Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog proizvoljnog tumačenja tehnološkog viška

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu privrednog društva, poništivši presudu Vrhovnog kasacionog suda. Utvrđena je povreda prava na pravično suđenje jer je revizijski sud proizvoljno sabrao zaposlene koji su dobrovoljno uzeli otpremninu sa onima proglašenim tehnološkim viškom, pogrešno zaključujući o obavezi donošenja programa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „P.“ d.o.o. Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. aprila 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „P.“ d.o.o. Beograd i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 384/17 od 24. maja 2017. godine povređeno prav o podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 384/17 od 24. maja 2017. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3615/14 od 4. decembra 2015. godine.

3. Odbacuje se predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presude iz tač. 1. i 2.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „P.“ d.o.o. Beograd je , 20. oktobra 2017. godine, preko punomoćnika S . B, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 384/17 od 24. maja 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je Vrhovni kasacioni sud na arbitr eran način poistovetio zaposlen e koji su prihvatili stimulativne otpremnine sa 18 zaposlenih koji su za tehnološki višak proglašeni na osnovu Odluke o prestanku potrebe za obavljanjem određenih poslova od 1. februara 2010. godine; da se dobrovoljni prestanak radnog odnosa i prestanak po osnovu tehnološkog viška međusobno isključuju; da je Apelacioni sud u Beogradu pravilno utvrdio da je prema Programu rešavanja viška zaposlenih, čiji je jedini kriterijum bio dobrovoljnost, prestao radni odnos 75 zaposlenih, uz isplatu stimulativne otpremnine; da je Vrhovni kasacioni sud sabrao navedeni broj zaposlenih sa onima koji su za tehnološki višak proglašeni Odlukom o prestanku potrebe za obavljanjem određenih poslova od 1. februara 2010. godine, na koji način je došao do zaključka da je kod podnosioca ustavne žalbe, po osnovu tehnološkog viška, prestao radni odnos 93 zaposlenih, što je zahtevalo prethodno donošenje Programa rešavanja viška zaposlenih; da je takav zaključak Vrhovni kasacioni sud izveo iz Elaborata o strukturnim promenama, koji Zakon o radu ne poznaje kao opšti akt poslodavca; da se takvim aktom ne može utvrditi višak zaposlenih. Ostalim navodima podnosilac ustavne žalbe ukazuje na propust Vrhovnog kasacionog suda da oceni tvrdnju iz odgovora na reviziju da je tuži lja reviziju izjavi la po is teku zakonom propisanog roka.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu revizijsku presudu. Takođe je predloženo da Ustavni sud odloži izvršenje osporene presude Vrhovnog kasacionog suda.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 12223/10, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

S. V . M . iz Beograda je 13. jula 2010. godine, u svojstvu tužilje, podne la Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog privrednog društva „P.“ d.o.o. B, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi poništaja rešenja generalnog direktora i zamenika generalnog direktora tuženog broj 2509/ XV od 5. marta 2010. godine , kojim je utvrđeno da je usled organizacionih promena prestala potreba za radom tužilje, kao i broj 2529/ XV od 10. marta 2010. godine , kojim je tužilji otkazan ugovor o radu broj 856 od 10. marta 2008. godine, uz zahtev za vraćanje na rad i raspoređivanje na poslove koji odgovaraju stručnoj spremi, znanju i sposobnostima tužilje.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 12223/10 od 3. juna 2014. godine tužbeni zahtev tužilje je usvojen u celini .

Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1. 3615/14 od 4. decembra 2015. godine preinačio ožalbenu presudu , tako što je tužbeni zahtev tuži lje za poništaj rešenja tuženog i vraćanje na rad odbio kao neosnovan, dok je u delu kojim je tužilja tražila raspoređivanje na poslove koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima tužbu odbacio.

Vrhovni kasacioni sud je 24. maja 2017. godine doneo osporenu presudu Rev2. 384/17, kojom je usvojio reviziju tuži lje i navedenu drugostepenu presudu preinačio, tako što je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu potvrdio u celini .

U obrazloženju osporene revizijsk e presud e je , pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja bila zaposlena kod tuženog u spoljnopolitičkoj rubrici lista „P .“, počev od 1. marta 2006. godine; da je ugovorom pod izmenjenim uslovima broj 856 od 10. marta 2008. godine tužilja raspoređena na poslove dopisnika regionalnog izdanja dnevnih novina „P.“; da joj je radni odnos prestao 20. aprila 2010. godine; da je u Programu rešavanja viška zaposlenih od 2 8. decembra 2009. godine (u daljem tekstu: Program) konstatovano da je tuženi 27. novembra 2009. godine doneo Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova, kojim je na nivou društva smanjen broj sistematizovanih radnih mesta sa 504 na 356 (član 4.) ; da je na dan donošenja Programa kod tuženog 442 ljudi zaposleno na neodređeno vreme i da je 9. decembra 2009. godine 75 zaposlenih dalo saglasnost da bude proglašeno viškom (član 5.); da su članom 6. Programa bili određeni kriterijumi za rešavanje viška zaposlenih, dok je članom 12. bilo predviđeno da Program stupa na snagu narednog dana od dana donošenja i važi do 31. januara 2010. godine; da je Programom kao višak utvrđeno 75 od ukupno 442 zaposlenih, da je jedini kriterijum za određivanje viška zaposlenih bilo dobrovoljno izjašnjavanje, a kao jedini način rešavanja viška bio je predviđen prestanak radnog odnosa uz isplatu otpremnine; da je tuženi, nakon sprovedenih organizacionih promena, koje se ogledaju u ukidanju pojedinih poslo va i smanjenju broja izvršilaca na pojedinim poslovima, dana 1. februara 2010. godine (u obrazloženju se pogrešno navodi datum 27. novembar 2009. godine), doneo Odluku o prestanku potrebe za obavljanje m određenih poslova; da je na dan donošenja Odluke kod tuženog 372 zaposlenih na neodređeno vreme; da je u cilju utvrđivanja viška zaposlenih tuženi formirao Komisiju za primenu kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih, kao i Komisiju za primenu mera premeštaja zaposlenih koji su proglašeni tehnološkim viškom na druge poslove; da je za 18 zaposlenih, među njima i tužilja, utvrđeno da ne postoji mogućnost premeštaja na druge poslove, kao ni mogućnost prekvalifikacije ili dokvalifikacije; da je Elaboratom o strukturnim promenama kod tuženog II faza – novembar 2009. godine od 19. novembra 2009. godine bilo utvrđeno da je na dan 1. jula 2009. godine ostalo 461 zaposlenih, te da će završetkom druge faze strukturnih promena broj zaposlenih biti smanjen za 20%; da su Programom bili obuhvaćeni samo zaposleni koji su se dobrovoljno prijavili, iz kog razloga je bilo nužno doneti Program rešavanja viška zaposlenih, u skladu sa članom 153. stav 2. Zakona o radu , imajući u vidu da je donošenjem Elaborata tuženi imao saznanja da će doći do smanjenja broja zaposlenih za 20%.

U obrazloženju se dalje navodi: da je prvostepeni našao da u situaciji kada se na novosistematizovana radna mesta raspoređuju zaposleni čija su radna mesta novom sistematizacijom ukinuta, kriterijumi za raspoređivanje moraju postojati i moraju se primenjivati ravnomerno, posebno ako postoji više zaposlenih koji ispunjavaju uslove za rad na novim radnim mestima, što tuženi u odnosu na tužilju nije uradio; da je kod tuženog bilo radnih mesta novinara u drugim organizacionim jedinicama za koje je tužilja ispunjavala uslove, a na koja su raspoređeni zaposleni čija su radna mesta takođe ukinuta, tako da tužilja nije bila izložena konkurenciji u odnosu na te zaposlene; da je odredbama člana 70. st. 1. i 3. Kolektivnog ugovora tuženog bila propisana obaveza donošenja programa rešavanja viška zaposlenih ako poslodavac utvrdi da će zbog ekonomskih, tehnoloških ili organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom 30 zaposlenih na neodređeno vreme, odnosno do prestanka potrebe za radom najmanje 20 zaposlenih na neodređeno vreme u okviru perioda od 90 dana, s tim da se, prema članu 4, odluka o prestanku potrebe za radom zaposlenih mogla doneti bez programa rešavanja viška zaposlenih ako poslodavac nije angažovao spoljne saradnike koji obavljaju iste ili slične poslova kao zaposleni koji su utvrđeni kao višak , u periodu dužem od 90 dana, koji za to primaju naknadu; da je, s tim u vezi, prvostepeni sud zaključio da su osporena rešenja suprotna odredbi člana 70. stav 4. Kolektivnog ugovora tuženog, imajući u vidu da je iz iskaza svedoka D.B, M.K. i B. S. utvrđeno da spoljni saradnici kod tuženog uvek postoje i da se angažuju preko agencije; da je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev tužilje odbio kao neosnovan, polazeći od činjenice da je novim aktom o sistematizaciji tužiljino radno mesto ukinuto , a tuženi nije bio u mogućnosti da joj obezbedi rad na drugim poslovima, kao ni rad kod drugog poslodavca; da to što je tuženi druge zaposlene rasporedio na poslove na kojima je mogla biti raspoređena i tužilja, po shvatanju drugostepenog suda, ne utiče na pravilnost pobijanih rešenja, iz razloga što prednost za zaključenje ugovora o radu, u smislu člana 182. Zakona o radu, postoji samo kada poslodavac zasniva radni odnos sa trećim licima, ne i u situaciji kada vrši raspoređivanje lica koja su kod njega već zaposlena; da je drugostepeni sud takođe ocenio da u situaciji u kojoj se od 372 zaposlenih na neodređeno vreme za višak proglašavaju 18 zaposlenih , tuženi nije bio u obavezi da donese program rešavanja viška zaposlenih iz člana 153. Zakona o radu.

Zaključak Vrhovnog kasacionog suda da je drugostepeni sud prvostepenu presudu preinačio pogrešnom primenom materijalnog prava zasnovan je na sledećim razlozima: da ukupan broj zaposlenih koji su proglašeni viškom nije 18, već da se njima moraju dodati i 75 zaposlenih kojima je radni odnos prestao uz isplatu stimulativne otpremnine, budući da su i oni predstavljali tehnološki višak; da kada se uzme u obzir ukupan broj zaposlenih kod tuženog i broj zaposlenih kojima je po osnovu tehnološkog viška otkazan ugovor o radu, jasno je da je tuženi imao obavezu da donese program rešavanja viška zaposlenih , u skladu sa odredbama čl. 153. i 155. Zakona o radu; da je tehnološki višak predstavljalo 93 zaposlenih, tako da se ne može tvrditi da je bilo samo njih 18 , prema kojima se određuje da li je bilo potrebno doneti program ili ne; da je tuženi odlukom skupštine i elaboratom o strukturnim promenama od 19. novembra 2009. godine utvrdio da će sprovođenjem organizacionih promena broj zaposlenih biti smanjen za 20%, što je konkretizovano donošenjem Pravilnika od 27. novembra 2009. godine, kojim je broj sistematizovanih radnih mesta sa 504 smanjen na 356; da je 93 zaposlenih radni odnos prestao po istom osnovu, zbog čega je nebitno da li je jedan deo njih dobrovoljno prihvatio da bude proglašen viškom uz isplatu otpremnine; da su svi oni morali biti posmatrani u ukupnom broju, tako da je postojala obaveza tuženog da donese program rešavanja viška zaposlenih, što u konkretnom slučaju nije učinjeno.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09) (u daljem tekstu: ZOR) , koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, bilo je propisano: da je poslodavac dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih, ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme, i to za najmanje deset zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu više od 20, a manje od 100 zaposlenih na neodređeno vreme, 10% zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu najmanje 100, a najviše 300 zaposlenih na neodređeno vreme, 30 zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu preko 300 zaposlenih na neodređeno vreme, te da je program dužan da donese i poslodavac koji utvrdi da će doći do prestanka potrebe za radom najmanje 20 zaposlenih u okviru perioda od 90 dana, iz razloga navedenih u stavu 1. ovog člana, bez obzira na ukupan broj zaposlenih kod poslodavca (član 153.); da je poslodavac dužan da, pre donošenja programa, u saradnji sa reprezentativnim sindikatom kod poslodavca i republičkom organizacijom nadležnom za zapošljavanje, preduzme odgovarajuće mere za novo zapošljavanje viška zaposlenih (član 154.); da program naročito sadrži - razloge prestanka potrebe za radom zaposlenih, ukupan broj zaposlenih kod poslodavca, broj, kvalifikacionu strukturu, godine starosti i staž osiguranja zaposlenih koji su višak i poslove koje obavljaju, kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih, mere za zapošljavanje, sredstva za rešavanje socijalno-ekonomskog položaja viška zaposlenih i rok u kome će biti otkazan ugovor o radu (član 155. stav 1.); da je sindikat iz člana 154. ovog zakona dužan da dostavi mišljenje na predlog programa u roku od 15 dana od dana dostavljanja predloga programa, a da je republička organizacija nadležna za zapošljavanje dužna da, u roku iz stava 1. ovog člana, dostavi poslodavcu predlog mera u cilju da se spreče ili na najmanju meru smanji broj otkaza ugovora o radu, odnosno obezbedi prekvalifikacija, dokvalifikacija, samozapošljavanje i druge mere za novo zapošljavanje viška zaposlenih i da je poslodavac dužan da razmotri i uzme u obzir predloge republičke organizacije nadležne za zapošljavanje i mišljenje sindikata, i da ih obavesti o svom stavu u roku od osam dana (član 156.); da ako otkaže ugovor o radu zaposlenom u slučaju iz člana 179. tačka 9) ovog zakona, poslodavac ne može na istim poslovima da zaposli drugo lice u roku od šest meseci od dana prestanka radnog odnosa, da ako pre isteka roka iz stava 1. ovog člana nastane potreba za obavljanjem istih poslova, prednost za zaključivanje ugovora o radu ima zaposleni kome je prestao radni odnos (član 182.).

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica i iznetih ustavnopravnih razloga, konstatovao da se ustavnom žalbom ukazuje na proizvoljnost ocene Vrhovnog kasacionog suda da je podnosilac ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, bio dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih.

Stoga Ustavni sud smatra da, u okviru ocene osnovanosti ovih navoda, treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da, saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, pored ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. U presudi Van de Hurk protiv Holandije od 19. aprila 1994. godine, Evropski sud za ljudska prava je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim. Ovo se pogotovo odnosi na odluke sudova viših instanci u kojima se prihvataju i koriste argumenti nižih sudova i razlozi dati u odlukama koje su osporene, jer bi u takvim okolnostima bilo neprikladno ponavljati in extenso razloge za donošenje odluke. Međutim, u konkretnom slučaju se osporava revizijska presuda kojom je preinačena presuda drugostepenog suda. Kada se radi o ovoj specifičnoj vrsti odluka, pravo na obrazloženu sudsku odluku, po shvatanju Ustavnog suda, podrazumeva ne samo obavezu suda da odgovori na ključne navode iz podnetog pravnog sredstva, već i dužnost da iznese sopstvene argumente i razloge na kojima temelji zauzeti pravni stav. Ovakva obaveza suda posebno dolazi do izražaja kada protiv njegove odluke nije dalje dozvoljen pravni lek, zbog čega mora uložiti poseban trud i napor kako bi parnične stranke uverio u snagu svojih argumenata. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je n eophodno sagledati da li je Vrhovni kasacioni sud , u konkretnom slučaju, ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta, odnosno da li je osporenu presudu zasnovao na logički doslednim argumentima i razlozima ( presuda Helle protiv Finske, od 19. decembra 1997. godine).

Suština obrazloženja osporene revizijske presude ogleda se u stanovištu Vrhovnog kasacionog suda da je donošenje Elaborata o strukturnim promenama II faza – novembar 2009. godine od 19. novembra 2009. godine, kojim je bilo utvrđeno da će završetkom druge faze strukturnih promena broj zaposlenih kod podnosioca ustavne žalbe biti smanjen za 20% , imalo za posledicu obavezu podnosioca ustavne žalbe da programom rešavanja viška zaposlenih obuhvati sve zaposlene koji u okviru tih promena postaju višak, a ne samo one koji su se za to dobrovoljno opredelili, uz isplatu stimulativne otpremnine. Vrhovni kasacioni sud smatra da je proces organizacionih promena započet usvajanjem Pravilnika od 27. novembra 2009. godine, kojim je broj sistematizovanih radnih mesta, ukidanjem pojedinih poslova i smanjenjem broja izvršilaca na pojedinim poslovima, smanjen sa 504 na 356, iz čega nesumnjivo sledi da je podnosilac ustavne žalbe imao saznanja da broj zaposlenih koji će posta ti višak nadilaz i kvotu koja je , saglasno odredbama člana 153. ZOR i člana 70. tada važećeg Kolektivnog ugovora (pojedinačnog), generisala obavezu donošenja programa rešavanja viška zaposlenih.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe, nakon izmene sistematizacije, tačnije 28. decembra 2009. godine, doneo Program koji je kao jedini kriterijum za utvrđivanje viška zaposlenih predvideo dobrovoljni pristanak, a kao jedini način rešavanja viška zaposlenih utvrdio prestanak radnog odnosa uz isplatu stimulativne otpremnine . Program je donet pošto se 9. decembra 2009. godine 75 zaposlenih izjasnilo da pristaje na to da im radni odnos prestane uz isplatu otpremnine. Izjašnjenje zaposlenih je, dakle, prethodilo donošenju Programa. Po shvatanju Ustavnog suda, za opciju dobrovoljnog proglašenja tehnološkim viškom uz isplatu otpremnine mogli su se izjasniti i zaposleni na poslovima koji nisu bili obu hvaćeni organizacionim promenama, tačnije zaposleni na poslovima koj i Pravilnikom nisu ukinut i i na kojima broj izvršilaca nije smanjen (odredbama član a 6. Programa, čiju sadržinu interpretira prvostepeni sud u svojoj presudi, bilo je predviđeno da se Program isključivo zasniva na principu dobrovoljnosti, zbog čega se ukidanje pojedinih poslova i smanjenje broja izvršilaca na pojedinim poslovima neće primenjivati kao kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih) . Prema tome, broj zaposlenih koji su inicijalno proglašeni viškom nije bio u direktnoj uzročno-posledičnoj vezi sa izmenom sistematizacije, jer su se među njima mogli naći i zaposleni koje organizacione promene nisu pogađale.

Nakon realizacije Programa, po kom osnovu (dobrovoljni pristan ak da budu proglaše ni viškom ) je prestao radni odnos 75 zaposlenih , podnosilac ustavne žalbe je doneo Odluku o prestanku potrebe za obavljanjem određenih poslova od 1. februara 2010. godine, kojom je utvrdio da je usled organizacionih promena koje se ogledaju u ukidanju pojedinih poslova i smanjenju broja izvršilaca na pojedinim poslovima, prema Pravilnik u od 27. novembra 2009. godine, od ukupno 372 zaposlenih prestala potreba za radom 18 zaposlenih, koji nisu mogli biti premešteni na druge poslove, niti je postojala mogućnost njihove prekvalifikacije ili dokvalifikacije. Dakle, za razliku od Programa, čijem je donošenju prethodil a mogućnost optiranj a svih zaposlenih za dobrovoljni prestanak radno g odnosa uz isplatu otpremnine, Odluka od 1. februara 2010. godine je nesumnjivo predstavljala re alizaciju sprovedenih organizacionih promena , s obzirom na to da su njome bili obuhvaćeni isključivo zaposleni na poslovima koji su novim aktom o sistematizaciji ukinuti, odnosno na ko jima je broj izvršilaca smanjen.

Polazeći od konstatacije Vrhovnog kasacion og sud a da je postupak smanjenja broja zaposlenih započeo donošenjem Pravilnika od 27. novembra 2009. godine, kojim su izvršene organizacione promene u vidu ukidanja pojedinih poslova i smanjenja broja izvršilaca na pojedinim poslovima, Ustavni sud zaključuje da je ustavnopravno neprihvatljiv o mišljenje Vrhovnog kasacionog suda po kome je irelevantn o to što je jedan broj zaposlenih kod podnosioca ustavne žalbe dobrovoljno prihvatio da bude proglašen viškom uz isplatu otpremnine , te da su svi oni morali biti posmatrani u ukupnom broju od 93 zaposlenih (75 po osnovu dobrovoljnosti i 18 po osnovu „pravog“ tehnološkog viška) . Vrhovni kasacioni sud, po shvatanju Ustavnog suda, očigledno nije uzeo u obzir činjenicu da se poziv za dobrovoljn o proglašenje tehnološkim viškom uz isplatu otpremnine, koji je određeni broj zaposlenih prihvatio početkom decembra 2009. godine, nije odnosio samo na zaposlene koji su raspoređeni na poslovima obuhvaćenim navedenim organizacionim promenama, već da su za takvu opciju mogli da se opredele svi zaposleni, nevezano za to na kojim poslovima rade , kako je to Programom bilo propisano, a čiju pravnu prirodu (Programa) , kao i to da li je dobrovoljnost, u suštini, predstavljala osnov za prestanak radnog odnosa ili je to bio kriterijum za utvrđivanje viška zaposlenih, ni na koji način nije obrazložio.

Zbog takvog propusta, Ustavni sud je mišljenja da obrazloženje osporene revizijsk e presud e ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava . Naime, stanovište Vrhovnog kasacionog suda da kvota zaposlenih koja je, u konkretnom slučaju, zahteva la donošenje programa rešavanja viška zaposlenih, predstavlja zbir zaposlenih koji su dobrovoljno pri stali da budu proglašeni viškom i onih koji nakon izvršenih organizacionih promena nisu mogli biti premešteni na druge poslove , nije u dovoljnoj meri obrazloženo, jer Vrhovni kasacioni sud nije prethodno oceni o od kakvog je značaja to što su za dobrovoljni prestanak radnog odnosa mogli da optiraju i zaposleni koji organizacionim promenama nisu bili pogođeni , kao i kakva je, u suštini, bila pravna priroda Programa. Budući da je nakon realizacije Programa saldo zaposlenih kod podnosioca ustavne žalbe iznosio 372, Ustavni sud konstatuje da se opravdano postavlja pitanje obaveze donošenja programa rešavanja viška zaposlenih umesto Odluke od 1. februara 2010. godine, imajući u vidu odred be člana 153. ZOR.

Pored navedenog, Ustavni sud smatra da je Vrhovni kasacioni sud ostavio „otvorenim“ pitanje da li je podnosilac ustavne žalbe, kada je u okviru nove sistematizacije vršio raspoređivanje zaposlenih čija su radna mesta ukinuta, bio dužan da utvrdi , a potom i primeni odgovarajuće kri terijume. Ustavni sud konstatuje da su po ovom pitanju nižestepeni sudovi izneli potpuno oprečne stavove, pa je tako Prvi osnovni sud u Beogradu zaključio da postoji propust podnosioca ustavne žalbe da primenom odgovarajućih kriterijuma utvrdi ko ji će od zaposlenih sa ukinutih radni h mesta ( među njima i tužilja) biti raspoređeni na upražnjena radna mesta ( u okviru nove sistematizacije). To iz razloga što je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, nekoliko zaposleni h iz te kategorije zadržan o u radnom odnosu , a tužilja u odnosu na njih nije bila izložena konkurenciji. S druge strane, Apelacioni sud u Beogradu je , poziv ajući se na odredbe člana 182. ZOR, izrazio stav da se o prednosti u zapošljavanju može govoriti samo kada su u pitanju treća lica, ne i u situaciji kada poslodavac vrši raspoređivanje lica koja su kod njega već zaposlena.

Kada usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promenama prestaje potreba za radom zaposlenih na neodređeno vreme, a čiji je broj manji od minimuma propisanog odredbama člana 153. ZOR, poslodav ac nema obavezu da dones e program rešavanj a viška zaposlenih pre nego što zaposlenima otkaž e ugovor o radu . Međutim, po mišljenju Ustavnog suda, to ne znači da odluka o otkazu ugovora o radu može biti posledica voluntarizma, već da je poslodavac, kada prestane potreba za obavljanjem određenog posla, dužan da primeni odgovarajuće kriterijume koji će dati odgovor na pitanje ko od zaposlenih predstavlja tzv. tehnološki višak (videti Odluku Ustavnog suda Už-4590/2013 od 17. novembra 2016. godine).

Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da je Vrhovni kasacioni sud bio dužan da iznese sopstvene argumente i razloge po pitanju obaveze podnosioca ustavne žalbe da primenom odgovarajućih kriterijuma utvrdi ko od zaposlenih na ukinutim radnim mes tima postaje višak. Vrhovni kasacioni sud se o tome nije izjasnio nijednom reči, izgubivši iz vida da su suprotstavljeni pravni stavovi nižestepenih sudova nesumnjivo bili jedan od razloga za donošenje oprečn ih odluk a.

Sledom izloženog, Ustavni sud smatra da je osporenom revizijskom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odluč ujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 384/17 od 24. maja 2017. godine i određivanjem da isti sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3615/14 od 4. decembra 2015. godine, pa je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe o neblagovremenosti revizije, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava .

7. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio predlog za odlaganje izvršenja osporenog akta jer je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog proizvoljnog tumačenja tehnološkog viška

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti