnovana ocenjena i tvrdnja odbrane da komunikacija okrivljenog D. P, sa V.Lj, Đ.S. i Lj.P, predstavlja privilegovanu komunikaciju između građanina i advokata, te da kao takva ne može biti predmet mera tajnog nadzora i snimanja komunikacija. Odbrana takođe smatra da nije neophodno ni da postoji formalno imenovanje branioca u nekom postupku da bi komunikacija advokata sa okrivljenim bila privilegovana. Navedeni stav odbrane nije prihvaćen s obzirom na to da je prema okrivljenom P. upravo zbog postojanja osnova sumnje za izvršenje krivičnog dela primanja mita iz člana 367. stav 2. Krivičnog zakonika, doneta naredba Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu Pov. Po1. 560/14 od 14. marta 2014. godine, kojom je određeno da se prema okrivljenom D . P . primenjuje mera tajnog nadzora i snimanja komunikacija, pa u tom smislu celokupna komunikacija koju lice prema kome se mera primenjuje predstavlja zakoniti dokaz. Naime, po uverenju postupajućeg suda, u okviru mere koja je u skladu sa zakonom određena i sprovedena ne može se praviti razlika u pogledu sagovornika, niti svojstvo sagovornika može predstavljati okolnost koja bi dovela u pitanje zakonitost pribavljenih dokaza, a posebno u situaciji kada kao u konkretnom slučaju ne postoji konkretan formalni odnos zastupanja između advokata iz kancelarije 'S.' i okrivljenog P. U tom smislu činjenica da je P. u prethodnom periodu bio dugogodišnji klijent navedene kancelarije u konkretnom slučaju nije od značaja, jer se u presretnutim razgovorima ne priča o njihovoj prethodnoj saradnji, niti se spominju pravna pitanja, ni konkretni predmeti. Pored navedenog, sud je imao u vidu i da je P, pored poslovnog odnosa, sa advokatima V.Lj. i Đ.S. bio i u prijateljskim odnosima, te da se njihova komunikacija može posmatrati iz te perspektive, a posebno u situaciji kada nema dokaza o konkretnom angažovanju advokata od strane klijenta “.

5.3. Što se tiče navoda podnosioca da za uvide u imejlove nije postojalo odobrenje u vidu naredbe sudije za prethodni postupak, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ovaj navod nije isticao u redovnom postupku u kome su donete osporene presude, a kako to nesporno proizlazi iz dostavljene dokumentacije uz ustavnu žalbu . Pri tome, Ustavni sud naročito napominje da je uz ustavnu žalbu dostavljena žalba branioca okrivljenog – advokata P . V . (punomoćnika iz reda advokata) iz koje jasno proizlazi da napred navedeni navod nije istican.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud ovaj navod nije razmatra o u postupku po ustavnoj žal bi, jer bi u suprotnom postupao kao instancioni sud, čime bi prekoračio svoje Ustavom utvrđene nadležnosti. Saglasno tome, ovaj navod, koji nije cenjen od strane redovnih sudova jer nije bio istaknut u krivičnom postupku u kome su donete osporene presude, Ustavni sud nije ni razmatrao.

5.4. Takođe, Ustavni sud napominje i da je u prvostepenoj presudi kao neosnovana ocenjena i tvrdnja odbrane o tome da je pribavljena SMS komunikacija između mobilnih telefona br. 063/… i 062/ … nezakoniti dokaz. Naime, u presudi je navedeno da je „ sud pošao upravo od činjenice da je konkretan sadržaj SMS poruka, dobijen analizom telefona Apple iPhone 4S i SIM kartice 063/ …, kao i od činjenice da je analiza, po naredbi ovoga suda Kppr. Po.1. 15/14 od 24. marta 2017. godine, obavljena od strane Službe za specijalne istražne metode – Odeljenja za elektronski nadzor. Kao rezultat realizacije naredbe suda, dostavljen je od strane SSIM izveštaj o pretresu mobil nih telefona i pripadajućih kartica, broj 03/4-8 SP 907/14 od 28. marta 2014. godine iz koga je utvrđena sadržina poruka koje odbran osporava. Značajno je ukazati i na činjenicu da je o pretresu opreme na kojoj se čuvaj elektronski zapisi (pretres mobilnih telefona Samsung GT-i 9505 Galaxy S4, SIM karticom 063/… i Apple iPhone 4S, sa SIM karticom 063/ … sačinjen zapisnik od strane SSIM-a, 3/4-8 SP 893/14 od 27.3.2014. godine, u kome je konstatovano prisustvo dva svedoka, kao i prisustvo okrivljenog P . i njegovog branioca S . J, koji su bez stavljanja bilo kakvih primedbi potpisali navedeni zapisnik. Dakle u tom trenutku za okrivljenog i njegovog branioca pretresanje i utvrđivanje sadržaja mobilnog uređaja nije predstavljalo spornu radnju, i tako je bilo sve do trenutka kada su glavnom pretresu izvedeni tako dobijeni dokazi, koji terete okrivljenog i koji od tada kroz svoju odbranu počinje da osporava i sam način pribavljanja dokaza“.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da je i drugostepeni sud ocenio ovaj navod koji se odnosi na nezakonit dokaz i pri tome je naveo da „po oceni Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje konkretan sadržaj SMS poruka dobijen analizom telefona je zakonit dokaz, jer je analiza telefona upravo izvršena od strane Službe za specijalne istražne metode, a po naredbi Višeg suda u Beogradu Kppr. Po.1. 15/14. Upravo kao rezultat realizacije naredbe suda, dostavljen je od strane SSIM izveštaj o pretresu mobilnih telefona i pripadajućih kartica iz kojeg je utvrđena sadržina poruka koje odbrana osporava“.

5.5. Napred navedene ocene redovnih sudova, prihvata i Ustavni sud kao jasne, detaljno obrazložene i ustavnopravno utemeljene.

Ustavni sud primećuje da su u konkretnom slučaju rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 51/14 od 28. aprila 2018. godine izdvojeni iz spisa predmeta svi oni dokazi koji su po uverenju postupajućeg suda nezakoniti. Navedena činjenica nesporno ukazuje da je postupajući sud pokazao adekvatnu pažnju po pitanju upotrebe nezakonitih dokaza u krivičnom postupku u kome su donete osporene presude .

Takođe, Ustavni sud konstatuje da se sudske odluke ne mogu zasnivati na pravno nevaljanim i nedopuštenim dokazima, gde spadaju oni dokazi koji su sami po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa pozitivnim propisima, što se u konkretnom slučaju nije dogodilo. Ustavni sud i u ovom predmetu ukazuje na to da nije ovlašćen da umesto i nakon redovnih sudova ocenjuje izvedene dokaze u kaznenom postupku i da time preuzima sudsku nadležnost, niti da utvrđuje činjenično stanje, da se izjašnjava o postojanju kažnjivog dela, kao i o celishodnosti vrste i visine izrečene krivične sankcije, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je dokazni postupak sproveden, odnosno da su dokazi cenjeni na očiglednu štetu okrivljenog, što u konkretnom predmetu nije slučaj. Ustavni sud nije nadležan ni da ocenjuje zakonitost sudskih odluka koje su osporene ustavnom žalbom, već samo da ispita da li je postupak u kom e su te odluke donete bio u celini pravičan, odnosno da li je obezbedio podnosiocu procesne garancije sadržane u odredbi člana 32. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, navodi ustavne žalbe ne ukazuju prima facie da su osporene presude rezultat proizvoljnosti ili arbitrarnosti u postupanju nadležnih sudova.

Ustavni sud napominje da su postupajući sudovi izveli i ocenili brojne druge dokaze koji su podrobno obrazloženi, a na kojima su osporene presude zasnovane.

5.6. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno i pravo na obrazloženu sudsku odluku kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava. Pri tome, podnosilac navodi da „prvostepeni i drugostepeni sud nisu dovoljno obrazložili pojedine svoje stavove“. Ustavni sud ukazuje da obaveza obrazlaganja sudske odluke ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente, a to naročito važi za obrazloženje odluka sudova po pravnom leku u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenog suda. Za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li su redovni sudovi obrazložili svoje zaključke o odlučnim pitanjima.

Konkretno, prvostepeni i drugostepeni sud su na ustavnopravno prihvatljiv način, po slobodnom sudijskom uverenju, cenili i pojedinačno i u međusobnoj povezanosti sve izvedene dokaze koji su od značaja za donošenje sudske odluke. Pri tome su u obrazloženju osporenih presuda jasno izneli na osnovu kojih dokaza je utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe kriv za izvršenje krivičnog dela koje je bilo predmet optužbe u krivičnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, te samim tim podnosiocu nije povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku iz člana 32. Ustava.

5.7. Imajući u vidu sve napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da se ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi podnosioca o povredi prava na pravično suđenje i prava na obrazloženu sudsku odluku kao elementa prava na pravično suđenje, iz člana 32. Ustava, te je u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Podnosilac obrazlaže povredu prava na odbranu i prava na pravnu pomoć navodima da mu „policija nije dozvolila da nakon lišenja slobode pozove advokate V.Lj. i Đ.S. kao svoje izabrane branioce“.

Pre svega, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba u ovom delu blagovremena, jer bi takva situacija imala eventualne posledice na pravičnost celokupnog krivičnog postupka , odnosno uskraćivanje prava na odbranu tj. prava na pravnu pomoć bi potencijalno moglo dovesti do nepravičnosti celokupnog krivičnog postupka.

Ustavni sud je ocenio i ove navode podnosioca kao očigledno neosnovane. Naime, advokati V.Lj. i Đ.S. su u krivičnom postupku u kome su donete osporene presude imali svojstvo svedoka. Ustavni sud smatra da ne može biti branilac advokat koji je u sukobu interesa ili za koga važi takva pretpostavka, zbog toga što ima ili je imao u istom postupku interes ili ulogu nespojivu sa funkcijom formalne odbrane. Ako bi se advokat sa takvim svojstvom pojavio kao branilac, to bi predstavljalo razlog za njegovo razrešenje shodno članu 80. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku. Ukoliko u određenom slučaju ne bi došlo do razrešenja, to bi predstavljalo relativnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3. u vezi člana 73. stav 3. i člana 80. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku. Pri tome, odredbom člana 73. stav 3. tačka 2. Zakonika o krivičnom postupku jasno je propisano da branilac ne može biti lice koje je kao svedok pozvano na glavni pretres, osim ako po ovom zakoniku ne može biti ispitano kao svedok ili je oslobođeno dužnosti svedočenja i izjavilo da neće da svedoči.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju postupljeno na ustavnopravno prihvatljiv i razumljiv način, kako bi se izbegla povreda odredaba krivičnog postupka, jer advokati V.Lj. i Đ.S. ne mogu da budu u istom postupku i branioci okrivljenog i svedoci.

Ustavni sud naročito napominje da je podnosiocu obezbeđen branilac, i to advokat G.K, koga je sam podnosilac izabrao (kako to nesumnjivo proizlazi iz dostavljene dok umentacije), te su samim tim očigledno neosnovani navodi podnosioca o povredi prava iz čl. 33. i 67. Ustava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. Podnosilac smatra da su u konkretnom slučaju povređena i prava iz člana 27. Ustava. Pri tome navodi da mu „nakon što je lišen slobode nije dopušte no da pozove svog brata“. Ustavni sud je ustanovio da je podnosilac lišen slobode 19. marta 2014. godine.

Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona, odlučujući kao u drugom delu izreke.

Sud primećuje da ovaj navod podnosioca, čak i ukoliko bi i bio osnovan, nema bilo kakvog uticaja na zakonitost i pravilnost samih osporenih presuda.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.