Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko šest godina. Sud je utvrdio da je parnični sud ispoljio neefikasnost u postupanju, što je doprinelo neprihvatljivo dugom trajanju postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Biljane Pantelić iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. marta 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Biljane Pantelić i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Valjevu u predmetu P1. 426/07, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu P1. 238/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Valjevu, odnosno drugom nadležnom sudu da u predmetu iz tačke 1. preduzme sve mere kako bi se parnični postupak što pre okončao.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Biljana Pantelić iz Valjeva, preko punomoćnika advokata Radomira Spasojevića iz Valjeva, podnela je Ustavnom sudu 9. juna 2009. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Valjevu u predmetu P1. 426/07 (sada broj P1. 238/10 Osnovnog suda u Valjevu).

U ustavnoj žalbi se navodi: da je podnositeljka ustavne žalbe 2004. godine podnela Opštinskom sudu u Valjevu tužbu protiv AD "Minsa" iz Valjeva, zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu; da je u tom postupku delimičnom presudom utvrđeno da je otkaz ugovora o radu podnositeljke nezakonit i poslodavac je obavezan da podnositeljku vrati na rad, ali još uvek nije okončan postupak u pogledu zahteva za naknadu štete usled tog nezakontog otkaza; da je neprihvatljivo da radni spor za koji Zakon o radu propisuje da se mora okončati u roku od šest meseci od podnošenja tužbe još uvek traje; da je usled dugog trajanja postupka, došlo do situacije da se tuženi sada nalazi u ekonomskim teškoćama, jer su njegovi poslovni računi u blokadi zbog neizmirenih obaveza prema drugim poveriocima; da je usled neažurnog i nezakonitog postupanja suda ostvarivanje potraživanja podnositeljke koja joj po osnovu rada i zakona pripadaju dovedeno u pitanje, te da se na ovakav način podnositeljki ustavne žalbe krši pravo na pravično suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, čime joj se nanosi nematerijalna i materijalna šteta. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno navedeno ustavno pravo.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana Zakona je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i spisa predmeta Opštinskog suda, sada Osnovnog suda u Valjevu P1. 426/07 (novi broj P1. 238/10), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe i još četrnaestoro tužilaca su, preko punomoćnika Ilije Kantara, advokata iz Beograda, 9. juna 2004. godine podneli Opštinskom sudu u Valjevu tužbu protiv tuženog AD "Uzor", kasnije AD "Minsa", iz Valjeva, kojom se traži da sud: prvo - poništi odluke tuženog AD "Uzor" iz Valjeva od 21. maja 2004. godine o otkazu ugovora o uređivanju prava, obaveza i odgovornosti tužilaca od 1. marta 2003. godine, zbog toga što su stupili u štrajk koji nije organizovan u skladu sa Zakonom o štrajku, zbog nepoštovanja radne discipline i nedoličnog ponašanja, kao i zbog toga što su odbili da zaključe ugovor o radu pod izmenjenim uslovima, odnosno aneks ugovora; drugo - da obaveže tuženog da tužioce vrati u radni odnos; treće - da naknadi sve zaostale zarade koje bi tužioci primili da su bili na radu od dana donošenja osporenih odluka, sa zakonskom zateznom kamatom; četvrto - da naknadi troškove parničnog postupka.

Nakon podneska novog punomoćnika tužilaca, advokata Radomira Spasojevića iz Valjeva, od 19. decembra 2005. godine, Opštinski sud u Valjevu je 30. decembra 2005. godine dostavio tužbu na odgovor tuženom AD "Uzor" iz Valjeva. U dogovoru na tužbu od 4. januara 2006. godine, tuženi je predložio prekid postupka zbog toga što je istom opštinskom sudu podneo tužbu za utvrđivanje zakonitosti štrajka povodom koga je tuženi otkazao ugvore o radu tužilaca. Opštinski sud je 11. maja 2006. godine održao ročište na kome je doneo rešenje P1. 509/04 o prekidu postupka do pravnosnažnog okončanja spora o zakonitosti štrajka.

Nakon pravnosnažnosti presude kojom je odbijen tužbeni zahtev ovde tuženog za utvrđivanje nezakonitosti štrajka kao neosnovan, tužioci su 30. marta 2007. godine podneli predlog za nastavak postupka, po kome je Opštinski sud zakazao ročište za 13. juni 2007. godine i prihvatio predlog za izvođenje dokaza saslušanjem parničnih stranaka. Nakon toga, zakazana su četiri ročišta: za 18. septembar 2007. godine, 6. novembar 2007. godine, te 16. januar i 18. februar 2008. godine. Ročište zakazano za 6. novembar 2007. godine nije održano zbog generalne obustave rada zaposlenih u pravosuđu, a na ročištu 18. februara 2008. godine Opštinski sud je doneo delimičnu presudu P1. 426/07, kojim je usvojen tužbeni zahtev u prvom i drugom delu, te poništene odluke tuženog o otkazu ugovora o uređivanju prava, obaveza i odgovornosti tužilaca, uz obavezu da tužioce vrati na rad, u roku od osam dana od dana prijema prepisa presude. Ova presuda je dostavljena strankama u septembru mesecu 2008. godine.

Rešavajući o žalbi tuženog protiv ove presude, Okružni sud u Valjevu je presudom Gž1. 720/08 od 31. oktobra 2008. godine potvrdio prvostepenu delimičnu presudu.

Tuženi je 24. decembra 2008. godine protiv drugostepene presude izjavio reviziju, koju je Opštinski sud u Valjevu dostavio na odgovor tužiocima 6. marta 2009. godine, a spise predmeta dostavio Okružnom sudu za Vrhovni sud Srbije 28. aprila 2009. godine.

Tužioci su 6. marta 2009. godine dostavili Opštinskom sudu podnesak u kome predlažu da sud, s obzirom da je delimična presuda postala pravnosnažna, nastavi postupak i u pogledu naknade štete koju su tužioci pretrpeli i što pre zakaže ročište.

Vrhovni sud Srbije je presudom Rev. II 605/09 od 7. maja 2009. godine odbio kao neosnovanu reviziju tuženog, koja je punomoćniku tužilaca dostavljena 9. juna 2009. godine. Istog dana podnositeljka je podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu.

U toku parničnog postupka nakon podnošenja ustavne žalbe, tuženi je na ročištu za glavnu raspravu zakazanom za 6. avgust 2009. godine podneo predlog za određivanje drugog stvarno nadležnog suda za postupanje u ovom predmetu, koji je Vrhovni sud Srbije odbio rešenjem P. 653/09 od 8. oktobra 2009. godine. Tužioci su 2. februara 2010. godine Osnovnom sudu u Valjevu podneli predlog za određivanje privremene mere zabrane tuženom da otuđi ili optereti poslovnu zgradu u Valjevu, ul. Karađorđeva br. 120, do pravnosnažnog okončanja spora ili dok sud ovu meru ne opozove, koji je Osnovni sud usvojio na ročištu održanom 25. marta 2010. godine. Tuženi je 9. aprila 2010. godine zatražio prekid postupka, zbog toga što je rešenjem Agencije za privredne registre BD 27239/10 od 26. marta 2010. otvoren postupak likvidacije nad njim, a Osnovni sud u Valjevu je rešenjem 2P1. 238/10 (2004.) od 15. aprila 2010. godine prekinuo postupak. Tužioci su, zatim, 8. decembra 2010. godine, predložili da se donese rešenje o nastavljanju postupka, kao i da se, saglasno članu 25. stav 1. tačka 4) Zakona o uređenju sudova, Osnovni sud oglasi stvarno nenadležnim i da se spisi predmeta dostave Privrednom sudu u Valjevu na dalji postupak. Osnovni sud je rešenjem 2P1. 238/10 (2004.) od 22. decembra 2010. godine usvojio predlog tužilaca, a ovo rešenje, na koje stranke imaju pravo žalbe, je dostavljeno strankama 22. decembra 2010. godine, odnosno 10. januara 2011. godine.

4. Za ocenu navoda ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje u ovom postupku od 22. februara 2005. godine, je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da će sud tužbu sa prilozima dostaviti tuženom na odgovor u roku od 30 dana od dana prijema tužbe u sudu (član 281.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja a da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana, da izvornik presude potpisuje predsednik veća, da se strankama dostavlja overen prepis presude sa uputstvom o pravu na izjavljivanje pravnog leka protiv presude (član 341. st. 1. do 3.); da ako su od više tužbenih zahteva, usled priznanja, odricanja ili na osnovu raspravljanja, samo neki sazreli za konačnu odluku ili ako je samo deo jednog zahteva sazreo za konačnu odluku, sud može u pogledu sazrelih zahteva, odnosno dela zahteva, zaključiti raspravu i doneti presudu (delimična presuda); da će sud prilikom odlučivanja da li će doneti delimičnu presudu, naročito uzeti u obzir veličinu zahteva ili dela zahteva koji je sazreo za odluku; da je delimična presuda samostalna presuda u pogledu pravnih lekova i izvršenja (član 334. st. 1, 2. i 4.); da će primerak blagovremene, potpune i dozvoljene revizije predsednik veća prvostepenog suda dostaviti protivnoj stranci i javnom tužiocu nadležnom za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti (član 416.) u roku od osam dana (član 402. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Odredbom člana 122. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) je propisano da se spor o povredi prava zaposlenog pravosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora. Istovetna odredba sadržana je i u članu 195. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe pokrenula parnični postupak podnošenjem tužbe 9. juna 2004. godine, da je do podnošenja ustavne žalbe doneta pravnosnažna delimična presuda, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev podnositeljke, a da je nakon podnošenja ustavne žalbe nastavljen postupak o preostalom tužbenom zahtevu, koji još uvek nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, trajao je do momenta podnošenja ustavne žalbe punih pet godina, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje eventualne povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je u ovom parničnom postupku sud trebalo da odluči o više relativno složenih činjeničnih i pravnih pitanja, ali da ona ipak nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdane razloge za tako dugo trajanje ovog postupka.

Ustavni sud je, takođe, imajući u vidu principjelni značaj koji imaju radni sporovi o prestanku radnog odnosa za strane u sporu, ocenio da je podnositeljka nesumnjivo imala opravdani interes za efikasno odvijanje parničnog postupka.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka nije doprinela trajanju parničnog postupka, mada se na strani podnositeljke može konstatovati izvestan nemar u odnosu na ostvarivanje njenih prava, što proizlazi, pre svega, iz činjenice da se podnositeljka ustavne žalbe obratila parničnom sudu urgencijom za postupanje po podnetoj tužbi tek podneskom od 19. decembra 2005. godine, dakle posle godinu i po dana od podnošenja tužbe.

Ocenjujući ponašanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da, iako je u određenim periodima Opštinski sud u Valjevu zakazivao ročišta u prihvatljivim rokovima, kao u periodu od 13. juna 2007. godine - kada je održano ročište po predlogu tužilaca za nastavak postupka, do 18. februara 2008. godine - kada je doneta delimična presuda u korist tužilaca, u toku ovog parničnog postupka sud je više puta ispoljio neefikasnost u postupanju. Tako je od podnošenja tužbe 9. juna 2004. godine do dostavljanja tužbe na odgovor tuženom prošlo godinu dana i sedam meseci, što predstavlja neažurnost suda koja se ne može prihvatiti. Osim toga, od donošenja prvostepene delimične presude 18. februara 2008. godine do dostavljanja prepisa presude tužiocima je prošlo skoro sedam meseci, a revizija tuženog protiv presude Okružnog suda u Valjevu od 24. decembra 2008. godine je dostavljena na odgovor tužiocima posle skoro dva i po meseca od podnošenja. Na ovaj način, po oceni Ustavnog suda, Opštinski sud u Valjevu je navedenom procesnom neaktivnošću odlučujuće doprineo da trajanje parničnog postupka u ovom radnom sporu bude neprihvatljivo dugo.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba osnovana i da je u predmetu Opštinskog suda, sada Osnovnog suda u Valjevu P1. 426/07 (novi broj P1. 238/10), povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak što pre okončao. S obzirom na to da podnositeljka ustavne žalbe nije tražila da joj se zbog neprimereno dugog trajanja parničnog postupka utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, saglasno istoj oredbi člana 89. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se štetne posledice povrede podnosiočevog prava otklone objavljivanjem Odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije", kao u tački 3. izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević