Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv revizijske presude u predmetu rehabilitacionog obeštećenja

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda, nalazeći da dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete za rehabilitovano lice nije proizvoljan i da ne postoji nejednako postupanje sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. S . iz sela G, opština Dimitrovgrad, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2020. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. S . izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2491/15 od 1. juna 201 6. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S . iz sela G, opština Dimitrovgrad, podneo je Ustavnom sudu, 20. oktobra 2017 . godine, preko punomoćnika N . T, advokat a iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2491/15 od 1. juna 2016. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 3, 21, 22, 23, 32, 33, 35, 36 , 58. i 59. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom osporena je revizijska presuda kojom je konačno odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, za naknadu nematerijalne i materijalne štete po osnovu rehabilitacionog obeštećenja. Povredu prava na pravično suđenje podnosilac ustavne žalbe obrazlaže navodima o pogrešnoj primeni i tumačenju materijalnog prava prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete i osnovanosti tužbenog zahteva za nakn adu materijalne štete, kao i bitnoj povredi odredaba parničnog postupka, navodeći da su razlozi o bitnim činjenicama nejasni i protivrečni. Prema navodima podnosioca, Vrhovni kasacioni sud nije ni razmatrao njegovu reviziju i prilikom odmeravanja visine naknade nematerijalne štete nije cenio sve relevantne okolnosti , niti je uopšte obrazložio zašto on kao rehabilitovano lice nema pravo na naknadu materijalne štete. Naveo je da revizijski sud nij e uzeo u obzir fizičke bolove i strah koji je on trpeo i da mu nije dosudio naknadu i po tim osnovima. U prilog tome, istakao je da on kao žrtva akta torture, koju je trpeo sve vreme tokom boravka na Golom otoku (3 i po godine), a što je notorna činjenica, ima pravo na naknadu nematerijalne štete i za pretrpljeni strah, fizičke bolove i za povredu ugleda i časti. Smatra da je neprihvatljiva konstatacija sudova da je sama rehabilitacija njemu dovoljna kao satisfakcija. U odnosu na deo presude kojim je odlučeno o neosnovanosti zahteva za naknadu materijalne štete, naveo je da revizijski sud krši ustavna načela i da pravičnim tumačenjem Zakona o rehabilitaciji njemu pripada pravo na materijalnu štetu usled prinudnog rada, kao i da sud nije primenio istražno načelo propisano odredbom člana 13. stav 2. navedenog zakona. Povredu načela zabrane diskriminacije, prava na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, i prava na jednaku zaštitu prava zasniva na navodima o nejednakom postupanju sudova prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete. Prema navodima podnosioca, sudovi dosuđuju znatno manji novčani iznos na ime naknade štete rehabilitovanim licima (Golootočanima) nego drugim licima koja su neosnovano lišena slobode i pojedinim naslednicima rehabilitovanih lica. S tim u vezi, pozvao se na slučaj generala T . kome je , prema novinskom članku, dosuđena ekstremno visoka naknada štete , kao i na presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3108/14 od 27. aprila 2016. godine i presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1653/14 od 8. aprila 2015. godine , kojima je konačno odlučeno o tužbenim zahtevima naslednika rehabilitovanog lica na naknadu nematerijalne štete. Istakao je da sudovi različito postupaju i prilikom odlučivanja o zahtevima rehabilitovanih lica za naknadu nematerijalne štete, ukazujući na presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4807/15 od 17. septembra 2015. godine. Pored toga, naveo je da mu je zbog nepravilne primene materijalnog prava povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku i da je pitanje da li će on zbog duboke starosti moći da ostvari sudsku zaštitu u razumnom roku sa ovakvim načinom postupanja sudova. Navode o povredi prava na rehabilitaciju i na knadu štete iz člana 35. Ustava zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje. Povredu drugih istaknutih prava i načela podnosilac u ustavnoj žalbi nije uopšte obrazložio. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da poništi osporenu revizijsku presudu i nižestepene presude .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Višeg suda u Pirotu P. 12/13 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Presudom Višeg suda u Pirotu P. 12/13 od 2. marta 201 5. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, te je tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde i državne uprave obavezana da mu na ime rehabilitacionog obeštećenja – nematerijalne štete isplati: za psihički bol zbog neosnovanog lišenja slobode iznos od 600.000,00 dinara i za pretrpljeni strah iznos od 200.000,00 dinara, ili ukupno 800.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev na ime naknade materijalne štete, i to u pojedinačno opredeljenim iznosima po osnovu obavljenog a neplaćenog rada u redovno radno vreme, obavljenog a neplaćenog prekovremenog rada, zbog nezaposlenosti posle lišenja slobode, gubitka penzije i gubitka stana, kao i tužbeni zahtev na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni fizički bol, te za pretrpljeni psihički bol zbog neosnovanog lišenja slobode i za pretrpljeni strah, preko dosuđenog iznosa.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 482/15 od 1. oktobra 201 5. godine preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke u odbijajućem delu za naknadu nematerijalne štete za psihičke bolove zbog lišenja slobode, tako što je obavezana tužena da tužiocu pored dosuđenog iznosa isplati još iznos od 40 0.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, a preostali deo tužbenog zahteva je odbijen kao neosnovan , dok je u ostalom delu stava drugog izreke prvostepena presuda potvrđena, a žalba tužioca odbijena kao neosnovana.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2491/15 od 1. juna 2016. godine delimično je usvojena revizija tužioca i preinačen a je drugostepena presuda u stavu prvom izreke i prvostepena presuda u stavu drugom izreke, u odbijajućem delu odluke o naknadi nematerijalne štete zbog lišenja slobode, tako što je obavezana tužena da plati tužiocu na ime naknade za duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode još 500.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom , dok je u ostalom delu revizija tužioca odbijena kao neosnovana. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac (rođen 5. februara 1925. godine) lišen slobode 21. aprila 1950. godine i osuđen presudom Okružnog suda oblasti Niške u Nišu K. 1391/51 od 5. jula 1951. godine na kaznu strogog zatvora u trajanju od tri godine i šest meseci, zbog krivičnog dela špijunaže iz člana 105. stav 1. Krivičnog zakonika i krivičnog dela neprijavljivanja počinioca krivičnog dela iz člana 280. tačka 1. navedenog zakonika; da je za vreme boravka u istražnim zat vorima u Pirotu i Nišu trpeo fizičko maltretiranje, a što je prestalo njegovim odlaskom na izdržavanje kazne u KPD u Sremskoj Mitrovici; da je u toku izdržavanja kazne bio radno angažovan od 8,00 do 14,00 časova svakog dana osim nedelje i da je pohađao obuku za obavljanje građevinskih radova; da je u vreme lišenja slobode imao 26 godina, bio je oženjen i imao je dvoje dece; da se bavio poljoprivredom i stočarstvom u rodnom selu i da s e toj delatnosti vratio po povratku na slobodu, te da se nije zapošljavao i nije ostvario pravo na penziju; da su lišenje slobode, optužba, osuda, boravak u zatvoru i pretrpljeno fizičko i psihičko maltretiranje kod tužioca doveli do povrede časti i ljudskog dostojanstva kao prava ličnosti; da je medicinskim veštačenjem utvrđeno da je u trenutku lišenja slobode i u prvim danim ispitivanja tužilac osećao strah jakog intenziteta, zbog osećanja sopstvene ugroženosti, uzrokovanog fizičkom torturom, a zatim nekoliko meseci tokom boravka u istražnim zatvorima strah srednjeg intenziteta; da je fizičko maltretiranje koje je tokom pritvora pretrpeo izazvalo kod tužioca fizičke bolove koje sudski veštak nije mogao jasno da opredeli po stepenu i trajanju, bez medicinske dokumentacije i nakon višedecenijskog perioda; da je rešenjem Višeg suda u Pirotu Reh. 1/10 od 22. marta 2010. godine usvojen tužiočev zahtev za rehabilitaciju, utvrđeno je da je navedena krivi čna presuda ništava i da su ništave sve njene posledice, kao i da se tužilac smatra neosuđivanim; da je , po oceni revizijskog suda, pobijana drugostepena presuda u pogledu odluke o visine naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode delimično zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega se osnovano pobija revizijom tužioca, dok u preostalom delu navodi i razlozi revizije nisu osnovani; da prema odredbama člana 200. ZOO, duševni bolovi zbog neosnovane osude, odnosno neosnovanog lišenja slobode , predstavljaju jedinstven vid štete koji obuhvata sve štetne posledice vezane za ličnost oštećenog proistekle iz akta neopravdane osude, odnosno neosnovanog lišenja slobode; da novčana naknada koja se dosuđuje za ovaj vid štete zavisi od više faktora i svih okolnosti slučaja, od kojih su značajni vreme boravka van slobode, uslovi boravka i humanost zatvorskih uslova, ponašanje stražarskog i zatvorskog osoblja, prirode krivičnog dela za koje je oštećeni osuđen, te ostale okolnosti u vreme vođenja postupka protiv njega, ka o i posle izlaska na slobodu; da je u tom pogledu utvrđeno da je tužilac tokom boravk a u pritvoru bio izložen trpljenju zlostavljanja, koje nije imalo negativne i trajne posledice po njegovo psihičko i fizičko zdravstveno stanje; da je revizijski sud ocenio da se prilikom odmeravanja novčane naknade, kao satisfakcije za ukupno tužiočevo trpljenje u vidu nematerijalne štete za duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode, moraju uzeti u obzir sve navedene i utvrđene okolnosti slučaja, saglasno citiranim zakonskim odredbama koje su osnov za dosuđivanje naknade za rehabilitaciono obeštećenje; da je sud ocenio da tužiocu pripada pravična novčana naknada u ukupnom iznosu od 1.500.000,00 dinara, što znači još 500.000,00 dinara pored već dosuđene naknade nematerijalne štete; da je iz navedenih razloga delimično preinačena pobijana presuda, primenom člana 416. stav 1. ZPP; da suprotno traženoj i dosuđenoj naknadi za st rah, trpljenje fizičkih bolova u pritvorskim uslovima nije moglo biti identifikovano po stepenu i trajanju, niti je imalo trajne posledice po tužiočevo zdravlje, te ne pruža osnov za priznavanje i dosuđivanje posebne naknade za taj vid štete; da je, inače, trpljenje fizičkih bolova zbog primene torture uzeto u obzir prilikom odmeravanja jedinstvene naknade za duševne bolove zbog lišenja slobode, te da je pravilno odbijen zahtev za dodatne vidove i iznose naknade nematerijalne štete; da su nižestepeni sudovi pravilno ocenili neosnovanim i tužbeni zahtev po osnovu različitih vidova materijalne štete, po osnovima koji su traženi; da su zatvorski uslovi i režim boravka u pritvoru i zatvoru uzeti u obzir prilikom odmeravanja naknade tužiocu na ime nematerijalne štete; da druge štetne posledice neosnovanog lišenja slobode, koje se reflektuju u obliku materijalne štete, tužilac nije d okazao ni u pogledu nastanka, niti visine, iako je na njemu u smislu člana 231. ZPP ležao teret dokazivanja činjenica koje su bitne za nastanak i ostvarivanje ovog prava; da se to odnosi i na naknadu za gubitak zarade za vreme trajanja lišenja slobode, koju tužilac nije ni formulisao adekvatno postavljenim zahtevom, niti je predložio odgovarajuće dokaze za utvrđenje činjenice koliki je gubitak prihoda od poljoprivrede i stočarstva imao u spornom periodu; da, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac nije podnosio, niti ostvario pravo na penziju kao poljoprivredni proizvođač, pa mu ne pripada ni naknada po osnovu gubitka penzije, kao ni naknada razlike između ostvarene i pripadajuće penzije; da je stoga, revizijski sud prihvatio kao pravilne razloge za odbijanje tužbenih zahteva za naknadu traženih vidova materijalne štete, sadržane u nižestepenim presudama.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđena su sledeća osnovna načela i ljudska prava, i to: načelo vladavine prava (član 3.), načelo zabrane diskriminacije (član 21.), načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda (član 22.), pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23.), pravo na pravično suđenje (član 32.), posebna prava okrivljenog (član 33.), pravo na rehabilitaciju i naknadu štete (član 35.), pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.), pravo na imovinu (član 58.) i pravo nasleđivanja (član 59.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja su i odgovarajuće odredbe Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) i Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), a koje su sve navedene u Odluci Ustavnog suda Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine (videti veb stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na tome da je Vrhovni kasacioni sud arbitrerno i proizvoljno primenio materijalno pravo prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete i o pravu na naknadu materijalne štete, da osporen a sudska odluka nije obrazložena u skladu sa standardima prava na pravično suđenje , kao i da mu je povređeno pravo na pravnu sigurnost.

5.1. Ustavni sud najpre konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da i proizvoljna ili arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od utemeljenosti ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Odredbom člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji propisano je da rehabilitovano lice, u konkretnom slučaju podnosilac ustavne žalbe, ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Prema članu 200. Zakona o obligacionim odnosima, o visini naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, duševne bolove i strah odlučuju redovni sudovi, krećući se u granicama zahteva pravičnosti i proporcionalnosti. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da samo dosuđena naknada koja je beznačajna ili očigledno neproporcionalna značaju povređenog dobra ne bi bila u skladu sa garancijama prava na pravično suđenje.

Ustavni sud nalazi da je osporena presuda doneta uz primenu merodavnog materijalnog prava, u konkretnom slučaju Zakona o obligacionim odnosima, i da dosuđeni novčani iznos ne predstavlja izraz proizvoljnosti ili neprihvatljive primene materijalnog prava. Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi su izneti dovoljni razlozi zbog čega dosuđeni iznos predstavlja pravičnu satisfakciju za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode rehabilitovanog lica, a koji se ne može smatrati ni beznačajnim, niti očigledno neproporcionalnim značaju povređenog dobra.

Navodi podnosioca da Vrhovni kasacioni sud nije vodio računa o svim činjenicama i okolnostima slučaja koje mogu biti od značaja za utvrđivanje iznosa pravične novčane naknade nematerijalne štete, po oceni Ustavnog suda, nisu osnovani. Vrhovni kasacioni sud je u osporenoj presudi ocenio da je delimično pogrešno primenjeno materijalno pravo prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, te je iz tih razloga preinačio nižestepene presude i dosudio veći novčani iznos na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode . Prilikom određivanja pravične novčane naknade za ovaj vid štete, revizijski sud je cenio sve relevantne činjenice i okolnosti koje su utvrđene u postupku pred prvostepenim sudom, a posebno je istakao da je trpljenje fizičkih bolov a zbog primene torture uzeto u obzir prilikom odmeravanja jedinstvene naknade za duševne bolove zbog lišenja slobode.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da nisu osnovani ni navodi podnosioca da Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja o visini naknade štete nije uzeo u obzir činjenicu da je on za vreme lišenja slobode trpeo i fizički bol, strah i povredu časti i ugleda i da mu nije dosudio naknadu i po tim osnovima. Ovo iz razloga što iz osporene revizijske presude jasno proizlazi da je podnosiocu dosuđena naknada za pretrpljeni strah, kao i da su prilikom odmeravanja visine jedinstvene naknade za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode cenjeni i pretrpljeni duševni bolovi zbog povrede drugih prava ličnosti, kao i fizički bolovi i da su oni uticali na visinu dosuđene naknade. Ustavni sud nalazi da su bez osnova navodi podnosioca da je on bio na Golom otoku tri i po godine i da je sve to vreme bio žrtva akta torture, budući da to ne odgovara činjenicama utvrđenim u predmetnom postupku, prema kojima sledi da je podnosilac bio u istražnim zatvorima u Pirotu i Nišu, a potom na izdržavanju kazne zatvora u KPD u Sremskoj Mitrovici, te da je fizičko maltretiranje trpeo samo u istražnim zatvorima, ali ne i na izdržavanju kazne zatvora .

Pored toga, Ustavni sud ukazuje na to da je pitanje prava rehabilitovanog lica na naknadu nematerijalne štete, uključujući i naknadu za pretrpljene duševne bolove zbog povrede drugih prava ličnosti, fizičke bolove i strah, već razmatrao u Odluci Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine. Ustavni sud je u navedenoj Odluci, pored ostalog, izrazio i stav da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište sudske prakse da se u određenim slučajevima može dosuditi jedinstvena naknada za ukupnu nematerijalnu štetu - za duševne bolove zbog povrede prava ličnosti, za fizičke bolove i strah, i to u situaciji kada se trpljenja oštećenog uzajamno uslovljavaju i prepliću tako da ih je nemoguće razlučiti.

Navodi podnosioca kojima osporava stav postupajućih sudova da je sama rehabilitacija njemu dovoljna kao satisfakcija , po oceni Ustavnog suda, nisu osnovani. Naime, ni iz sadržine osporene presude, niti iz sadržine nižestepenih presuda, ne proizlazi da je tako nešto konstatovano. Apelacioni sud u Nišu je u drugost epenoj presudi samo istakao da je prilikom odmeravanja visine naknade nematerijalne štete, koju je tužilac pretrpeo zbog neosnovanog lišenja slobode, vodio računa o svim okolnostima konkretnog slučaja, te da je imao u vidu i da je činom rehabilitacije delimično ublažena šteta - postizanjem moralne satisfakcije, ali iz navedenog ne proizlazi da je drugostepeni sud zaključio da je sam čin rehabilitacije dovoljna satisfakcija podnosiocu.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca o pogrešnoj primeni i tumačenju merodavnog prava prilikom odlučivanja o tužbenom zahtevu za naknadu traženih vidova materijalne štete, ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao instancioni sud oceni zakonitost osporene presude u tom delu .

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, a što u ovom predmetu nije slučaj.

Ustavni sud nalazi da su bez osnova navodi podnosioca kojima se poziva na primenu odredbe člana 13. stav 2. Zakona o rehabilitaciji u predmetnom parničnom postupku, budući da je tom zakonskom odredbom predviđena primena istražnog načela u postupku rehabilitacije, a ne u postupku po tužbi za naknadu štete po osnovu rehabilitacionog obeštećenja.

5.2. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda nije obrazložena u dovoljnoj meri, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i da ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Ovaj princip, međutim, ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje smatraju pravno relevantnim (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, broj predstavke 16034/90, od 19. aprila 1994. godine, stav 61.). Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) propisano da Vrhovni kasacioni sud neće detaljno obrazlagati presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, ako zaključi da to nije potrebno zbog toga što se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi ili kad se obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava.

Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir sadržinu obrazloženja osporene presude, Ustavni sud smatra da je Vrhovni kasacioni sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge na kojima zasniva svoju odluku kojom je delimično preinačio drugostepenu presudu i konačno odlučio o visini naknade štete. Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je pobijana drugostepena presuda u pogledu visine naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode delimično zasnovana na pogrešnoj primeni materijalno g prav a, te je iz tih razloga preinačio drugostepenu presudu u tom delu i dosudio veći novčani iznos na ime naknade te štete. Prilikom odmeravanja visine naknade štete, Vrhovni kasacioni sud je cenio sve činjenice i okolnosti konkretnog slučaja, a koje su utvrđene u prvostepenom postupku, te je visinu naknade odmerio, u skladu sa odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, kojima je propisan način i kriterijumi za utvrđivanje visine naknade. Ustavni sud nalazi da nisu osnovani ni navodi podnosi oca da revizijski sud nije obrazložio svoju ocenu o neosnovanosti predmetnog tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete , jer iz osporene presude proizlazi da je revizijski sud dao argumentovane i razumljive razloge za takvu svoju ocenu, a koju Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivom. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je Vrhovni kasacioni sud u tom delu odbio reviziju, kao i da su u reviziji ponovljeni žalbeni razlozi o nepravilnoj primeni merodavnog prava, a o kojima se izjasnio i drugostepeni sud,

5.3. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud najpre konstatuje da različito postupanje sudova postoji kada sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donesu različite odluke.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje na to da se kod dosuđivanja novčane naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, fizičkog bola i straha, po pravilu, ne može govoriti o identitetu činjeničnog stanja, s obzirom na to da visina te naknade zavisi od sticaja brojnih objektivnih i subjektivnih okolnosti koje prilikom odlučivanja cene redovni sudovi, krećući se u granicama zahteva pravičnosti i proporcionalnosti, a sve u skladu sa odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je kao dokaz različitog postupanj a sudova prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete dostavio dve presude, i to presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3108/14 od 27. aprila 2016. godine i presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1653/14 od 8. aprila 2015. godine , kojima je konačno odlučeno o tužbenom zahtevu naslednika rehabilitovanog lica za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode. Imajući u vidu prethodno navedeno, te činjenicu da podnosilac smatra da su sudovi različito postupali upravo prilikom dosuđivanja novčane naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da se ne može govoriti o identičnom činjeničnom i pravnom stanju u konkretnom slučaju. Naime, u uporednim presudama nije odlučivano o zahtevu za naknadu nematerijalne štete koju je jedno lice pretrpelo zbog toga što je bilo neosnovano lišeno slobode, već o zahtevu naslednika rehabilitovanog lica za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove, a koju su t a lic a pretrpel a kao de ca zbog neosnovanog lišenja slobode njihovih roditelja.

U odnosu na presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4807/15 od 17. septembra 2015. godine, a koju je podnosilac takođe dostavio kao dokaz različitog postupanja sudova, Ustavni sud konstatuje da tom presudom nije konačno odlučeno o tužbenom zahtevu, već je ona bila predmet preispitivanja Vrhovnog kasacionog suda u postupku po reviziji. Naime, presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 185/16 od 13. aprila 2016. godine preinačena je navedena drugostepena presuda, u delu u kome je odlučeno o zahtevu za naknadu nematerijalne štete i umanjena je visina dosuđene naknade. Stoga se ni ta presuda ne može smatrati dokazom o nejednakom postupanju, budući da to nije odluk a suda poslednje instance u predmetnom postup ku.

5.4. Navode podnosioca o bitnim povredama parničnog postupka Ustavni sud nije posebno razmatrao, budući da podnosilac takve svoje navode u suštini zasniva na propustu Vrhovnog kasacionog suda da obrazloži osporenu odluku u skladu sa standardima prava na pravično suđenje, a o čemu se Ustavni sud prethodno već izjasnio.

U vezi sa navodima podnosioca o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da samo ukazivanje na to da je, u konkretnom slučaju, upitno ostvarivanje sudske zaštite u razumnom roku, a bez navođenja činjenice koliko je postupak zapravo trajao i drugih konkretnih razloga koji su uticali na njegovo trajanje, te isticanja zahteva za utvrđenje takve povrede, ne može biti dovoljan razlog da se Ustavni sud upusti u ocenu označene povrede. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je predmetni parnični postupak trajao četiri godine i dva meseca, a u okviru koga je odlučivano u tri sudske instance, te nalazi da se navedeno trajanje postupka a priori ne može smatrati nerazumno dugim sa stanovišta ustavnog prava na suđenje u razumnom roku.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da nisu prihvatljive tvrdnje podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući navode ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac svoje navode o povredi ovog prava, u suštini, zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravnu sigurnost, kao element u prava na pravično suđenje. Imajući u vidu da je prethodno ocenjeno da takve tvrdnje podnosioca nisu prihvatljive, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom d elu izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

7. U odnosu na istaknutu povred u načela zabrane diskriminacije , a koju podnosilac takođe zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, i prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno pr avo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je povreda ovog ustavn og načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa istovremeno utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog određenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode. Kako je Ustavni sud u konkretnom slučaju našao da su neosnovane tvrdnje podnosioca o povredi označenih prava, to nema uslova da se upušta u ispitivanje povrede načela iz člana 21. Ustava.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe povredu prava iz člana 35. Ustava, u suštini, zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na rehabilitaciju i naknadu štete, potkrepljuje tvrdnja o povredi tog prava.

Konačno, u vezi sa navodima o povredi prava iz čl. 3, 22, 23. i 33, člana 36. stav 2. i čl. 58. i 59. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenih načela i prava i da u ustavnoj žalbi nije naveo nijedan ustavnopravni razlog kojim bi obrazložio takve svoje tvrdnje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

8. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.