Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavne žalbe i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje od 2004. godine. Kao glavni razlog dugog trajanja postupka navedena je neefikasnost prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnim žalbama Živke Reljić i Vinojle Mijailović, obe iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 5. maja 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvajaju se ustavne žalbe Živke Reljić i Vinojle Mijailović i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Valjevu u predmetu P1. 103/08 povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Valjevu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.
3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Živka Reljić i Vinojla Mijailovića, obe iz Valjeva, su, svaka posebno, 9, odnosno 16. juna 2009. godine, preko punomoćnika advokata Radomira Spasojevića iz Valjeva, podnele Ustavnom sudu ustavne žalbe, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odrebom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Valjevu u predmetu P1. 103/08. Po izjavljenim ustavnim žalbama formirani su predmeti: Už-903/2009 i Už-1004/2009. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42. st. 3. i 4. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), spojio postupke po ustavnim žalbama u navedenim predmetima, radi zajedničnog odlučivanja, i to tako što je predmet Už-1004/2009 pripojen predmetu Už- 903/2009.

U ustavnim žalbama se navodi: da su podnositeljke ustavne žalbe 2004. godine podnele Opštinskom sudu u Valjevu tužbu protiv AD "Minsa" iz Valjeva zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu, kao i zbog naknade štete usled nezakonitog otkaza; da je u tom postupku delimičnom presudom utvrđeno da je otkaz ugovora o radu podnositeljkama nezakonit i poslodavac obavezan da podnositeljke vrati na rad, ali još uvek nije okončan postupak u pogledu zahteva za naknadu štete prouzrokovane tim otkazom; da iako je Zakonom o radu propisano da se radni spor mora okončati u roku od šest meseci od podnošenja tužbe, sud je odlučio da se sa postupkom za utvrđivanje činjenica koje su bitne za naknadu štete zastane do odluke o izjavljenoj reviziji protiv pravnosnažne delimične presude, usled čega je došlo do neopravdanog odugovlačenja postupka; da se neažurnim i nezakonitim postupanjem suda koje je dovelo do neopravdanog odugovlačenja postupka podnositeljkama ustavne žalbe krši pravo na pravično suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a time nanosi nematerijalna i materijalna šteta. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi da je podnositeljkama ustavne žalbe povređeno navedeno ustavno pravo.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavnih žalbi i spisa predmeta Opštinskog suda, sada Osnovnog suda u Valjevu P1. 103/08, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljke ustavne žalbe i još dvadeset i četiri tužioca su, preko punomoćnika Ilije Kantara, advokata iz Beograda, 31. maja 2004. godine podneli Opštinskom sudu u Valjevu zajedničku tužbu protiv tuženog AD "Uzor", kasnije AD "Minsa", iz Valjeva, koja je precizirana podneskom od 18. juna 2004. godine, a kojom se traži da sud: prvo - poništi odluke tuženog AD "Uzor" iz Valjeva od 21. maja 2004. godine o otkazu ugovora o uređivanju prava, obaveza i odgovornosti tužilaca od 1. marta 2003. godine, zbog toga što su stupili u štrajk koji nije organizovan u skladu sa Zakonom o štrajku, zbog nepoštovanja radne discipline i nedoličnog ponašanja, kao i zbog toga što su odbili da zaključe ugovor o radu pod izmenjenim uslovima, odnosno aneks ugovora; drugo - da tužioce vrati u radni odnos; treće - da naknadi sve zaostale zarade koje bi tužioci primili da su bili na radu od dana donošenja osporenih odluka sa zakonskom zateznom kamatom i četvrto - da naknadi troškove parničnog postupka.

Opštinski sud u Valjevu je 6. avgusta 2004. godine doneo rešenje P1. 487/04 da se parnični postupak po navedenoj tužbi razdvoji u više odvojenih postupaka kako je bliže utvrđeno tim rešenjem. Tužba podnositeljki ustavne žalbe je zavedena pod brojem P1. 747/04 i dostavljena na odgovor tuženom 17. marta 2005. godine.

Odgovor tuženog na tužbu je primljen u Opštinskom sudu 15. aprila 2005. godine, nakon čega je prvostepeni sud sproveo glavnu raspravu i 3. avgusta 2005. godine doneo delimičnu presudu P1. 747/04, kojom se usvaja tužbeni zahtev tužilja, poništavaju odluke tuženog od 21. maja 2004. godine o otkazu ugovora o uređenju prava, obaveza i odgovornosti od 1. marta 2003. godine zaključenih sa tužiljama i obavezuje tuženi da tužilje vrati na rad u roku od osam dana od dana prijema prepisa presude, pod pretnjom izvršenja.

Rešavajući o žalbi tuženog protiv presude P1. 747/04 od 3. avgusta 2005. godine, koja je podneta 22. avgusta 2005. godine, Okružni sud u Valjevu je rešenjem Gž1. 467/05 od 7. decembra 2005. godine ukinuo delimičnu presudu Opštinskog suda u Valjevu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Po prijemu drugostepene presude, Opštinski sud u Valjevu je 20. januara 2006. godine doneo rešenje P1. 43/06 o prekidu postupka do pravnosnažnog okončanja spora o zakonitosti štrajka, koji se po tužbi ovde tuženog, vodio kod istog suda u predmetu P1. 1393/05.

Nakon pravnosnažnosti presude kojom je odbijen tužbeni zahtev ovde tuženog za utvrđivanje nezakonitosti štrajka kao neosnovan, tužilje su 19. juna 2007. godine podnele predlog za nastavak postupka. Opštinski sud je, nakon sprovedene glavne rasprave, 5. oktobra 2007. godine doneo novu delimičnu presudu P. 661/07, kojom je usvojio tužbeni zahtev u delu kojim se traži poništavanje odluka tuženog o otkazu i vraćanje tužilja na rad.

Rešavajući o žalbi tuženog protiv presude P. 661/07 od 5. oktobra 2007. godine, koja je izjavljena 9. novembra 2007. godine, Okružni sud u Valjevu je 31. januara 2008. godine doneo presudu Gž1. 690/07, kojom je odbio žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio osporenu delimičnu presudu.

Tuženi je protiv presude Okružnog suda u Valjevu izjavio reviziju 31. marta 2008. godine, a Opštinski sud u Valjevu je 22. aprila 2008. godine doneo rešenje P1. 103/08 da zastane sa postupkom u ovoj pravnoj stvari do okončanja postupka po reviziji pred Vrhovnim sudom Srbije.

Vrhovni sud Srbije je presudom Rev. II 1225/08 od 2. oktobra 2008. godine odbio kao neosnovanu reviziju tuženog, a spisi predmeta su vraćeni Opštinskom sudu u Valjevu 29. oktobra 2008. godine.

U nastavku postupka Opštinski sud u Valjevu je zakazao pet ročišta za glavnu raspravu o preostalim tužbenim zahtevima tužilja (od kojih jedno nije održano), tužilje su 7. maja 2009. godine precizirale tužbeni zahtev, tuženi je 29. maja 2009. godine podneo Opštinskom sudu predlog za delegaciju drugog stvarno nadležnog suda, koji je Vrhovni sud Srbije odbio rešenjem R. 458/09 od 11. juna 2009. godine, a spise predmeta vratio Opštinskom sudu u Valjevu 23. jula 2009. godine, a na ročištu 24. novembra 2009. godine Opštinski sud u Valjevu je doneo presudu P1. 103/08, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilja za isplatu naknade, doprinosa za penzijsko-invalidsko osiguranje, kao i zahtev za naknadu parničnih troškova. Ova presuda je dostavljena punomoćniku tužilja 28. decembra 2009. godine, a po dostavnoj naredbi predsednika sudskog veća od 17. februara 2010. godine tuženiku je presuda dostavljena preko oglasne table suda, u smislu člana 140. Zakona o parničnom postupku, nakon čega se u ovom predmetu nije postupalo.

4. Za ocenu navoda ustavnih žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnositeljke pozivaju, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje u ovom postupku od 22. februara 2005. godine je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Odredbom člana 122. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) je propisano da se spor o povredi prava zaposlenog pravnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora. Istovetna odredba sadržana je i u članu 195. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog postupka, koji je započet podnošenjem tužbe sudu 31. maja 2004. godine, a još uvek nije okončan.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja su podnete ustavne žalbe, trajao je do momenta podnošenja ustavnih žalbi pet godina i petnaest dana, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je u ovom parničnom postupku sud trebalo da odluči o više relativno složenih činjeničnih i pravnih pitanja u vezi sa zakonitošću otkaza ugovora o radu tužilja, a zatim, eventualno, i sa visinom štete zbog nezakonitog otkaza, što je zahtevalo obimniji dokazni postupak.

Predmet spora je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnositeljke ustavne žalbe, jer se njime, u suštini, rešavalo o zakonitosti prestanka njihovog radnog odnosa, kao i o naknadi štete u vidu izgubljene zarade.

Ustavni sud ocenjuje da podnositeljke nisu doprinele dugom vremenskom trajanju parničnog postupka.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedovoljno efikasno postupanje prvostepenog suda. Naime, nakon podnošenja tužbe 31. maja 2004. godine, tužba je dostavljena na odgovor tuženom tek 17. marta 2005. godine - nakon devet meseci i 17 dana. Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 122. stav 3. Zakona o radu iz 2001. godine, koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo propisano da se radni spor pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora. Iako citirana odredba Zakona o radu ne ustanovljava imperativni rok za okončanje postupka, postupanje Opštinskog suda u Valjevu, koji u parnici iz radnog odnosa tužbu dostavlja na odgovor tuženom tek nakon devet i po meseci od njenog podnošenja predstavlja grubo narušavanje načela efikasnosti postupanja sudova. Takođe, u predmetu nema konstatacije o pravnosnažnosti i izvršnosti presude P1. 103/08 od 24. novembra 2009. godine i od dostavljanja ove presude (tužiljama 28. decembra 2009. godine, a tuženom u martu 2010. godine) u predmetu se više nije postupalo.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj parnici iz radnih odnosa, zasnovana na standardima prihvaćenim u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje Opštinskog, sada Osnovnog suda u Valjevu u najvećoj meri dovelo do toga da parnični postupak, proistekao iz radnih odnosa, traje šest godina i deset meseci i da još uvek nije pravnosnažno okončan.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba osnovana i da je u predmetu Opštinskog suda u Valjevu P1. 103/08 podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke naložio Osnovnom sudu u Valjevu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak što pre okončao. S obzirom na to da podnositeljka ustavne žalbe nije tražila da joj se zbog neprimereno dugog trajanja parničnog postupka utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je odlučio da se štetne posledice povrede podnosiočevog prava otklone objavljivanjem ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije", kao u tački 3. izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona, doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević