Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko devet godina. Podnositeljki se dodeljuje naknada nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, dok se žalba odbacuje u delu o pravičnosti suđenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gordane Malik iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gordane Malik i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3563/02 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Gordana Malik iz Beograda izjavila je 8. februara 2012. godine, preko punomoćnika Zorana Vučićevića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3563/02 od 4. marta 2008. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3777/10 od 7. decembra 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemečenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem su donete osporene presude.

Podnositeljka ustavne žalbe je bila tužena u osporenom postupku koji je prethodio ustavnosudskom i koji se vodio radi duga, a osporenim presudama je obavezana da tužiocu u postupku naknadi iznos od 459.247,00 dinara, kao i troškove postupka. U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su prvostepeni i drugostepeni sud svoje odluke zasnovali na neistinito prikazanim činjenicama od strane tužioca, spornim i kontradiktornim dokazima predloženim od strane tužioca, a koji nikada nisu direktno izvedeni pred sudom, kao i na nalazu veštaka građevinske struke koji nije praćen projektom izvedenog stanja; da je iz pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja proizašla i pogrešna primena materijalnog prava od strane postupajućeg suda, te je navedenim učinjena povreda prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje; da je u istom postupku povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, time što je sud „ignorisao“ zloupotrebu procesnih ovlašćenja od strane tužioca.

Podnositeljka ustavne žalbe od Ustavnog suda zahteva da ustavnu žalbu usvoji, poništi osporene presude, te utvrdi da joj je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, kao i da utvrdi da joj je dužinom trajanja osporenog parničnog postupka povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku. Od Ustavnog suda zahteva i da joj utvrdi naknadu nematerijalne štete, te naloži nadležnom sudu odlaganje izvršenja presude P. 3563/02 od 4. marta 2008. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priložene dokumentacije, te uvidom u spise predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3563/02, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv Gordane Malik, ovde podnositeljke ustavne žalbe, podneta je 2. decembra 2002. godine tužba Trećem opštinskom sudu u Beogradu, radi isplate duga. U tužbi je, između ostalog, navedeno: da je tužilac, Instalaterska radnja „Vodotehnika“, vlasništvo D.M, izvršio radove na osam kupatila i kuhinja u objektu u vlasništvu tužene čija je ukupna cena po usvojenoj ponudi od 23. jula 2002. godine, iznosila 414.473,00 dinara; da je tužena 15. avgusta 2002. godine isplatila tužiocu samo dao naknade za izvršene radove; da se tužilac u više navrata obraćao tuženoj sa zahtevom da mu isplati razliku do ukupne ugovorene cene, što je tužena odbijala i do dana podnošenja tužbe nije isplatila ugovorenu naknadu za izvršene radove. Tužba je zavedena pod brojem P. 3563/02.

Tužena je 24. marta 2003. godine osporila tužbu i tužbeni zahtev u celosti i navela: da je tužiocu platila iznose od po 1.000 evra 16. avgusta i 10. septembra 2002. godine za radove na osam kupatila i kuhinja, što je adekvatna naknada za izvedene radove; da je sa drugim izvođačem radova zaključila ugovor, kojim se taj izvođač obavezao da nabavi materijal i izvede radove vodovoda i kanalizacije na preostalih osam kupatila i kuhinja koje tužilac nije izveo, a za šta je ukupno platila još 120.000,00 dinara; da i pored toga što nikada nije prihvatila ponudu tužioca, niti je sa njim zaključila ugovor, da joj je on dostavljao račune za materijale više puta i to svaki put različite iznose, kao i da nije hteo da se dogovore u pogledu međusobnih obaveza, iako su zajednički utvrdili šta je urađeno i koliko je materijala utrošeno, prema čemu dostavljeni računi za materijal nisu bili u skladu sa postignutim dogovorom, niti su odgovarali stvarnom stanju.

Treći opštinski sud u Beogradu je prvo ročište u ovoj pravnoj stvari održao 27. marta 2003. godine. I pored toga što je već na sledećem ročištu, održanom 22. maja 2003. godine, tužilac predložio da se izvedu dokazi saslušanjem stanaka, a na ročištu održanom 25. septembra 2003. godine da se izvedu dokazi saslušanjem svedoka, sud je prvi put parnične stranke saslušao tek na ročištu održanom 16. marta 2004. godine, a prvog svedoka na ročištu održanom 9. juna 2004. godine.

Tokom 2005. godine, sud je zakazao pet ročišta (19. januara, 5. maja, 21. septembra, 15. novembra i 22. decembra – koje nije održao zbog bolesti postupajućeg sudije). U ovom periodu sud je tokom tri ročišta izveo dokaze saslušanjem svedoka, a na jednom stranke suočio.

Tokom 2006. godine, parnični sud je održao tri ročišta, a na ročištu održanom 11. oktobra 2006. godine odredio izvođenje građevinskog veštačenja. Traženi nalaz i mišljenje, veštak građevinske struke je sudu dostavio 11. aprila 2007. godine, a tužena je navedeni nalaz osporila 11. juna 2007. godine, o čemu se veštak izjasnio 27. juna iste godine. Tokom 2007. godine, sud je zakazao četiri ročišta, od kojih je održao dva.

Treći opštinski sud u Beogradu je do donošenja prvostepene presude zakazao 20 ročišta, od kojih četiri nije održao (dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, jer se predmet nalazio kod veštaka i jedno zbog štrajka administrativnog osoblja), a tokom postupka je izveo dokaze saslušanjem svedoka, saslušanjem parničnih stranaka, izvršio uvid u priloženu dokumentaciju, te sproveo građevinsko veštačenje i saslušao veštaka.

Osporena prvostepena presuda P. 3563/02 doneta je nakon ročišta od 4. marta 2008. godine, na kojem je glavna rasprava zaključena. Osporenom presudom je: u stavu prvom izreke obavezana tužena da tužiocu plati iznos duga od 459.247,00 dinara, sa zateznom kamatom počev od 12. aprila 2007. godine, pa do konačne isplate; u stavu drugom izreke odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tužena obaveže da mu na dosuđeni iznos plati kamatu počev od 1. aprila 2007. do 11. aprila 2007. godine; u stavu trećem izreke obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

U obrazloženju osporene prvostepene presude je, između ostalog, navedeno: da su parnične stranke međusobno zaključile usmeni ugovor o delu u smislu člana 600. Zakona o obligacionim odnosima; da je tim ugovorom tužena prihvatila ponudu tužioca da on na njenom objektu za dogovorenu naknadu izvede radove na ugradnji vodovodne i kanalizacione inastalacije i njenog priključenja na gradsku mrežu; da je svoju saglasnost sa učinjenom ponudom tužena demonstrirala time što je lično uvela u posao izvođača radova, ali i time što je tužiocu po ispostavljenoj prvoj privremenoj situaciji isplatila iznos od 1 .000 evra, a potom još jedan iznos od 1.000 evra; da pošto izvedeni radovi ispunjavaju dogovorene uslove u pogledu kvaliteta materijala i izvođenja, što je i sama tužena potvrdila navodeći da primedaba nema, njena je obaveza da tužiocu kako na ime ugovorenih tako i na ime neugovorenih, dodatnih radova koje je kasnije zahtevala, plati naknadu u visini tržišne cene utrošenog materijala i rada; da je tužena obavezana da tužiocu, shodno članu 277. ZOO plati zateznu kamatu na dosuđeni iznos počev od 12. aprila 2007. godine, kao prvog narednog dana od dana veštačenja, odnosno od dana saznanja za svoju obavezu.

Nakon izjavljene žalbe tužene od 11. septembra 2008. godine, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 3777/10 od 7. decembra 2011. godine. Osporenom drugostepenom presudom odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda.

U obrazloženju te presude je, između ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud, odlučujući u granicama postavljenog tužbenog zahteva, pravilno i potpuno utvrdio činjenice potrebne za odlučivanje o osnovanosti tužbenog zahteva i dao dovoljne i jasne razloge; da je sud cenio i žalbene navode tužene da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka i prekoračio tužbeni zahtev, jer je pobijanom presudom tužena obavezana da D.M. – fizičkom licu isplati novčani iznos, koji prema navodima žalbe nema svojstvo stranke u postupku, već da je u ovoj pravnoj stvari stranka tužilac Instalaterska radnja, čime je prvostepeni sud odlučio suprotno podnetom tužbenom zahtevu; da ovi navodi žalbe nisu osnovani, jer radnja nema svojstvo pravnog lica, a samim tim ni stranačku sposobnost, odnosno pravni subjektivitet, pa ista koristi subjektivitet fizičkog lica – vlasnika radnje, koji kao fizičko lice ima stranačku sposobnost; da su neosnovani žalbeni navodi tužene da je prvostepeni sud povredio pravila postupka, jer nije utvrdio činjenično stanje u skladu sa izvedenim materijalnim dokazima, već je presudu zasnovao na nalazu i mišljenju veštaka koji nije utvrdio činjenično stanje na licu mesta, već je svoj nalaz bazirao na izjavi tužioca i na dokazima koji nisu dostavljeni niti izvedeni pred sudom, jer je i tužena u toku prvostepenog postupka iznosila primedbe na nalaz veštaka, povodom kojih se veštak i izjasnio.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud je dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ( „Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04 i 111/09 ), koji se u ovom postupku primenjivao nakon stupanja na snagu, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10 . st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak započet 2. decembra 2002. godine i da je pravnosnažno okončan 7. decembra 2011. godine, odnosno da je ukupno trajao devet godina i pet dana. Napred navedeno samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen radi isplate eventualnog duga koji je podnositeljka ustavne žalbe, kao tužena u osporenom parničnom postupku , trebalo da naknadi tužio cu. U toku osporenog postupka, parnični sud je utvrđivao da li su tužilac i podnositeljka bili u ugovornom odnosu, koje je radove tužilac izvršio na objektu podnositeljke, kao i šta mu je od izvršenih radova podositeljka isplatila. Ocena je Ustavnog suda da je predmet tužbenog zahteva bio relativno činjenično i pravno složen, te da je zahtevao obimniji dokazni postupak, što samo donekle opravdava činjenicu da je postupak trajao devet godina .

Ustavni sud je ocenio da je predmet parničnog postupka bio od relevantnog značaja za podnositeljku, s obzirom na to da je imala procesnu ulogu tužene u postupku koji se vodio radi isplate duga, a čiji osnov je ona osporila. Podnositeljka se shodno navedenom u predmetnom postupku i ponašala, nije preduzimala procesne radnje kojima bi postupak odugovlačila, pa samim tim nije ni doprinela dužini parničnog postupka .

I pored činjenice da se u konkretnom slučaju radilo o relativno složenim činjeničnim i pravnim pitanjima, Ustavni sud je, kada je reč o postupanju nadležnih sudova, utvrdio da je prvostepena presuda doneta tek nakon pet godina i tri meseca, a da je drugostepeni sud odluku o žalbi doneo nakon više od tri godine po njenom izjavljivanju, što su neprihvatljivo dugi periodi sa aspekta standarda suđenja u razumnom roku.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3563/02, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a posebno složenost činjeničnih i pravnih pitanja o kojima je sud raspravljao, te dužinu trajanja predmetnog postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ispitujući povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti