Odbijanje ustavne žalbe zbog nepostojanja iste činjenične i pravne situacije
Kratak pregled
Ustavni sud odbija žalbu podnositeljke, utvrđujući da nije povređeno pravo na pravnu sigurnost. Sud je zaključio da se slučaj podnositeljke razlikuje od uporednog slučaja jer njeno potraživanje, za razliku od drugog, nije bilo pravnosnažno utvrđeno pre stečaja.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nadežde Zarić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. maja 2012. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nadežde Zarić izjavljena protiv presude Okružnog suda u Čačku Gž. 1531/08 od 11. novembra 2009. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Nadežda Zarić iz Beograda je 15. januara 2010. godine, preko punomoćnika Mihaila Petrovića, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene i izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Podnositeljka ustavne žalbe ukazuje da je osporenom presudom Okružnog suda u Čačku Gž. 1531/08 preinačena prvostepena presuda tako što je tuženo Udruženje osiguravajućih organizacija obavezano da na ime naknade materijalne štete plati određeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13. juna 2006. godine, kada je podnela tužbu u tom postupku, dok je zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate za period od 12. jula 2000. godine do 12. juna 2006. godine, kao i zahtev da joj se isplati traženi novčani iznos do dosuđenog iznosa odbijen kao neosnovan. Podnositeljka smatra da je na taj način Okružni sud u Čačku u identičnim pravnim situacijama različito postupao, čime joj je povredio pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje. Ovo stoga što u postupku koji je pravnosnažno okončan presudom Okružnog suda u Čačku Gž. 1542/08 od 8. oktobra 2008. godine, na utvrđena potraživanja nije dosuđena kamata tek od dana podnošenja tužbe protiv Udruženje osiguravajućih organizacija. Takođe i zbog činjenice što je u tom postupku tužiocu potraživanje umanjeno za 1, 409% zato što mu je taj deo potraživanja isplaćen u stečajnom postupku, dok je podnositeljki umanjeno potraživanje za navedeni procenat, iako drugostepeni sud prethodno nije utvrdio da joj je u stečajnom postupku isplaćen taj deo potraživanja. Polazeći od navedenog, podnositeljka predlaže da Us tavni sud utvrdi povredu označenog ustavnog prava, poništi osporenu presudu i dosudi joj troškove ove ustavne žalbe u iznosu od 50.000,00 dinara.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeni akt i dokumenta dostavljena uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Opštinski sud u Gornjem Milanovcu je delimičnom presudom P. 739/07 od 12. maja 2008. godine obavezao tuženo Udruženje osiguravajućih organizacija Beograd da tužilji, ovde podnositeljki ustavne žalbe, isplati 17.696,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12. jula 2000. godine pa do isplate, u roku od osam dana od dana prijema presude, pod pretnjom izvršenja.
Osporenom presudom Okružnog suda u Čačku Gž. 1531/08 od 11. novembra 2009. godine preinačena je delimična presuda Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu P. 739/07 od 12. maja 2008. godine tako što je obavezano tuženo Udruženje osiguravača Srbije - Garantni fond da tužilji, na ime naknade štete, isplati iznos od 17.446,66 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev 13. juna 2006. godine pa do isplate, u roku od osa m dana od dana prijema presude pod pretnjom izvršenja, dok je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se tuženi obaveže da tužilji pored dosuđenog iznosa isplati još 249,34 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12. jula 2000. godine, kao i zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos od 17.446,66 dinara, za period od 12. jula 2000. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje, ali je pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je ožalbena presuda preinačena. Naime, u prvostepenom postupku je utvrđeno: da je 1. maja 2000 go dine u saobraćajnoj nezgodi u Gornjem Milanovcu oštećeno tužiljino putničko vozilo, a koju je prouzrokovao vozač putničkog vozila koje je u momentu nezgode bilo osigurano od odgovornosti za štete pričinjene trećim licima kod AD za osiguranje „Stari Grad" iz Kovina; da je u predmetu prvostepenog suda P. 447/01 tužilja podnela tužbu za naknadu materijalne štete protiv tuženika AD za osiguranje „Stari Grad“ iz Kovina, s tim što je taj postupak rešenjem P. 447/01 od 19. oktobra 2001 godine pr ekinut, s obzirom na to da je tuženom u tom sporu rešenjem Saveznog Ministarstva finansija 4/3-03-0037-2001-0001 od 22. juna 2001 godine oduzeta dozvola za rad, a potom nad njim otvoren stečajni postupak, koji je zaključen dana 15. januara 2008 godine, što je upisano u registar privrednih subjekata rešenjem Trgovinskog suda u Pančevu ST-1377/01 od 26. septembra 2007 godine; da su u stečajnom postupku poverioci namireni u svojim potraživanjima u delu od 1,409%; da je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka mašinske struke datog u predmetu P. 447/01 utvrđeno da se šteta na tužiljinom vozilu likvidira kao totalna i da visina totalne štete iznosi 17.696,00 dinara, prema cenama na dan 12. jula 2000 godine; da je tužilja preciziranim zahtevom tražila da se tuženik obaveže da isplati naime naknade štete ovaj iznos sa kamatom od 12. jula 2000 godine. N a osnovu utvrđenih činjenica, pr vostepeni sud je pravilno zaključio da je na osnovu odredaba čl. 99 . i 100 . Zakona o osiguranju imovine i lica tuženi u obavezi da tužilji naknadi materijalnu štetu koja je prouzrokovana upotrebom motornog vozila za koje je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju sa osiguravajućim društvom AD „Stari Grad“ iz Kovina, nad kojim je otvoren stečajni postupak, ali je odlučujući o visini naknade štete i kamati pogrešno primenio materijalno pravo. Naime, osnovano ce u žalbi tuženog ističe da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo time što je tužilji dosudio traženi iznos od 17.696,00 dinara, bez prethodnog umanjenja srazmerno procentu isplaćenog dela štete u stečajnom postupku, kao i u pogledu odluke da se na dosuđeni iznos priznaje kamata od 12. jula 2000 godine, tj. za period pre po dnošenja tužbe. Prema odredbi člana 106 . Zakona o osiguranju imovine i lica, dospelost zahteva za naknadu štete iz sredstava Garantnog fonda uslovljena je prethodnim zaključenjem stečajnog postupka, s ti m što se naknada štete može izmiriti i pre tog roka na osnovu sporazuma oštećenog lica i Garantnog fonda. Iz sadržine spisa i obrazloženja osporene presude se nije mogao izvesti zaključak da se tužilja pre okončanja stečajnog postupka obraćala tuženom sa zahtevom za naknadu štete ili predlogom za zaključenje sporazuma, tako da se u konkretnom slučaju podnošenje tužbe dana 13 . juna 2006 godine može smatrati podnošenjem zahteva za naknadu štete, iz čega sledi da je tuženi pao u docnju danom podnošenja tužbe, tako da tužilja ima pravo na zakonsku zateznu kamatu počev od 13. juna 2006. godine, dok je zahtev za kamatu za period od 12. jula 2000 godine do 12. juna 2006. godine, neosnovan. S obzirom da se visina obaveze tuženika utvrđuje srazmerno procentu neisplaćenog dela štete poveriocima u stečajnom postupku, bez obzira na činjenicu da li je tužilja prijavila svoje potraživanje u stečajnom postupku ili naplatila deo štete srazmerno procentu u kome su namireni poverioci, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo time što visinu štete nije smanjio srazmerno procentu namirenja poverilaca u stečajnom postupku od 1,409%, tj. za iznos od 249,34 dinara.
4. Podnositeljka ustavne žalbe je dostavila presude za koje je smatrala da se odnose na istu činjeni čnu i pravnu situaciju kao i situacija u kojoj se on a nalazi la u osporenom parničnom postupku. Uvidom u ove presude, Ustavni sud je konstatovao sledeće:
Opštinski sud u Gornjem Milanovcu je presudom P. 601/07 od 8. maja 2008. godine obavezao tuženo Udruženje osiguravača Srbije - Garantni f ond Beograd, da tužiocu M. V. plati iznos od 42.082,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26. septembra 2000. godine pa do isplate, 7.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 5. januara 2001. godine pa do isplate, 19.100,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 5. januara 2001. godine pa do isplate i 2.706,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 15. juna 2001. godine pa do isplate, umanjeno za 3.407,03 dinara ko liko je tužiocu plaćen o dana 1. februara 2006. godine, sve u roku od osam dana od dana prijema presude. U obrazloženju te presude je navedeno da je pravosnažnom presudom istog suda P. 516/00 od 5. januara 2001. godine i pre sudom Okružnog suda u Čačku Gž. 407/01 od 3. aprila 2001. godine O siguravajuća organizacija „Stari Grad“ iz Kovina obavezana da tužiocu naknadi štetu. Međutim, nad tom osiguravajućom organizaciojom otvoren je stečaj koji je zaključen rešenjem Trgovinskog suda Pančevo St. 1377/01 od 26. septembra 2007. godine. U stečajnom postupku potraživanje tužioca je samo delimično namireno za iznos od 3.407,03 dinara ili 1,409 %, dok ostali deo utvrđenog i priznatog potraživanja po rešenju St. 1377/01 od 20. septembra 2002. godine tužiocu nije nadoknađen. Tako, prema članu 106. Zakona o osiguranju imovine lica, zahtev za naknadu štete iz sredstava garantnog fonda se uvek može ostvariti do visine nenaknađenog dela potraživanja iz stečajne mase osiguravajuće organizacije sa kojom je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju. U ovom slučaju nenaknađeni delovi potraživanja tužioca iz stečajne mase osiguravajuće organizacije sa kojom je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju predstavljaju iznose utvrđen e pre sudom. Imajući u vidu da je tuženi po sili zakona dužan da u stečaju utvrđeno i priznato potraživanje tužioca, odnosno nenaknađeni deo, naknadi stečajnom poveriocu, ovde tužiocu, to je sud i usvojio tužbeni zahtev, kako to glasi u izreci presude. Kako se radi o zakonskoj zateznoj kamati na glavni dug, koja je priznata pravnosnažnom presudom navedenog opštinskog suda P. 516/00 i presudom Okružnog suda u Čačku Gž. 407/01, a tužilac nije predložio da se visina iste utvrdi veštačenjem putem veštaka finansijske struke, to je sud dosudio tužiocu navedeni glavni dug sa zakonskom zateznom kamatom, s tim što je, u smislu člana 313. Z akona o obligacionim odnosima, isti dug sa zakonskom z ateznom kamatom do dana 1. februara 2006. godine umanjio za 3.407,03 dinara.
Presudom Okružnog suda u Čačku Gž. 1542/08 od 8. oktobra 2008. godine odbijene su kao neosnovane žalbe stranaka i potvrđena je presuda Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu P. 601/07 od 8. maja 2008. godine.
5 . Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama člana 99. Zakona o osiguranju imovine i lica ("Službeni list SRJ", br. 30/96, 57/98, 21/99, 44/99, 53/99 i 55/99), koji se, saglasno odredbi člana 245. stav 1. Zakona o osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 55/04), primenjivao u konkretno m slučaju, bilo je propisano da se sredstva garantnog fonda koriste za naknadu štete prouzrokovane upotrebom motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva za koji je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju sa organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren stečajni postupak (stav 2. tačka 3)). Odredbom člana 106. istog zakona bilo je propisano da se šteta prouzrokovana upotrebom motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva, a ugovor o obaveznom osiguranju je bio zaključen s organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren postupak stečaja, koja nije naknađena iz stečajne mase, odnosno deo štete koji nije naknađen iz stečajne mase, naknađuje iz sredstava garantnog fonda.
6. Podnositeljka ustavne žalbe se pozvala na nejednako postupanje Okružnog suda u Čačku u istoj pravnoj situaciji, na koji način smatra da joj je povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Uvidom u osporenu presudu Okružnog suda u Čačku Gž. 1531/08 od 11. novembra 2009. godine, kao i presudu Okružnog suda u Čačku Gž. 1542/08 od 8. oktobra 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio da se podnositeljka ustavne žalbe i lice (u daljem tekstu: drugo lice) koje je bilo parnična stranka u drugom postupku pred Okružnim sudom u Čačku nisu nalazili u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Naime, podnositeljka ustavne žalbe je podnela tužbu za naknadu materijalne štete protiv tuženog AD za osiguranje „Stari Grad“ iz Kovina, ali je taj postupak rešenjem P. 447/01 od 19. oktobra 2001 godine pr ekinut, s obzirom na to da je tuženom u tom sporu rešenjem Saveznog Ministarstva finansija oduzeta dozvola za rad, a potom nad njim otvoren stečajni postupak, dok je drugi postupak koji je vođen protiv istog tuženog prav nosnažno okončan presudom Okružnog suda u Čačku Gž. 407/01 od 3. aprila 2001. godine i obavezan tuženi da drugom licu - tužiocu u toj parnici na ime naknade materijalne i nematerijalne štete isplati određene novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. januara 2001. godine. Dakle, pre pokretanja osporenog parničnog postupka sada protiv tuženog Udruženja osiguravača Srbije - Garantni fond Beograd, podnositeljki ustavne žalbe nisu bili pravnosnažno utvrđeni osnov i visina potraživanja prema AD „Stari Grad“ iz Kovina, jer je pokrenuti postupak prekinut. Za razliku od podnositeljke, drugom licu su, pre pokretanja postupka protiv navedenog Garantnog fonda, osnov i visina potraživanja prema navedenom AD za osiguranje „Stari Grad“ prethodno prav nosnažno utvrđeni, a potom i priznati u stečajnom postupku, tako da se oni nisu mogli ponovo utvrđivati i u postupku vođenom protiv Garantnog fonda koji je obavezan da tužiocu već utvrđenu štetu isplati kako glasi u izreci pravnosnažne i izvršne presude kojom je utvrđena visina štete (umanjena za isplaćeni deo). Iz navedenog proizlazi da se podnositeljka ustavne žalbe i drugo lice o čijim pravima je odlučivano u presudi priloženoj uz ustavnu žalbu nisu nalazili u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Stoga su neosnovani navodi podnositeljke ustavne žalbe da joj je povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.
Ustavni sud je konstatovao da je u dostavljenoj presudi Okružnog suda u Čačku Gž. 1542/08 od 8. oktobra 2008. godine, povodom umanjenja potraživanja drugog lica za 1, 409% zato što mu je taj deo potraživanja isplaćen u stečajnom postupku, zauzet identičan pravni stav kao i u osporenoj presudi Okružnog suda u Čačku Gž. 1531/08 od 11. novembra 2009. godine.
7. Zbog svega navedenog, po oceni Ustavnog suda, osporenom presudom Okružnog suda u Čačku Gž. 1531/08 od 11. novembra 2009. godine nije došlo do povrede označenog ustavnog prava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.
8. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odl uku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević