Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao preko 14 godina. Zbog neefikasnosti sudova i višestrukog ukidanja presuda, podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Gogića iz Futoga, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gorana Gogića i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 3004/2010 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Gogić iz Futoga podneo je Ustavnom sudu, 19. decembra 2012. godine, preko punomoćnika Dragana Simića, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sud om u Novom Sadu u predmetu K. 3004/2010.

Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je, u vreme podnošenja ustavne žalbe, još uvek bio u toku. Kako je u međuvremenu osporeni postupak pravosnažno okončan 19. juna 2013. godine, Ustavni sud je razmatrao ustavnu žalbu zbog povrede označenog prava u okončanom krivičnom postupku.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je osporeni postupak započeo 20. februara 1998. godine, kada je Opštinsko javno tužilaštvo u Novom Sadu protiv njega podnelo Opštinskom sudu u Novom Sadu optužnicu zbog krivičnog dela razbojništva i tri krivična dela teške krađe, a okončan je 19. juna 2013. godine presudom Apelacionog suda u Novom Sadu kojom je preinačena prvostepena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu i podnosilac oglašen krivim za krivično delo razbojništva, te osuđen ga na kaznu zatvora u trajanju od dve godine. Kako tvrdi da svojim ponašanjem nije doprineo nerazumno dugom trajanju postupka, podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava, kao i prav o podnosioca na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Pred Okružnim sudom u Novom Sadu protiv podnosioca ustavne žalbe kao okrivljenog i još tri lica vođen je krivični postupak po optužnici Okružnog javnog tužilaštva u Novom Sadu Kt. 461/97 od 20. februara 1998. godine, zbog jednog krivičnog dela razbojništva i tri krvična dela teške krađe.

Presudom Okružnog suda u Novom Sadu K. 40/98 od 28. juna 2006. godine podnosilac ustavne žalbe je oslobođen od optužbe za krivično delo razbojništva, dok je u odnosu na krivična dela teške krađe optužba odbijena.

Povodom žalbe Okružnog javnog tužioca , Vrhovni sud Srbije je 29. januara 2007. godine doneo rešenje Kž.1. 1999/06, kojim je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje, jer su razlozi presude o odlučnim činjenicama bili nejasni, zbog čega drugostepeni sud nije mogao ispitati utvrđeno činjenično stanje.

Nakon ponovno sprovedenog postupka, Okružni sud u Novom Sadu je 24. septembra 2008. godine doneo presudu kojom je podnosioca oglasio krivim za izvršenje krivičnog dela razbojništva i osudio ga na kaznu zatvora u trajanju od deset meseci.

Odlučujući o žalbama Okružnog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, Vrhovni sud Srbije je 10. februara 2009. godine, rešenjem Kž.1. 2647/08 ukinuo ponovno donetu prvostepenu presudu i predmet opet vratio na ponovno suđenje iz razloga zbog kojih je prvobitno doneta prvostepena presuda već bila ukinuta – jer su razlozi presude o odlučnim činjenicama bili nejasni i protivurečni , zbog čega drugostepeni sud nije mogao ispitati utvrđeno činjenično stanje.

Nakon što se Okružni sud u Novom Sadu 24. septembra 2009. godine, rešenjem K. 309/09, oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovom predmetu i ustupio ga Opštinskom sudu u Vrbasu – Odeljenje suda u Srbobranu, za postupanje je, kao nadležan, određen Osnovni sud u Novom Sadu, koji je, nakon po treći put sprovedenog postupka, 9. aprila 2012. godine doneo presudu K. 3004/10, kojom je podnosioca oglasio krivim zbog izvršenja krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 1. Krivičnog zakonika, i osudio ga na kaznu zatvora u trajanju od deset meseci.

Povodom žalbi Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu i branilaca okrivljenih, Apelacioni sud u Novom Sadu je 19. juna 2012. godine doneo presudu Kž1. 2406/12, kojom je treću prvostepenu presudu preinačio u pogledu odluke o kazni, tako što je podnosioca osudio na kaznu zatvora u trajanju od dve godine. Ova presuda je podnosiocu kao okrivljenom uručena 27. novembra 2013. godine a njegovom braniocu 4. novembra 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povred u se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Period ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, počev od 20. februara 1998. godine, kada je Okružno javno tužilaštvo u Novom Sadu protiv podnosioca kao okrivljenog i još tri lica podiglo optužnicu Kt. 461/97, do 19. juna 2012. godine, kada je Apelacioni sud u Novom Sadu doneo presudu kojom je postupak pravnosnažno okončan, što predstavlja period na koji podnosilac ukazuje.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao 14 godina i pet meseci , što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne mogu opravdati ovoliko njegovo trajanje. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije značajnije doprine o neprimerenom trajanju postupka, već da isključivu odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snose sudovi koji su vodili postupak, u kome je prvostepena presuda donošena tri puta, ali je dva puta ukidana zbog identičnih razloga (razlozi presude o odlučnim činjenicama su nejasni i protivurečni) , pa drugostepeni sud nije mogao ispitati utvrđeno činjenično stanje. U tri puta vođenom prvostepenom krivičnom postupku glavni pretres je zakazan ukupno 43 puta, ali je održan samo 14 puta. Nemogućnost održavanja pretresa je odsustvo ostalih okrivljenih ili njihovih branilaca, pri čemu su okrivljeni i branioci na smenu odsustvovali sa zakazanog pretresa, pravdajući odsustvo bolešću, sprečenošću branilaca suđenjem u drugim predmetima ili nedostavljanjem poziva za pretres. Podnosilac kao okrivljeni i njegov branilac su uglavnom bili prisutni na zakazanim pretresima, s tim što je podnosilac ukupno četiri puta bio odsutan (jednom zbog hospitalizacije u bolnici), a njegov branilac tri puta, od čega dva puta kada i njegov branjenik. Iako su postupajuće sudije zakazivale pretres uglavnom u razmacima od nekoliko meseci, bilo je i dužih perioda između zakazanih termina, posebno periodi od 27. oktobra 1999. do 1. februara 2001. godine, od 14. juna 2001. do 8. oktobra 2002. godine i od 11. februara 2003. do 8. decembra 2004. godine, za koje u spisima premeta nema nikakvih podataka o aktivnosti ma suda , odnosno o razlozima njegove neaktivnosti. Prva presuda je doneta tek 28. juna 200 6. godine (više od osam godina nakon podizanja optužnice) , a postupak je pravnosnažno okončan tek 19. juna 2012. godine, nakon skoro šest godina od prve presude , a pravna kvalifikacija krivičnih dela i činjenično stanje su ostali nepromenjeni. Promenjeni su uglavnom razlozi o odlučnim činjenicama, kako bi bili jasni i neprotivrečni izreci presude i sami sebi, presuda bila razumljiva , utvrđeno činjenično stanje mogla biti ispitan o, a time i pravilnost primene krivičnog zakona.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15- dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke. 6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno članu 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/13).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja krivičnog postupka, složenost postupka i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i sopstvenu praksu, kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti