Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao preko devet godina. Iako je predmet bio složen, dugotrajnost postupka se pripisuje neažurnosti sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T . P . iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na se dnici Veća održanoj 12. maja 2016 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. P . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Nišu u predmetu K. 468/10 (ranije predmet Okružnog suda u Nišu K. 13/0 5), povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. P . iz Niša, preko punomoćnika S. Đ, podnela je Ustavnom sudu, 6. novembra 2013. godine , ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je protiv nje vođen pred Višim sudom u Nišu u predmetu K. 468/10 (ranije predmet Okružnog suda u Nišu K. 13/05).

Podnositeljka ustavne žalbe je istakla da je predmetni krivični postupak od podizanja optužnice 2004. godine trajao preko devet godina, te da je oba puta prvostepenom presudom oslobođena optužbe. Istakla je i to da je prva oslobađajuća presuda doneta još januara 2009. godine, ali da je ukinuta, pa je postupak trajao više od devet godina.

Predložila je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenog prava i dosudi joj naknadu nematerijalne štete i troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu kao i u spise predmeta K. 468/10 Višeg suda u Nišu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Protiv podnositeljke ustavne žalbe i još dva lica vođen je krivični postupak pred Višim (ranije Okružnim) sudom u Nišu zbog krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja u produženom trajanju, koji je pravnosnažno okončan oslobađajućom presudom.

Optužnicom Okružnog javnog tužilaštva u Nišu Kt. 196/01-04 od 29. decembra 2004. godine podnositeljka ustavne žalbe je optužena da je , sa još jednim licem u saizvršilaštvu , učinila krivično delo zloupotrebe službenog položaja u produženom trajanju iz člana 242. stav 4. u vezi sa st . 1. i 3. Krivičnog zakona Republike Srbije. Istom optužnicom je još jedno m licu stavljeno na teret izvršenje sledećih krivičnih dela: zloupotreba službenog položaja, prouzrokovanje stečaja i nesavesno poslovanje u privredi, ali je protiv njega postupak obustavljen usled smrti okrivljenog.

Glavni pretres je zakazan 32 puta, održan je 14 puta, a nije održan 18 puta, i to zbog sprečenosti postupajućeg sudije, nedolaska svedoka ili okrivljenog R.P, koji je u toku celog postupka bio teškog zdravstvenog stanja i često je boravio u bolnici. Jedan glavni pretres je odložen na molbu podnositeljke ustavne žalbe, zbog poslovnih obaveza koje je imala.

Okružni sud u Nišu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 12. januara 2009. godine doneo presudu K. 13/05 kojom je okrivljena, ovde podnositeljka ustavne žalbe (i još jedno lice), oslobođena optužbe, dok je okrivljeni R.P. oglašen krivim za jedno produženo krivično delo zloupotrebe službenog položaja.

Apelacioni sud u Nišu je, rešavajući o žalbi Okružnog javnog tužioca u Nišu i okrivljenog R.P. izjavljenoj protiv navedene prvostepene presude, 21. oktobra 2010. godine, nakon održanog pretresa pred drugostešenim sudom, doneo rešenje Kž. 45/10 kojim je ukinuo presudu Okružnog suda u Nišu K. 13/05 od 12. januara 2009. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom krivičnom postupku, Viši sud u Nišu je glavni pretres zakazao 11, a održao šest puta. Optuženi R.P. je preminuo 2011. godine.

Viši sud u Nišu je 24. decembra 2012. godine doneo presudu K. 468/10 kojom je okrivljene, p odnositeljku ustavne žalbe i S.Ž, oslobodio od optužbe da su izvršile krivično delo zloupotrebe službenog položaja.

Apelacioni sud u Nišu je , rešavajući o žalbi Višeg javnog tužilaštva u Nišu, 23. marta 2014. godine doneo presudu Kž. 1643/13 kojom je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu oslobađajuću presudu Višeg suda u Nišu K. 468/10 od 24. decembra 2012. godine.

4. Ispitujući postojanje povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava, na koju podnositeljka u ustavnoj žalbi ukazuje, kao i navode i razloge na kojima svoje tvrdnje zasniva, a polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U odnosu na period u kome je Ustavni sud, ratione temporis, nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje predmetnog postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period koji je podnositeljka osporila ustavnom žalbom.

U smislu prethodno navedenog, krećući se u granicama zahteva i navoda ustavne žalbe, a imajući u vidu da podnositeljka ustavnom žalbom osporava trajanje krivičnog postupka od podizanja optužnice Okružnog javnog tužilaštva u Nišu Kt. 196/01-04 od 29. decembra 2014. godine , Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao devet godina i tri meseca, što samo po sebi može da ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka.

I pored ovakve konstatacije, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu podseća da na ocenu razumne dužine trajanja sudskog postupka pored vremena trajanja postupka utiču i drugi činioci, kao što su složenost predmeta o kome se pred sudom raspravlja i odlučuje, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnih državnih organa i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne mogu opravdati ovako dugo trajanje predmetnog krivičnog postupka. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da isključivu odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snose sudovi koji su vodili postupak u kome je prva prvostepena (oslobađajuća) presuda doneta još 12. januara 2009. godine, da bi postupak bio pravnosnažno okončan takođe oslobađajućom presudom, tek 28. marta 2014. godine, nakon što je predmet optužbe po dva puta razmatran pred dve sudske instance. Ustavni sud ističe da se ovakvo postupanje sudova, saglasno kako praksi ovoga suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“.

U konkretnom slučaju, imajući u vidu krivično delo koje je stavljeno na teret okrivljenima u krivičnom postupku, nadležni sud je trebalo da raspravi i oceni niz činjeničnih pitanja, što je iziskivalo sprovođenje relativno obimnog dokaznog postupka, uz dodatni napor i vreme suda. Po oceni Ustavnog suda, složenost činjeničnih pitanja i kompleksnost dokaznog postupka, u konkretnom slučaju, ipak ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje da kriviči postupak traje više od devet godina. Ovo posebno iz razloga što iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tokom istražnog postupka, pored ispitivanja svedoka obavljeno i ekonomsko -finansijsko veštačenje i sređivanje poslovne dokumentacije preduzeća „F“, odnosno da su tokom istrage prikupljeni skoro svi dokazi od značaja za odlučivanje. Stoga je Ustavni sud ocenio da ni složenost činjeničnih i pravnih pitanja u vezi sa krivičnim delom koje je bilo predmet optužbe, u konkretnom slučaju, ne mogu predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje krivičnog postupka više od devet godina.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da ona, kao okrivljena u krivičnom postupku, nije doprinela njegovom dužem trajanju (samo jedan glavni pretres bio je odložen na njen zahtev, jer je bila sprečena da mu prisustvuje zbog poslovnih obaveza), već joj je, naprotiv, bilo u interesu da se postupak što pre okonča kako bi se utvrdilo da li je izvršila krivično delo koje joj je stavljeno na teret, s obzirom na nesumnjive emocionalne, psihološke i materijalne neprijatnosti koje vođenje nekog kaznenog postupka izaziva kod okrivljenih lica.

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog krivičnog postupka koji je osporen ustavnom žalbom . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i sopstvenu praksu, kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Razmatrajući zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova pred Ustavnim sudom, Sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smisli člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni posredstvom internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

7. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti