Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 13 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Bratislava Pešića iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 22. juna 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Bratislava Pešića i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 4990/14, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Bratislav Pešić iz Beograda izjavi o je Ustavnom sudu, 5. februara 2015. godine, preko punomoćnika Jovana Mićića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 8981/14 od 27. novembra 201 4. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kojem je osporena presuda donet a.

Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da je u toku osporenog parničnog postupka urgirao postupanje suda i zakazivanje ročišta, te da vremenski period koji je protekao od podnošenja tužbe do okončanja postupka prelazi granicu „razumnog roka“, imajući u vidu da se radi o periodu od preko 1 3 godina , kao i da je parničnom sudu samo za odlučivanje o zahtevu drugotuženog za ukidanje klauzule pravnosnažnosti bilo potrebno više od sedam godina .

Podnosilac dalje ističe da je dužnost suda bila da u postupku odluči na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, što u konkretnom slučaju sud nije učinio. Takođe, podnosilac navodi i da je u konkretnom slučaju na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo, te da ga je Viši sud u Beogradu, donošenjem osporene presude, onemogućio u ostvarenju prava na naknadu materijalne štete, a na koju naknadu, bar u visini od 1/2 nastale štete, ima pravo shodno odredbi člana 178. stav 3. ZOO.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da utvrdi da su mu povređena navedena ustavna prava, da osporenu presudu poništi, te da mu dosudi naknadu nematerijalne štete i materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4990/14, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odluči vanje:

Bratislav Pešić iz Beograda , ovde podnosilac ustavne žalbe, podne o je 14. maja 2001. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv Kompanije za osiguranje „Dunav“ i M.S. radi naknade štete.

Do donošenja (prve) prvostepene presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3258/01 od 15. septembra 2004. godine (kojom je sud obavezao tužene da tužiocu solidarno naknade štetu i troškove postupka) , parnični sud je zakazao 15 ročišta, od kojih pet nije održano ( četiri jer drugotuženi nije bio uredno pozivan i jedno jer tužilac tražio rok da se izjasni na obračun koji je podneo prvotuženi na tom ročištu ). Tokom trajanja postupka, sud je na deset održanih ročišta saslušao svedok e i sproveo saobraćajno-tehničko veštačenje (nalaz i mišljenje sudskog veštaka dostavljeni su sudu 14. jula 2003. godine).

Postupajući po žalbi prvotuženog od 8. decembra 2004. godine, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 364/05 od 22. aprila 2005. godine, kojim se ukida prvostepena presuda u odnosu na prvotuženu, u kom delu se predmet vraća na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, sud je zakazao deset ročišta, od kojih četiri nije održano ( dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno jer nije stigao traženi izveštaj MUP i jedno jer drugotuženi nije bio uredno pozvan).

Na ročištu održanom 7. septembra 2005. godine tužilac je predložio da se postupak prekine protiv prvotužene, imajući u vidu da će se sprovesti postupak izvršenja u odnosu na drugotuženog u odnosu na kojeg je presuda postala pravnosnažna, na osnovu čega je prvostepeni sud doneo rešenje P. 3738/05, kojim prekida postupak u ovoj p arnici.

U daljem toku postupka, drugotuženi je 19. decembra 2005. godine, podneo sudu predlog za ukidanje pravnosnažnosti, jer mu ni prvostepena, ni drugostepena presuda nisu bile dostavljene (a da pri tome svoje prebivalište nije menjao), koji je Prvi opštinski sud u Beogradu odbio rešenjem P. 3738/05 od 13. marta 2006. godine. Postupajući po žalbi drugotuženog od 13. aprila 2006. godine, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 7629/06 od 5. juna 2006. godine, kojim je prvostepeno rešenje ukinuo i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak.

Nakon što je sproveo dokaz saslušanjem drugotuženog na okolnosti adrese stana – boravišta, Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje P. 3738/05 od 5. marta 2009. godine, kojim se ukida klauzula pravnosnažnosti na presudu P. 3258/01 od 15. septembra 2004. godine u delu u kojem je postala pravnosnažna, a kojom je u potpunosti usvojen tužbeni zahtev prema drugotuženom. Postupajući po žalbi prvotužene od 20. marta 2009. godine na navedeno prvostepeno rešenje, Viši sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 3873/10 od 7. marta 2012. godine, kojim žalbu odbija i potvrđuje prvostepeno rešenje.

Postupajući po žalbi drugotuženog od 14. maja 2012. godine izjavljenoj protiv prvostepene presude P. 3258/01 od 15. septembra 2004. godine, Viši sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 6548/12 od 18. septembra 2013. godine, kojim se ukida prvostepena presuda i u odnosu na drugotuženog i predmet u tom delu vraća Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovni postupak.

U daljem toku postupka, Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo rešenje P. 8125/12 od 29. novembra 2013. godine, kojim se nastavlja postupak u ovoj pravnoj stvari prekinut između tužioca i prvotužene rešenjem od 7. septembra 2005. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo (drugu) prvostepenu presudu P. 4990/14 od 17. juna 2014. godine, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obavežu da mu isplate traženi iznos na ime naknade štete.

Postupajući po žalbi tužioca od 8. jula 2014. godine, Viši sud u Beogradu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž. 8981/14 od 27. novembra 2014. godine, kojom je žalbu tužioca odbio o potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu.

Drugostepeni sud je našao da je pravilan zaključak prvostepenog suda da iz činjenica koje je iz izvedenih dokaza bilo moguće utvrditi ne proizilazi osnovanost tužbenog zahteva, zbog čega je pravilno prvostepeni sud postupio kada je pobijanu presudu doneo primenom pravila o teretu dokazivanja. Ovo iz razloga što t užilac, koji tvrdi da ima utuženo pravo , izvedenim i predloženim dokazima nije omogućio da se sa sigurnošću utvrde činjenice bitne za ostvarivanje njegovog prava. Naime, na osnovu izvedenih dokaza, kao nesumnjivo utvrđen o moguće je uzeti : da se 11. februara 2002. godine dogodila saobraćajna nezgoda u kojoj je oštećeno vozilo tužioca; da je vozilom tužioca upravljao njegov prijatelj S.P, a vozilom drugotuženog drugotuženi; da je pravnosnažnim rešenjem Prekršajnog suda u Vranju Up. 226406/99 od 31. marta 2000. godine drugotuženi oglašen krivim za prekršaj iz člana 228. stav 2 . tačka 16 ) ZOOBS i izrečena mu je novčana kazna od 700 dinara ; da su spisi tog predmeta uništeni jer je prošao rok njihovog čuvanja ; da je drugotuženi prekršajno osuđen za prekršaj nedržanja rastojanja ; da nadležni državni organi nisu mogli neposredno nakon udesa da utvrde ko je konkretno prošao na crveno svetlo, pa nisu pokretali krivične postupke protiv učesnika saobraćajne nezgode, da stvarnu štetu na vozilu tužioca nije moguće utvrditi jer je tužilac svoje vozilo sam popravio nakon udesa te je potom vozilo prodao; da tužilac nije dokazao osnov štete niti visinu štete.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, je utvrđeno: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 63/82, 72/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98 i 15/98), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama prip adaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04, 111/09, 36/11, 53/11, 72/11 i 53/13), koji je stupio na snagu tokom trajanja postupka, propisano je : da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2 .).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe parnični postupak pokrenu o podnošenjem tužbe , 14. maja 2001. godine pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, a da je parnični postupak pravnosnažno okončan pred Višim sudom u Beogradu osporenom presudom Gž. 8981/14 od 27. novembra 2014. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao 13 i po godina, što nesumnjivo ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga je Ustavni sud ocenio da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, da činjenica da je prvostpena presuda doneta tek nakon 13 godina, ne može biti opravdan a nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu da podnosi lac ustavne žalbe nije doprine o prekomernoj dužini trajanja postupka.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda , kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju , povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 4990/14.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje za podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove o dluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja postupka, kao i da se u konkretnom slučaju nije radilo o izuzetno složenom parničnom postupku . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac pretrpe o zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog a suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta. Polazeći od toga, Ustavni sud je saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti