Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao devet i po godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 500 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. C . iz P , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. C . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Pančevu u predmetu K. 1030/11 (ranije pred Opštinskim sudom u Pančevu u predmetu K. 358/04), povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. C . iz P . je 27. novembra 2012. godine, preko punomoćnika J. S. Ć , advokata iz P, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i posebnog prava okrivljenog iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6. Ustava Republike Srbije , u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Pančevu u predmetu K. 1030/11 (ranije pred Opštinskim sudom u Pančevu u predmetu K. 358/04).

Podnositeljka u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi da se protiv nje „čitavih deset godina“ vodio krivični postupak pred Osnovnim (ranije Opštinskim) sudom u Pančevu, te zaključuje da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i posebno pravo okrivljenog – da mu se sudi bez odugovlačenja. Podnositeljka ističe da je porodična žena i radnica, da je ovaj postupak teško pao i njoj i njenoj porodici, te da je u međuvremenu ostala bez posla i da nije posle uspela da se zaposli, jer nije mogla da dobije uverenje da se protiv nje ne vodi krivični postupak.

Predložila je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava i prava na naknadu nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Osnovnog suda u Pančevu Su. VIII -252/12, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnositeljke ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Osnovnim (ranije Opštinskim) sudom u Pančevu, koji je pravnosnažno okončan.

Krivični postupak je pokrenut 3. aprila 2003. godine donošenjem rešenja istražnog sudije Opštinskog suda u Pančevu Ki. 142/2003 da se protiv podnositeljke ustavne žalbe (i još dva lica) sprovede istraga, zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja.

Nakon sprovedene istrage, Opštinsko javno tužilaštvo u Pančevu je 26. aprila 200 4. godine protiv podnositeljke ustavne žalbe (i još jednog lica) podiglo optužnicu , kojom je svakom od okrivljenih lica stavljeno na teret po jedno krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 1. u vezi sa stavom 4. Krivičnog zakona Republike Srbije.

Tokom krivičnog postupka Opštinski sud u Pančevu je zakazao glavni pretres 16 puta, i to:

- tokom 2004. godine dva puta - oba puta neodržan;

- tokom 2005. godine dva puta – oba puta neodržan;

- tokom 2006. godine dva puta – oba puta neodržan;

- tokom 2007. godine šest puta – tri puta održan i tri puta neodržan;

- tokom 2008. godine četiri puta – tri puta održan i jednom neodrža n. Dakle, glavni pretres nije održan deset puta , i to : tri puta zbog sprečenosti predsednika veća, odnosno zbog njegove bolesti i zbog promene postupajućeg sudije; tri puta zbog podnositeljke ustavne žalbe, tačnije jedanput jer nije pristupila iako je uredno obaveštena, jedanput jer nije želela da iznosi odbranu bez prisustva branioca koji je obavestio sud da se nalazi na godišnjem odmoru i jedanput jer je branilac podnositeljke tražio da izvrši uvid u nalaz veštaka; dva puta zbog nedolaska javnog tužioca; dva puta zbog nedolaska svedoka (koji jedanput nije uredno obavešten, a nakon drugog nedolaska je naređeno njegovo prinudno dovođenje).

U periodu od 28. septembra 2005. do 26. juna 200 6. godine, glavni pretres nije zakazivan. Tokom trajnja prvostepenog postupka, tri sudije su kao predsednici veća postupali u ovom predmetu (prvi put je do promene predsednika veća došlo 28. marta 2005. godine, a drugi put 26. avgusta iste godine).

Opštinski sud u Pančevu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 27. oktobra 2008. godine doneo presudu K. 358/04 kojom je podnositeljku ustavne žalbe (i još jedno lice) oglasio krivom za krivično delo zloupotreba službenog položaja i izrekao joj uslovnu osudu.

Protiv prvostepene presude žalbu su izjavili podnositeljka ustavne žalbe (11. januara 2010. godine) i drugookrivljeni (31. decembra 2009. godine).

Apelacioni sud u Novom Sadu je 21. juna 2011. godine usvojio izjavljene žalbe, ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje.

Osnovni sud u Pančevu je u ponovnom postupku glavni pretres zakazao šest puta, od kojih su održan a dva. Glavni pretres nije održan četiri puta, i to: jedanput, jer je tužilaštvo tražilo spise na razmatranje; jedanput, jer je branilac podnositeljke ustavne žalbe tražio da se spisi dostave tužilaštvu na razmatranje; jedanput, jer je branilac podnositeljke ustavne žalbe tražio odlaganje; jedanput, jer nije pristupio drugookrivljeni zbog blokade puteva.

Osnovno javno tužilaštvo u Pančevu je 23. novembra 2011. godine optužnicu izmenilo u optužni predlog.

Nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, Osnovni sud u Pančevu je 8. maja 201 2. godine doneo presudu K. 1030/11 kojom je okrivljenu, ovde podnositeljku ustavne žalbe , oglasio krivom za krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 1. u vezi sa stavom 4. Krivičnog zakona Republike Srbije i izrekao joj uslovnu osudu. Istom presudom osuđen je i N.R, takođe za krivično delo zloupotreba službenog položaja i izrečena mu je uslovna osuda.

Navedena presuda je po žalbama preinačena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 2031/12 od 27. septembra 2012. godine , tako što je prema podnositeljki ustavne žalbe i prema N.R. odbijena optužba za navedena krivična dela, zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, čime je krivični postupak pravnosnažno okončan.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. stav 6.).

5. Imajući u vidu Ustavom utvrđenu sadržinu prava iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6, na čije povrede podnositeljka u ustavnoj žalbi ukazuje, kao i navode i razloge na kojima svoje tvrdnje zasniva, Ustavni sud je istaknutu povredu prava okrivljenog da mu se sudi bez odugovlačenja cenio u okviru prava na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 3. aprila 200 3. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage (Ki. 142/2003) krivični postupak pokrenut, do 27. septembra 2012. godine, kada je Apelacioni sud u Novom Sadu doneo presudu Kž1. 2031/12 kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao devet godina i skoro šest mesec i, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. I pored ovakve konstatacije, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka pored vremena trajanja postupka utiču i drugi činioci, kao što su složenost predmeta o kome se pred sudom raspravlja i odlučuje, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnih organa koji vode postupak i značaj predmeta raspravljanja za podnositeljku ustavne žalbe.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da složenost činjeničnih pitanja i obim dokaznog postupka, u konkretnom slučaju, ne mogu predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje krivičnog postupka od devet i po godina, imajući u vidu da je optužnica podignuta protiv dva lica zbog dva krivična dela zloupotrebe službenog položaja.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je, iako joj je kao okrivljenoj u krivičnom postupku trebalo da bude u interesu da se postupak što pre okonča kako bi se utvrdilo da li je izvršila krivično delo koje joj je stavljeno na teret, njeno ponašanje i ponašanje njenog branioca je u više navrata dovelo do odlaganja zakazanog glavnog pretresa, što je neopravdano odužilo trajanje prvostepenog postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je predmet optužbe dva puta razmatran pred dve sudske instance, iz čega se može zaključiti da je postupano sa primerenom ažurnošću. Međutim, Ustavni sud ukazuje da je prva prvostepena presuda doneta posle šest i po godina od pokretanja postupka. Takođe, Ustavni sud ukazuje i da je za četiri godine, koliko je trajao postupak nakon podizanja optužnice do donošenja prve prvostepene presude, glavni pretres održan svega šest puta. Sud posebno naglašava da je uočljiv period neaktivnosti prvostepenog suda od devet meseci (od 28. septembra 2005. do 26. juna 2006. godine), kao i da su tri sudije postupale kao presednici veća u navedenom periodu. Stoga Ustavni sud nalazi da se postupanje nadležnog suda ne može smatrati efikasnim i delotvornim.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno uzeo u obzir činjenicu da je glavni pretres čak četiri puta odlagan usled nedolaska podnositeljke ustavne žalbe, odnosno na zahtev njenog branioca, što predstavlja značajan doprinos same podnositeljke ukupnoj dužini trajanja predmetnog krivičnog postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje prema okolnostima svakog pojedinačnog slučaja.

6. Sledom navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti