Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje od 1999. godine. Sud je konstatovao značajne periode neaktivnosti nadležnih sudova, što je pretežno doprinelo nerazumno dugom trajanju postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-902/2008
22.12.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milivoja Jovanovića iz Bujanovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milivoja Jovanovića i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 35/02 i pred Opštinskim sudom u Bujanovcu u predmetu P. 718/06 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnim sudovima da u predmetu iz tačke 1. preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe okončao u najkraćem mogućem roku.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milivoje Jovanović iz Bujanovca, podneo je 29. jula 2008. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu, koju je dopunio podneskom dostavljenim Sudu 25. avgusta 2008. godine.

U ustavnoj žalbi, kao i u dopuni ustavne žalbe podnosilac je naveo da je 1999. godine Privrednom sudu u Leskovcu podneo tužbu iz radnog odnosa protiv tuženog preduzeća u stečaju; da je taj postupak nastavljen pred Opštinskim sudom u Bujanovcu kada je navedeni stečajni postupak zaključen; da je nad tuženim ponovo otvoren stečajni postupak, pa je predmet vraćen Privrednom sudu u Leskovcu; da je u toku postupka vršeno nepotrebno veštačenje, kao i da su veštačene činjenice koje su već bile predmet veštačenja; da mu je opisanim postupanjem navedenih sudova povređeno pravo na pravično suđenje, odnosno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Od Ustavnog suda je traženo da „utiče na Opštinski sud u Bujanovcu radi okončanja radnog spora u razumnom roku i da mu za čitavu deceniju kako ne radi i vodi spor nadoknadi štetu u iznosu od 500 000 dinara“.

U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe utvrđeno je da ista ne sadrži sve podatke neophodne za vođenje postupka, saglasno odredbi člana 85. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), jer nije sadržala broj predmeta sa naznakom suda pred kojim se vodi postupak u kome podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 44. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), dopisom od 7. juna 2010. godine obavestio podnosioca o nedostacima koji sprečavaju postupanje Ustavnog suda po ustavnoj žalbi i naložio mu da, u roku od 15 dana od prijema dopisa, dostavi uređenu i dopunjenu ustavnu žalbu u kojoj će navesti podatke koji nedostaju i sprečavaju postupanje Ustavnog suda.

Postupajući po nalogu Ustavnog suda, podnosilac je 18. juna 2008. godine dostavio uređenu ustavnu žalbu, u kojoj je naveo: da se postupak povodom čije dužine trajanja je izjavljena ustavna žalba vodio najpre pred Privrednim sudom u Leskovcu, pod poslovnim brojem P. 35/02, jer je tuženi bilo preduzeće u stečaju, da je nakon što je stečajni postupak nad tuženim zatvoren, parnični postupak nastavljen pred Opštinskim sudom u Bujanovcu, pod poslovnim brojem P. 718/06; da se sada postupak ponovo vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu pod poslovnim brojem P. 994/10, s obzirom na to da je nad tuženim ponovo otvoren stečajni postupak.

2. U odgovoru na ustavnu žalbu, koji je Ustavnom sudu dostavljen 10. avgusta 2010. godine, Privredni sud u Leskovcu je, između ostalog, naveo: da je prva prvostepena presuda u navedenom postupku doneta 13. marta 2001. godine, koja je ukinuta drugostepenim rešenjem Pž. 3389/01 od 5. decembra 2001. godine; da je 25. septembra 2008. godine doneta delimična presuda, koja je potvrđena drugostepenom presudom od 24. septembra 2009. godine; da je tužilac u toku postupka pet puta preinačio tužbeni zahtev, da je više puta tražio izvođenje dokaza veštačenjem i dopunska veštačenja, kao i da je tražio promene već određenih veštaka.

3. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.), kao i da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Leskovcu P. 994/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 27. septembra 1999. godine podneo Privrednom sudu u Leskovcu tužbu protiv tuženog DP „GUMOPLASTIKA“ Bujanovac, u stečaju, radi isplate zarade i doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje počev od 1. jula 1997. godine, pa do prestanka radnog odnosa, kao i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 1997. godinu, sa zakonskom zateznom kamatom. U tužbi je navedeno da je tužilac bio u stalnom radnom odnosu kod DP „GUMOPLASTIKA“ Bujanovac od 1979. godine, sve do otvaranja stečajnog postupka nad tim preduzećem, rešenjem stečajnog veća Privrednog suda u Leskovcu St. 299/97 od 16. aprila 1998. godine, kao i da je tuženi u toku stečajnog postupka angažovao tužioca po ugovoru o delu, ali da je tuženi jednostrano prekinuo to angažovanje pisanim obaveštenjem od 8. septembra 1999. godine. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 665/99.

Prvo ročište za glavnu raspravu u ovom predmetu zakazano je za 13. februar 2001. godine, ali je ono odloženo na zahtev tuženog, jer mu nije bila dostavljena tužba. Na ročištu održanom 13. marta 2001. godine tužilac je predao podnesak u kome je naveo da „prijavljuje svoje potraživanje po osnovu neisplaćenog ličnog dohotka, kao i drugih prava koja mu po zakonu pripadaju i to za period od 9. septembra 1999. godine, pa sve do ostvarenja prava iz stečajne mase, kao i ostala prava iz radnog odnosa“. Na ovom ročištu tužilac i tuženi su se izjasnili o navodima iz tužbe i o tužbenom zahtevu, sproveden je dokazni postupak i nakon toga zaključena je rasprava.

Privredni sud u Leskovcu je 13. marta 2001. godine doneo presudu P. 665/99. Ovom presudom u stavu 1. izreke sud je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da tužiocu isplati garantovanu zaradu za period „od 1. jula 1999. godine do 28. aprila 1998. godine“ (očigledna greška u datumu – trebalo bi da stoji „od 1. jula 1997. godine“), sa zakonskom zateznom kamatom, sa doprinosom za penzijsko i invalidsko osiguranje, sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom 2. izreke ove presude utvrđeno je da se deo tužbenog zahteva tužioca u visini preko garantovane zarade, sa kamatom, deo za isplatu regresa za godišnji odmor za 1997. godinu, kao i za isplatu zarade za period od 9. septembra 1999. godine, pa nadalje, do sticanja prava naplate iz stečajne mase, smatraju prijavom potraživanja, čiju će blagovremenost i osnovanost ceniti stečajno veće tog suda.

Protiv ove presude žalbu su izjavile oba parnične stranke. Viši privredni sud u Beogradu je, odlučujući o žalbama, doneo rešenje Pž. 3389/01 od 5. decembra 2001. godine kojim je uvažio izjavljene žalbe, ukinuo presudu Privrednog suda u Leskovcu P. 665/99 od 13. marta 2001. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Po vraćanju spisa Trgovinskom sudu u Leskovcu 10. januara 2002. godine, predmet je dobio novi broj P. 35/02. Prvo ročište u ponovnom postupku zakazano je za 19. septembar 2002. godine, međutim, s obzirom da je tužilac na tom ročištu predao podnesak kojim „precizira tužbeni zahtev“ ročište je odloženo za 17. oktobar 2002. godine, ali ni ovo ročište nije održano jer ni jedna parnična stranka nije pristupila, iako su obe bile uredno pozvane. Takođe, ni ročište zakazano za 19. novembar 2002. godine nije održano na zahtev tužioca, s obzirom na to da je najavio da će u roku od 8 dana dostaviti podnesak kojim proširuje tužbeni zahtev, a što je učinio 21. novembra 2002. godine. Navedenim „preciziranim tužbenim zahtevom“ tužilac je tražio da se tuženi obaveže: da tužiocu isplati za „pripadajući deo dohotka ostvarenog u periodu od 1. jula 1997. godine, pa do 28. aprila 1998. godine“ određeni novčani iznos, sa kamatom; da tuženi za period od 20. jula 1998. godine do 9. septembra 1999. godine, po osnovu ostvarene zarade, isplati tužiocu novčane iznose koji će biti opredeljeni nakon veštačenja, sa kamatom. Takođe je traženo da sud utvrdi da je tužilac sa tuženim zasnovao radni odnos na neodređeno vreme i to počev od 20. jula 1998. godine, pa do pravnosnažnosti presude, te da se tuženi obavezuje da, u roku od 15 dana od pravnosnažnosti presude, tužiocu isplati pripadajući deo ličnog dohotka, koji bi ostvario da mu radni odnos nije nezakonito prestao i to za period od 10. septembra 1999. godine, pa do povratka radnika na rad, u iznosu koji utvrdi veštak. Ovim zahtevom traženo je i da tuženi preko „nadležne zajednice isplati tužiocu po osnovu penzijskog i invalidskog osiguranja radnika, kao i obaveze za slučaj nezaposlenosti i to za period od 20. jula 1998. godine, pa sve do realizacije ove presude“, kao i da mu u radnu knjižicu upiše staž osiguranja za navedeni period. S obzirom na novi tužbeni zahtev, kao i s obzirom na navode tuženog u odgovoru na taj zahtev, u kome je navedeno da su tuženom za period do otvaranja stečajnog postupka isplaćeni lični dohodak u visini garantovane zarade i doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje, kao i da mu je za vreme angažovanja u toku trajanja stečajnog postupka isplaćena naknada za topli obrok, na ročištu održanom 20. decembra 2002. godine, tužilac je zatražio da se izvede dokaz veštačenjem putem veštaka ekonomsko-finansijske struke. Međutim, sud je odluku o ovom predlogu odložio dok se ne izvrši uvid u spise predmeta stečajnog veća tog suda St. 299/97, radi provere da li je tužilac prijavio potraživanje, da li mu je isto osporeno i da li je upućen na parnicu. Kako do narednog ročišta, održanog 23. januara 2003. godine, sud nije izvršio uvid u predmet, jer se isti nalazio kod stečajnog sudije, sud je prihvatio predlog tužioca i odredio izvođenje dokaza veštačenjem putem veštaka ekonomsko-finansijske struke na okolnost da li su tužiocu isplaćene sve naknade po osnovu radnog odnosa „koje su predmet tužbe“. Sud je rešenjem od 26. marta 2004. godine za veštaka u ovoj pravnoj stvari odredio stalnog sudskog veštaka finansijske struke Stanišu Božilovića iz Vranja. Veštak koga je sud odredio dostavio je svoj nalaz i mišljenje 12. maja 2004. godine u kojem je navedeno da je tuženi isplatio tužiocu zaradu u visini garantovane neto zarade za period od 1. jula 1997. godine, do dana otvaranja stečaja - 16. aprila 1998. godine, te da nema uslova za obračun spornog potraživanja tužioca po tom osnovu.

Na ročištu održanom 15. juna 2004. godine, tužilac je tražio dopunsko veštačenje, koje je izvršeno 16. jula 2004. godine, a nakon toga je na narednom ročištu, održanom 5. oktobra 2004. godine, na njegov zahtev, sud doneo rešenje kojim je odredio drugog veštaka ekonomsko-finansijske struke, koji će ponovo izvršiti veštačenje na iste okolnosti kao i prethodni veštak.

Podneskom od 21. februara 2005. godine tužilac se obratio predsedniku Trgovinskog suda u Leskovcu i zatražio da se ovaj postupak „malo ažurira“, jer se vodi već pet godina, a on se nalazi u lošoj materijalnoj situaciji.

Naredno ročište, zakazano za 28. septembar 2005. godine, odloženo je da bi se „precizirani tužbeni zahtev“, koji je tužilac predao pre početka tog ročišta, dostavio tuženom, s obzirom da zastupnik tuženog nije došao na ročište i pored urednog poziva. Na ročištu održanom 16. novembra 2005. godine, na predlog tužioca, ponovo je doneto rešenje kojim se određuje izvođenje dokaza veštačenjem putem veštaka ekonomsko-finansijske struke, dok je na ročištima održanim 8. februara, 6. aprila i 8. maja 2006. godine određeno, na predlog tužioca, i sprovedeno dopunski veštačenje, na koje je tužilac dao primedbe, izveden je dokaz saslušanjem svedoka, tužilac je dostavio „precizirani tužbeni zahtev“, a ročište zakazano za 28. jun 2006. godine je odloženo, jer je na ročištu tužilac dostavio podnesak, pa je punomoćnik tuženog tražio rok da se izjasni na podnesak.

Trgovinski sud u Leskovcu, na predlog tužioca, rešenjem P. 35/02 od 26. septembra 2006. godine, oglasio se stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i predmet dostavio Opštinskom sudu u Bujanovcu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu, s obzirom da je tuženi rešenjem Agencije za privredne registre, registrovan kao AD „GUMOPLASTIKA“ Bujanovac, te da nije više u stečaju.

Po dostavljanju spisa Opštinskom sudu u Bujanovcu, predmet je dobio broj P1. 718/06. Opštinski sud u Bujanovcu je do donošenja delimične presude P1. 718/06 od 25. septembra 2008. godine zakazao 11 ročišta (26. decembra 2006. godine, 25. janura, 2. mart, 24. maja, 26. jun, 26. jula, i 11. septembra 2007. godine, 21. marta, 3. jula, 28. avgusta i 25. septembra 2008. godine), od kojih su četiri odložena (ročište zakazano za 25. januar 2007. godine – na zahtev tuženog, jer mu je na tom ročištu dostavljen „precizirani tužbeni zahtev“, koji je tužilac predao sudu 17. januara 2007. godine; ročište zakazano za 2. mart 2007. godine – jer je postupajući sudija tražio izuzeće; ročišta zakazana za 3. juli i 28. avgust 2008. godine – jer određeni veštak nije vratio spise predmeta).

Navedenom delimičnom presudom, donetom na predlog tužioca, Opštinski sud u Bujanovcu odbio je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu na ime neisplaćene zarade za period od 1. jula 1997. godine do 28. aprila 1998. godine isplati navedeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 1. aprila 1996. godine, pa do konačne isplate.

Protiv ove presude tužilac je 21. novembra 2008. godine izjavio žalbu. Okružni sud u Vranju je, odlučujući o žalbi tužioca, doneo presudu Gž1. 804/08 od 24. septembra 2009. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio presudu Opštinskog suda u Bujanovcu P1. 718/06 od 25. septembra 2008. godine. Spisi predmeta vraćeni su Opštinskom sudu u Bujanovcu 8. oktobra 2009. godine.

U međuvremenu je Agencija za privredne registre, rešenjem br. BD 40350/2009 od 5. maja 2009. godine, usvojila zahtev podnosioca registracione prijave, pa je u Registar privrednih subjekata registrovala promenu podataka o privrednom subjektu, tako što je umesto naziva „GUMOPLASTIKA“ upisano „GUMOPLASTIKA“ u stečaju.

Osnovni sud u Vranju, sudska jedinica u Bujanovcu doneo je 8. aprila 2010. godine rešenje P1. 718/06 kojim je prekinut postupak u ovoj pravnoj stvari, zbog otvaranja postupka stečaja nad tuženim. Po pravnosnažnosti ovog rešenja predmet je dostavljen Privrednom sudu u Leskovcu - sudska jedinica u Vranju i zaveden je pod broj P. 994/10.

5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka i donošenja prve prvostepene presude, bilo je propisano: da će sud svakoj stranci pružiti mogućnost da se izjasni o zahtevima i navodima protivne stranke (član 5. stav 1.); da je sud dužan da potpuno i istinito utvrdi sporne činjenice od kojih zavisi osnovanost zahteva, da su stranke dužne da iznesu sve činjenica na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, kao i da je sud ovlašćen da izvede dokaze koje stranke nisu predložile, ako su ti dokazi od značaja za odlučivanje (član 7. st. 1, 2. i 3.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, kao i da sud utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva (član 7. st. 1. i 2.); da su stranke dužne da savesno koriste prava koja su im priznata ovim zakonom i da je sud dužan da spreči svaku zloupotrebu prava koja imaju stranke u postupku (član 9. st. 1. i 3.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da ako je pre stupanja na snagu ovog zakona doneta prvostepena presuda ili rešenje kojim se postupak pred prvostepenim sudom okončava, dalji postupak sprovešće se po dosadašnjim propisima, a ako po stupanju na snagu ovog zakona bude ukinuta prvostepena odluka iz stava 1. ovog člana, dalji postupak sprovešće se po ovom zakonu (član 491. st. 1. i 3.).

Odredbom člana 8. stav 1. Zakna o uređenju sudova ("Službeni glasnik RS", br. 46/91, 60/91, 18/92 i 71/92) bilo je propisano da se sudovi obrazuju kao sudovi opšte nadležnosti i privreni sudovi; odredbom člana 10. stav 3 Zakona o uređenju sudova ("Službeni glasnik RS", br. 63/01, 42/02, 27/03, 103/03, 29/04, 101/05 i, 46/06) bilo je propisano da su posebni sudovi – trgovinski sudovi, Viši trgovinski sud i Upravni sud, dok je odredbom člana 11. stav 4. Zakona o uređenju sudova ("Službeni glasnik RS", br. 116/08 i 104/09) propisano da su sudovi posebne nadležnosti, između ostalog, privredni sudovi i Privredni apelacioni sud.

6. Ocenjujući navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak za isplatu zarade i doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje protiv tuženog DP „GUMOPLASTIKA“ u stečaju, Bujanovac, otpočeo podnošenjem tužbe podnosilaca ustavne žalbe – 27. septembra 1999. godine, da je do podnošenja ustavne žalbe – 29. jula 2008. godine, trajao skoro devet godina, kao i da taj postupak još nije okončan

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja je, u konkretnom slučaju, otpočela podnošenjem tužbe 27. septembra 1999. godine i koja još uvek traje, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka, počev od 27. septembra 1999. godine.

Navedeno trajanje postupka s obzirom na njegovu vrstu i prirodu, sama po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, ponašanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Ocenjujući postupanje suda koji su vodili predmetni parnični postupak, Ustavni sud je utvrdio da nadležni prvostepeni sudovi u konkretnom slučaju nisu preduzeli sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u razumnom roku.

Tako je Privredni, odnosno kasnije Trgovinski sud u Leskovcu, pred kojima se postupak vodio do donošenja rešenja Trgovinskog suda P. 35/02 od 26. septembra 2006. godine, kojim se taj sud oglasio nenadležnim, jer je stečajni postupak nad tuženim zaključen, prvo ročište u ovom predmetu zakazao nakon skoro jedne godine i pet meseci, ali je to ročište moralo biti odloženo jer sud tuženom nije dostavio tužbu. Dalje, nakon što su spisi predmeta po donošenju rešenja Višeg privrednog suda Pž. 3389/01 od 5. decembra 2001. godine, vraćeni tadašnjem Trgovinskom sudu u Leskovcu 10. januara 2002. godine, taj sud je u ponovnom postupku prvo ročište zakazao tek za nešto više od osam meseci - 19. septembra 2002. godine. Potom je Trgovinski sud u Leskovcu na ročištu održanom 23. januara 2003. godine doneo rešenje kojim je odredio izvođenje dokaza veštačenjem putem veštaka ekonomsko-finansijske struke, ali je rešenje kojim je odredio veštaka doneo nakon jedne godine i dva meseca - 26. marta 2004. godine, da pri tome sud u navedenom periodu nije preduzeo ni jednu parničnu radnju. Trgovinski sud u Leskovcu je nakon ročišta održanog 5. oktobra 2004. godine naredno ročište zakazao za 28. septembar 2005. godine, odnosno skoro godinu dana kasnije. Shodno iznetom, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pred Privrednim, odnosno Trgovinskim sudom u Leskovcu, do donošenja rešenja kojim se taj sud oglašava stvarno nenadležnim i dostavlja spise Opštinskom sudu u Bujanovcu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu, trajao ukupno sedam godina, a da je sud bio potpuno neaktivan čak četiri godine i tri meseca.

Prema oceni Ustavnog suda, i postupanje Opštinskog suda u Bujanovcu je bilo nedelotvorno. Naime, postupak pred navedenim sudom je do donošenja delimične presude P. 718/06 od 25. septembra 2008. godine, trajao dve godine. U toku tog perioda zakazano je 11 ročišta, koja su uglavnom zakazivana u primerenom roku od mesec dana, osim ročišta zakazanog za 21. mart 2008. godine, koje je zakazano nakon više od šest meseci od prethodnog, zakazanog za 11. septembar 2007. godine, u kom periodu nije preduzimana ni jedna parnična radnja. Međutim, od zakazanih ročišta pet su bila odložena i to dva, jer su se spisi predmeta nalazili kod veštaka, jedno jer je postupajući sudija zatražio izuzeće, dok su dva odložena na zahtev parničnih stranaka. Na održanim ročištima saslušan je zakonski zastupnik tuženog, pribavljeni su određeni podaci od Nacionalne službe za zapošljavanje i od tuženog i određeno je veštačenje. Ustavni sud konstatuje da je Opštinski sud u Bujanovcu, odnosno Osnovni sud u Vranju - sudska jedinica u Bujanovcu rešenje kojim se prekida postupak pred tim sudom, zbog otvaranja stečajnog postupka nad tuženim, doneo 8. aprila 2010. godine, dakle šest meseci od kako je 8. oktobra 2009. godine predmet vraćen prvostepenom sudu nakon presude Okružnog suda u Vranju Gž. 804/08 od 25. septembra 2009. godine.

Sa druge strane, ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je i sam podnosilac, iako je tužbeni zahtev u predmetnom parničnom postupku za njega bio od velikog značaja, jer se zahtevom, između ostalog, tražilo utvrđivanje da mu je radni odnos nezakonito prestao, značajno doprineo navedenoj dužini trajanja predmetnog parničnog postupka. Naime, podnosilac je čak pet puta preinačavao tužbeni zahtev, dostavljajući, pri tome, podneske kojima to čini na samom ročištu, zbog čega su ta ročišta morala da budu odložena, kako bi se ostavio primereni rok tuženom da se sa navodima iz podneska upozna, ili je, pak, tražio odlaganje ročišta najavljujući preinačenje tužbenog zahteva. Zatim, podnosilac je četiri puta tražio da se odredi izvođenje dokaza veštačenjem putem veštaka ekonomsko-finansijske struke na iste okolnosti i svaki put je tražio dopunsko veštačenje. Ustavni sud konstatuje da se podnosilac ustavne žalbe, osim jednom, nije pismenim putem obraćao sudovima pred kojima se vodio predmetni parnični postupak sa zahtevom da sud preduzme sve mere kako bi se taj postupak što pre okončao, čak ni u situaciji kada su sudovi bili potpuno neaktivni.

U pogledu složenosti činjeničnog stanja i pravnog pitanja, Ustavni sud konstatuje da postupak po prvobitno postavljenom tužbenom zahtevu ovde podnosioca ustavne žalbe nije bio ni činjenično ni pravno složen. Međutim, čestim promenama tužbenog zahteva, predmetni parnični postupak je postao postupak složenog činjeničnog stanja i pravnog pitanja, jer se zahtev odnosio na potraživanja i pre otvaranja stečajnog postupka nad tuženim, kao i na period dok je tuženi bio u stečaju, a traženo je i da sud utvrdi da je podnosiocu radni odnos prestao nezakonito i, u vezi sa tim, naknade zarada i drugih primanja za vreme trajanja nezakonitog otkaza.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je postupanje nadležnih sudova koji su odlučivali o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe, pretežno doprinelo da postupak koji je po svojoj prirodi hitan, ni posle jedanaest godina nije okončan.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 35/02 i pred Opštinskim sudom u Bujanovcu u predmetu P. 718/06 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tač. 1. i 2. izreke usvojio ustavnu žalbu i naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve mere da predmetni parnični postupak okončaju u najkraćem mogućem roku.

Međutim, imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da je podnosilac ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku značajno doprineo dužini trajanja tog postupka, Sud je, bez obzira na zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete, u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede navedenih prava, u konkretnom slučaju ostvari objavljivanjem ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

7. Na osnovu svega izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti