Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu radnika otpuštenog kao tehnološki višak. Sud je potvrdio da zaštita od otkaza ugovora o radu za članove nadzornog odbora važi samo za predstavnike zaposlenih, a ne i za članove koje imenuje skupština.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-903/2010
28.02.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radivoja Zarića iz Gornjeg Milanovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. februara 2013 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Radivoja Zarića izjavljena protiv presud e Vrhovnog suda Srbije RevII. 459/08 od 20. novembra 2009. godine.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Radivoja Zarića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio u predmetu Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu P1. 286/06.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radivoje Zarić iz Gornjeg Milanovca je 15. januara 2010. godine, preko punomoćnika Nevenke Vidojević, advokata iz Gornjeg Milanovca, izjavio Ustavnom s udu ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, kao i prava na rad zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je u vreme prestanka radnog odnosa usled toga št o je proglašen tehnološkim viškom uživao zaštitu od otkaza ugovora o radu u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom i potvrđenim međunarodnim ugovorima, budući da je u to vreme bio član Nadzornog odbora kod poslodavca. Pored toga, podnosilac ukazuje da se Vrhovni sud Srbije nije osvrnuo na sve navode iz revizije. Takođe ističe da je Vrhovnom sudu Srbije trebalo dve godine da odluči o reviziji koju je izjavio protiv drugostepene presude. Polazeći od navedenog, podnosilac smatra da su mu osporenom presudom i postupkom u kome je doneta ta presuda povređena označena ustavna prava, pa predlaže da mu se utvrdi pravo na naknadu odgovarajuće štete radi otklanjanja štetnih posledica.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje.

Podnosilac ustavne žalbe je 5. septembra 2006. godine, u svojstvu tužioca , podneo tužbu Opštinskom sudu u Gornjem Milanovcu protiv tužene Fabrike automobilskih delova „FAD“ a.d. Gornji Milanovac , radi poništaja rešenja i naknade štete.

Presudom Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu P1. 286/06 od 6. jula 2007. godine, u stavu prvom izreke, odbačena je tužba u delu kojim je tužilac tražio da se poništi rešenje o otkazu ugovora o radu broj 3217 od 8. juna 2006. godine; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca da se poništi rešenje o otkazu ugovora o radu broj 4352 od 16. avgusta 2006. godine ; u stavu trećem izreke odbije n je zahtev tužioca da mu tužena na ime naknade štete isplati odgovarajući nov čani iznos; u stavu četvrtom izrek e obavezan je tužilac da tuženoj plati troškove parničnog postupka. U obrazl oženju ove presude je , pored ostalog, navedeno: da je rešenjem o otkazu u govora o radu broj 3217 od 8. juna 2006. godine utvrđeno da tužiocu 8. juna 2006. godine prestaje radni odnos kao tehnološkom višku, a da je rešenjem o otkazu ugovora o radu broj 4352 od 16. avgusta 2006. godine određeno da tužiocu prestaje radni odnos dana 29. juna 2006. godine , s tim što je istim rešenjem stavljeno van snage rešenje o otkazu ugovora o radu broj 3217 ; da je uvidom u rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu kao razlog prestanka potrebe za njegovim radom navedeno da je kod tužene došlo do organizacionih i ekonomskih promena i iskazivanja tehnološkog viška Programom, te da tužiocu nije bilo moguće obezbediti obavljanje drugih odgovarajućih poslova, prekvalifikaciju niti rad sa skraćenim radnim vremenom, a u saradnji sa Nacionalnom službom za zapošljavanje utvrđeno je da nema mogućnosti za njegovo zapošljavanje kod drugog poslodavca; da je bilo mesta odbačaju tužbe u delu zahteva za poništaj rešenja o otkazu od 8. juna 2006. godine , s obzirom na to da je sama tužena pre podno šenja tužbe stavila van snage to r ešenje tako da ono nije postojalo niti je proizvodilo pravno dejstvo , pa je sud odlučio kao u stavu prvom izreke presude, iz razloga što tužilac ne može tražiti da sud poništi r ešenje koje ne postoji; da je Upravni odbor tužene doneo Program rešavanja viška zaposlenih 20. aprila 2006. godine , kojim je utvrdio da je prestala potreba za radom 18 4 radnika ; da tužilac nije osporio da mu je isplaćena otpremnina i da mu je utvrđeno pravo na naknadu kod Službe za zapošljavanje u trajanju od dve godine , te da će u periodu od dve godine steći pravo na starosnu penziju; da je tužilac potvrdio navode tužene da u N adzorni odbor tužene nije biran kao predstavnik zaposlenih referendumom , već da ga je birala Skupština; da je sud cenio navode tužioca da je kao član N adzornog odbora zaštićen te da ne može biti proglašen tehnološkim viškom, ali kod nesporne činjenice da tužilac nije bio predstavnik zaposlenih u Nadzornom odboru poslodavca, već čl an Nadzornog odbora koga je izabrala Skupština, sud je utvrdio da su navodi tužioca bez osnova jer , saglasno članu 188 . stav 1. tačka 1. Zakona o rad u, poslodavac ne može da otkaže u govor o radu niti na drugi način stavi u nepovoljan položaj predstavnika zaposlenih za vreme obavljanja funkcije i godinu dana po prestanku funkcije, ako zaposleni postupa u skladu sa Zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, i to - članu saveta zaposlenih i predstavniku zaposlenih u upravnom i nadzornom odboru poslodavca.

Okružni sud u Čačku je presudom Gž. 1533/07 od 17. oktobra 2007. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu P1. 286/06 od 6. jula 2007. godine.

Tužilac je 10. decembra 2007. godine izjavio reviziju protiv presude Okružnog suda u Čačku Gž. 1533/07 od 17. oktobra 2007. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije RevII. 459/08 od 20. novembra 2009. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv navedene drugostepene presude. U obrazloženju ove presude je navedeno da je, po oceni revizijskog suda , pravilno odbijen tužbeni zahtev tužioca, budući da je usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena donošenjem nove sistematizacije radno mesto na kome je tužilac radio ukinuto, a da mu je pre donošenja rešenja isplaćena otpremnina. Takođe se navodi da je taj sud bez detaljnog obrazlaganja doneo ovu presudu, jer se u reviziji ponavljaju žalbeni navodi koje je drugostepeni sud pravilno ocenio. Ova presuda je 18. decembra 2009. godine dostavljena punomoćniku tužioca.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, te da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se tih prava ne može odreći (član 60. st. 1. i 4 .).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

Zakon o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05), koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja kojim je podnosiocu otkazan ugovor o radu, je propisano: da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla (član 179. tačka 9)); da poslodavac ne može da otkaže ugovor o radu, niti na drugi način da stavi u nepovoljan položaj predstavnika zaposlenih za vreme obavljanja funkcije i godinu dana po prestanku funkcije, ako predstavnik zaposlenih postupa u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, i to članu saveta zaposlenih i predstavniku zaposlenih u upravnom i nadzornom odboru poslodavca (član 188. stav 1. tačka 1)).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da je zadatak Ustavnog suda da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje. Saglasno ustaljenoj praksi ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u ostvarenju prava na pravično suđenje, postoji obaveza sudova da, između ostalog, obrazlože svoje presude. Ova obaveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obaveza da se u presudi iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom predmetu, ali, istovremeno, imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Svrha obaveze da sudska odluka bude obrazložena jeste da pokaže da je strankama u postupku omogućeno da na ravnopravan i pravičan način budu saslušane u postupku pred sudom, kao i da obrazložena odluka daje strani u postupku mogućnost da je osporava pred sudom više instance. Nepostojanje obrazloženja može prouzrokovati teškoće prilikom pristupa sudu, ukoliko sprečava efikasno korišćenje žalbenog postupka ili postupka po vanrednom pravnom leku. Međutim, ovaj princip ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje sud smatra relevantnim. Sud mora da uzme u obzir argumente stranaka u postupku, ali oni ne moraju svi biti izneseni u obrazloženju presude.

Prema odredbi člana 179. tačka 9) Zakona o radu , poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako je usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestala potreba za obavljanjem određenog p osla. Pri tome, u smislu odredaba člana 188. stav 1. tačka 1) Zakona o radu , poslodavac ne može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji je kao predstavnik zaposlenih biran u sastav upravnog i nadzornog odbora poslodavca, i to za vreme obavljanja funkcije i godinu dana po prestanku funkcije, ako predstavnik zaposlenih postupa u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu .

Dakle, zaposleni je uživao zaštitu od otkaza ugovora o radu za vreme obavljanja funkcije u nadzornom odboru posloda vca, samo ukoliko je biran kao predstavnik zaposlenih, a ne i u slučaju da je na neki drugi način iza bran u navedeni organ.

Imajući u vidu navedeno, kao i da podnosilac ustavne žalbe, koji je proglašen tehnološkim viškom, u N adzorni odbor tužene nije biran kao predstavnik zaposlenih, to je Ustavni sud ocenio da su nižestepeni i revizijski sudovi dali ustavnopravno prihvatljive razloge zašto, po njihovoj oceni, nije osnovan postav ljeni tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, kao i da su redovni sudovi u svojim odlukama dali logično i uverljivo obrazloženje, koje ni u jednom delu ne izgleda proizvoljno ili neprihvatljivo. Stoga, po oceni Ustavnog suda, osporenom presudom, nije došlo do povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući navode o postojanj u povrede prava iz člana 60. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoju tvrdnju o povredi ovih prava, u stvari, izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje. Budući da je Ustavni sud utvrdio da pravo podnosioca na pravično suđenje nije povređeno, to nema osnova ni za tvrdnju o povredi prava iz člana 60. st. 1. i 4. Ustava.

Zbog svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ),u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, te je odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava ističe u odnosu na postupak koji je vođen pred Vrhovnim sudom Srbije , Ustavni sud je ocenio da ovi navodi podnosioca nisu osnovani.

Naime, iako je postupak po reviziji trajao dve godine, činjenica da je osporeni parnični postupak okončan u roku od tri godine i tri meseca od podnošenja tužbe, po stanovištu Ustavnog suda, ne može se smatrati nerazumnim rokom za odlučivanje. Ovo pogotovu što su presude prvostepenog i drugostepenog suda donete u rokovima koji se smatraju razumnim, i kod činjenice da je pred Vrhovnim sudom Srbije odlučivano o vanrednom pravnom leku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu takođe odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti