Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za iseljenje koji je trajao četiri godine. Povreda je nastala prevashodno zbog neaktivnosti Upravnog suda u trajanju od preko tri godine. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9024/2016
18.04.2019.
Beograd

Ustavni sud, Veliko već e u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. T . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. aprila 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. T . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Odeljenjem za imovinsko-pravne i stambene poslove gradske opštine Zvezdara u Beogradu u predmetu VIII broj 360-88/13 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. T . iz Beograda p odnela je Ustavnom sudu, 29. novembra 2016. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, „u upravnom postupku koji se vodio pred organima uprave“ i pred Upravnim sudom u predmetu U. 12379/13.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je osporeni upravni postupak pokrenut 2012. godine, a da je presudom Upravnog suda U. 12379/13 od 20. oktobra 2016. godine posle tri i po godine odlučeno u upravnom sporu koji je vođen protiv rešenja „tuženog“ XXI-05 broj 360.1-102/2013 od 25. juna 2013. godine; da je prethodno rešenjem drugostepenog organa broj 360.1-211/20102 od 6. decembra 2012. godine bio poništen zaključak prvostepenog organa broj 360-69/12 od 17. oktobra 2012. godine.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra u dinarskoj protivvrednosti.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnova- nosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Odeljenja za imovinsko-pravne i stambene poslove gradske opštine Zvezdara u Beogradu VIII broj 360-88/13 i Upravnog suda U. 12379/13 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

P. f . „M .“ podneo je 3. oktobra 2012. godine Odeljenju za imovinsko-pravne i stambene poslove gradske opštine Zvezdara u Beogradu zahtev za iseljenje G. T, ovde podnositeljke ustavne žalbe, iz stana broj 1/bb u prizemlju kuće u B . broj 37 u Beogradu.

Zaključkom Odeljenja za imovinsko-pravne i stambene poslove gradske opštine Zvezdara u Beogradu VIII broj 360-69/12 od 17. oktobra 2012. godine odbačen je predmetni zahtev, kao podnet stvarno nenadležnom sudu. U obrazloženju zaključka je konstatovano da je podnosilac zahteva istakao da se podnositeljka ustavne žalbe u stan uselila „nezakonito i neosnovano, potajno“, zbog čega je predloženo iseljenje po članu 5. Zakona o stanovanju, po hitnom postupku. Dalje je navedeno: da je u postupku utvrđeno da je podnositeljka, kao vlasnica kuće u kojoj je predmetni stan, potpisala ugovor o zajmu sa agencijom „K.“; da je u toku izvršenja ugovora utvrdila da se naplaćuje kamata veća od ugovorene, zbog čega je pokrenula sudski postupak radi poništenja ugovora o zajmu; da taj postupak nije pravnosnažno okončan; da je podnositeljka na osnovu pravnosnažnog rešenja nadležnog suda o usvajanju privremene mere „vraćena u stan“, nakon što je prethodno iz njega bila izbačena i da ta privremena mera traje do pravnosnažnog okončanja spora po njenoj tužbi za smetanje poseda.

Rešenjem Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove, građevinsku i upravnu inspekciju grada Beograda – Sektor za drugostepeni upravni postupak broj 360.1-211/2012 od 6. decembra 2012. godine poništen je zaključak prvostepenog organa zbog toga što, protivno odredbi člana 132. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, nije održana rasprava u ovoj upravnoj stvari. Prvostepeni organ je u ponovnom postupku, nakon održane usmene rasprave, doneo zaključak iste sadržine VIII broj 360-88/13 od 12. aprila 2013. godine, protiv koga je P. f . „M .“ izjavio žalbu. Drugostepeni organ je rešenjem od 25. juna 2013. godine odbio žalbu kao neosnovanu, a protiv tog rešenja P. f . „M .“ je podneo tužbu Upravnom sudu 30. jula 2013. godine.

Postupajući po nalogu Upravnog suda od 26. septembra 2013. godine, tuženi organ je 18. oktobra iste godine dostavio spise predmeta, a podnositeljka ustavne žalbe je 15. novembra te godine dostavila odgovor na tužbu. Nakon urgencije tužioca od 29. juna 2016. godine i naloga predsednika suda da se predmet okonča u roku od 60 dana, jer je prihvaćen zahtev „za prekoredno rešavanje“, Upravni sud je zakazao usmenu javnu raspravu u ovom predmetu za 18. oktobar 2016. godine. Predmetni upravni postupak pravnosnažno je okončan donošenjem presude U. 12379/13 od 20. oktobra 2016. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnositeljka ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona i drugih propisa:

Odredbama člana 5. Zakona o stanovanju („ Službeni glasnik RS“, br. 50/92... 99/11) bilo je propisano da ako se neko lice useli u stan ili zajedničke prostorije stambene zgrade bez pravnog osnova ili koristi stan bez zaključenog ugovora ili je poništen pravni osnov po kome je zaključen ugovor, vlasnik stana, odnosno lice koje ima pravni interes, može kod opštinskog organa nadležnog za stambene poslove da zahteva njegovo iseljenje (stav 2 .) i da je postupak za iseljenje iz stava 2. ovog člana hitan.

Članom 14. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je pr edviđeno da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donoš enje zakonitog i pravilnog rešenja.

Članom 2. Zakona o upravnim sporovima („ Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi.

5. Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se podnositeljka ustavne žalbe poziva na povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je vođen pred Odeljenjem za imovinsko-pravne i stambene poslove gradske opštine Zvezdara u Beogradu u predmetu VIII broj 360-88/13, prevashodno zbog toga što je upravni spor u predmetu Upravnog suda U. 12379/13 trajao „tri i po godine“.

Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period merodavan za ocenu o povredi tog prava započeo 3. oktobra 2012. godine, kada je P. f . „M .“ podneo upravnom organu zahtev za iseljenje podnositeljke ustavne žalbe iz spornog stana i da je okončan donošenjem presude Upravnog suda U. 12379/13 od 20. oktobra 2016. godine, iz čega sledi da je trajao četiri godine.

Pored same dužine trajanja postupka, Ustavni sud je, pri ocenjivanju da li je period odlučivanja nadležnih organa i suda o obavezi podnosi teljke ustavne žalbe bio razuman, uzeo u razmatranje i sledeće kriterijume: složeno st predmeta, ponašanje podnositeljke kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa i suda pred kojima je vođen predmetni postupak, kao i to o kom pravu podnositeljke je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da predmet osporenog postupka nije bio naročito složen, jer je trebalo utvrditi da li podnositeljka ustavne žalbe ima osnov, makar i sporan, za korišćenje stana iz kog se traži njeno iseljenje. Sa stanovišta značaja predmeta postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti zaključka kojim je odbačen zahtev P . f . „M .“ za iseljenje iz spornog stana za podnositeljku bila od velikog značaja, s obzirom na to da je od podnošenja predmetnog zahteva do pravnosnažnog okončanja postupka imala osećaj pravne nesigurnosti u vezi sa mogućnošću da bude iseljena iz stana bez odluke suda. Podnositeljka nije doprinela dužem trajanju predmetnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da isključivu odgovornost za dugo trajanje osporenog postupka snosi Upravni sud. Naime, iako je tuženi organ dostavio spise predmeta 18. oktobra 2013. godine, a podnositeljka 15. novembra 2013. godine odgovor na tužbu, usmena javn a rasprav a zakazana je nakon tri godine i tri meseca od po dnošenja tužbe, i to u izvršenju naloga predsednika suda nakon urgencije tužioca .

Ustavni sud, s tim u vezi, napominje da je imao u vidu i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Plazonić protiv Hrvatske, od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60. do 63.), u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i više od dve godine u drugom slučaju, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je prevashodno postupanjem Upravnog suda u osporenom postupku povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15) , usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja osporenog postupka, životni standard u državi i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za lju dska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno – adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna od karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost dosuđenog iznosa u odnosu na životni standard u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja upravnih organa i Upravnog suda (videti, pored mnogih drugih, Odluku Ustavnog suda Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

7. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti