Utvrđivanje povrede prava B. M. na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio da je B. M. povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u parnici koja je trajala preko 11 godina. Sud je dosudio naknadu nematerijalne štete od 1200 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Tatjana Đurkić i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. M. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. jula 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. M. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49343/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo B. M. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1200 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja Odluke tom Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba B. M. izjavljena protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49343/10 od 13. februara 2017. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3443/17 od 15. avgusta 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. M. iz Beograda podnela je 20. oktobra 2017. godine, preko punomoćnika M. K, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u tački 3. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku iz tačke 1. izreke, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka ustavne žalbe se istovremeno pozvala i na povredu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ustavni sud ukazuje da se označenom odredbom Konvencije garantuje pravo čiju zaštitu pruža i Ustav Republike Srbije, te se ocena eventualne povrede ili uskraćivanja ovog prava vrši u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe obrazlažući parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, navodi da, u konkretnom slučaju, postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja. Takođe, podnositeljka osporava i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49343/10 od 13. februara 2017. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3443/17 od 15. avgusta 2017. godine. Podnositeljka predlaže da se utvrdi povreda označenog prava, da se ponište osporene presude, te da joj se odredi naknada nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49343/10 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1978/06) i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

B. M. iz Beograda, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 19. juna 2006. godine tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog D.L, radi isplate duga.

U sprovedenom postupku zakazano je ukupno 32 ročišta za glavnu raspravu od kojih je 14 održano na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka i jednog svedoka, kao i grafološkim veštačenjem (tri nalaza sa mišljenjem) i to od strane veštaka J.V, veštaka D.O. i Komisije veštaka grafologa. Ostalih 18 ročišta nije održano i to jedno na zahtev punomoćnika tužilje, tri na zahtev punomoćnika tuženog, dva zbog neuredne dostave poziva, tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog dojave da je u zgradi suda podmetnuta bomba, jedno zbog štrajka zaposlenih u pravosuđu, dva zbog toga što veštaci nisu preuzeli spise predmeta, jedno na zahtev veštaka, jedno zbog toga što veštaci nisu vratili spise predmeta i nisu uradili nalaz sa mišljenjem i konačno tri ročišta nisu održana zbog obustave rada advokatske komore.

U periodu od 19. novembra 2012. godine do 23. aprila 2015. godine nije održano nijedno ročište za glavnu raspravu.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49343/10 od 13. februara 2017. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužilji isplati 12.620,00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Stavom drugim, obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3443/17 od 15. avgusta 2017. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49343/10 od 13. februara 2017. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

4. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda ustanovljen Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, kada je i prvi put proklamovano pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravosnažno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3443/17 od 15. avgusta 2017. godine, kojom je pravosnažno okončan predmetni postupak, proteklo 11 godina i dva meseca.

Navedeno trajanje parničnog postupka izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li se trajanje jednog postupka može smatrati razumnim ili ne, Ustavni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija i da ne zavisi samo od vremena njegovog trajanja, već i od niza drugih činilaca koji u konkretnom slučaju utiču na dužinu postupka, a to su, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja u toku postupka treba raspraviti, značaj prava za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku i postupanje nadležnih sudova.

Ustavni sud je ocenio da su se u predmetnom parničnom postupku nisu postavila naročita složena činjenična i pravna pitanja koja su zahtevala nešto obimniji dokazni postupak, a što potvrđuje i činjenica da je sproveden dokazni postupak samo saslušanjem stranaka i jednog svedoka i grafološkim veštačenjem.

U pogledu ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka nije doprinela dužini trajanja osporenog sudskog postupka, budući da su se ona i njen punomoćnik redovno odazivali na pozive suda da pristupe na ročište, osim u jednom slučaju kada ročište nije održano na njihov zahtev. Ustavni sud je zaključio da je podnositeljka ustavne žalbe imala finansijski interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dao postupajući prvostepeni sud. Naime, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepena presuda doneta nakon 10 godina i osam meseci od dana podnošenja tužbe. Pored toga, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sprovede i okonča, bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da u periodu od 19. novembra 2012. godine do 23. aprila 2015. godine, dakle dve i po godine, nije održano nijedno ročište za glavnu raspravu, a da određeni broj ročišta nije održan zbog neuredne dostave poziva i usled krivice veštaka, kao i da tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije i jedno zbog štrajka zaposlenih u pravosuđu. Pri tom se ne može staviti na teret sudu to što jedno ročište nije održano zbog dojave da je u zgradi suda podmetnuta bomba i što tri ročišta nisu održana zbog obustave rada advokata.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1200 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovoj ustavnopravnoj stvari. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i postupanje prvostepenog suda, kao i činjenicu da četiri ročišta nisu održana bez krivice postupajućeg suda, postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela.

5. Razmatarjući navode i razloge ustavne žalbe koji se odnose na presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49343/10 od 13. februara 2017. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3443/17 od 15. avgusta 2017. godine, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe, nezadovoljna ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje, od Ustavnog suda, zapravo, traži da postupa kao revizijski sud i da još jednom, nakon redovnih sudova, oceni osnovanost njenog tužbenog zahteva povodom kojeg je vođena predmetna parnica. Ovo iz razloga što iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu ustavnih prava podnositeljka ustavne žalbe obrazlaže, pre svega, nepravilno i nepotpuno utvrđenim činjeničnim stanjem u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, odnosno da osporava valjanost ocene prethodno izvedenih dokaza od strane postupajućih sudova, a što ne predstavlja argumentovane ustavnopravne razloge koji bi vodili meritornom odlučivanju Suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u tački 3. izreke

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46 tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđivanje povrede prava B. M. na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti