Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku deeksproprijacije

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za poništaj rešenja o eksproprijaciji. Postupak je trajao nepunih 19 godina, a podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Tijana Šurlan i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. G . iz Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. januara 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. G . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Odeljenjem za upravljanje imovinom i informacione tehnologije gradske uprave grada Kraljeva – Odsek za imovinsko-pravne poslove i poslove upravljanja imovinom u predmetu broj 465-13/2001-IV podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo P. G . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

O b r a z l o ž e nj e

1. P. G . iz Kraljeva , preko punomoćnika S. M , advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu, 28. juna 2021. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 4968/18 od 28. februara 2020. godine, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl . 36. i 58. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je vođen po njegovom zahtevu za poništaj pravnosnažnog rešenja o eksproprijaciji Sekretarijata za upravno-pravne i inspekcijske poslove Skupštine opštine Kraljevo 05-broj 465/11 od 5. aprila 1971. godine.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je predmetni postupak deeksproprijacije započeo podnošenjem zahteva 6. juna 2001. godine, a da je pravnosnažno okončan posle 19 godina, iako su blagovremeno korišćena pravna sredstva koja su bila na raspolaganju. Takođe je navedeno da su pravni sledbenici ranijeg sopstvenika eksproprisanih nepokretnosti u periodu od 1971. godine pa do podnošenja ustavne žalbe lišeni prava na mirno uživanje imovine, budući da im još nije vraćeno zemljište koje je nakon eksproprijacije dato na korišćenje P.Đ.

Ustavnom žalbom se traži od Ustavnog sud a da utvrdi da su podnosiocu u osporenom postupku povre đena označen a prava i da mu dosudi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvid om u osporeni akt, spise predmeta broj 465-13/2001-IV Odeljenja za upravljanje imovinom i informacione tehnologije gradske uprave grada Kraljeva – Odsek za imovinsko-pravne poslove i poslove upravljanja imovinom , kao i dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Pravni sledbenici M. G, među kojima i p odnosilac ustavne žalbe, podneli su 6. juna 2001. godine imovinsko-pravnoj službi Skupštine opštine Kraljevo zahtev za poništaj rešenja Sekretarijata za upravno-pravne i inspekcijske poslove Skupštine opštine Kraljevo 05-broj 465/11 od 5. aprila 1971. godine (dalje u tekstu: pravnosnažno rešenje o eksproprijaciji), kojim su u korist Fonda za uređenje građevinskog zemljišta Opštine Kraljevo, radi izgradnje ulice, eksproprisane nepokretnosti M. G . označene u rešenju , pored ostalih, k.p. broj …/8 KO Kraljevo.

Rešenjem Ministarstva finansija od 5. marta 2002. godine naloženo je prvostepenom organu da u roku od tri dana odluči o predmetnom zahtevu.

Prvostepeni organ je rešenjem od 10. jula 2002. godine odbio predmetni zahtev kao neosnovan, a rešenjem Ministarstva finansija od 5. septembra 2002. godine poništeno je pobijano rešenje i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovno odlučivanje.

Podnosilac ustavne žalbe je 2. marta 2006. godine podneo dopunu zahteva, kojim je tražio konstituisanje prava svojine na stanu u ulici V. … u Beogradu , dodeljenom u postupku eksproprijacije.

Rešenjem prvostepenog organa od 30. juna 2006. godine poništeno je pravnosnažno rešenje o eksproprijaciji (tačka 1. dispozitiva), određeno da da će se pitanje povraćaja naknade rešiti u posebnom postupku po pravnosnažnosti tog rešenja (tačka 2. dispozitiva) i odbijen kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za konstituisanje prava svojine na stanu dodeljenom u postupku eksproprijacije (tačka 3. dispozitiva) . Ministarstv o finansija je rešenjem od 23. aprila 2007. godine odbilo žalb u podnosioca izjavljenu protiv navedenog rešenja prvostepenog organa.

Vrhovni sud Srbije je presudom U. 4578/07 od 5. novembra 2009. godine uvažio tužbu podnosioca ustavne žalbe i poništio pobijano rešenje Ministarstva finansija, jer je ocenio da su tačke 2. i 3. međusobno kontradiktorne). Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude doneo rešenje od 28. januara 2010. godine, kojim je poništio rešenje prvostepenog organa od 30. juna 2006. godine i predmet vratio tom organu na ponovno odlučivanje.

Presudom Upravnog suda U. 19059/10 od 10. februara 2012. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe podneta 15. marta 2010. godine protiv rešenja Ministarstva finansija od 28. januara 2010. godine.

Prvostepeni organ je rešenjem od 1. novembra 2013. godine, donetim u ponovnom postupku, odbio kao neosnovan zahtev za poništaj pravnosnažnog rešenja o eksproprijaciji , sa obrazloženje m da su eksproprisane nepokretnosti privedene nameni. Rešenjem Ministarstva finansija od 26. februara 2014. godine uvažena je žalba podnosioca ustavne žalbe, poništeno pobijano rešenje i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovno odlučivanje. Grad Kralj evo je podneo tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koju je Upravni sud odbio kao neosnovanu presudom U. 4030/14 od 7. jula 2016. godine.

Prvostepeni organ je rešenjem od 27. marta 2017. godine poništio pravnosnažno rešenje o eksproprijaciji i odredio da će se pitanje povraćaja naknade rešiti u posebnom postupku po pravnosnažnosti tog rešenja.

Ministarstvo finansija je rešenjem od 19. februara 2018. godine odbilo žalbe grada Kraljeva i Javnog preduzeća … „K.“ izjavljene protiv rešenja Odeljenja za upravljanje imovinom i informacione tehnologije gradske uprave grada Kraljeva – Odsek za imovinsko-pravne poslove i poslove upravljanja imovinom broj 465-13/2001-IV od 27. marta 2017. godine.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 4968/18 od 28. februara 2020. godine odbijene su kao neosnovane tužbe grada Kraljeva i Javnog preduzeća … „K.“ podnete 23, odnosno 28. marta 2018. godine protiv navedenog konačnog rešenja drugostepenog organa, čime je osporeni postupak pravnosnažno okončan.

3.2. Podnosilac ustavne žalbe je 19. novembra 2008. godine podneo zahtev za poništaj rešenja SO Kraljevo broj 463-350-83-05 od 3. februara 1984. godine, kojim je P.Đ. i M.Š. dato na korišćenje gradsko građevinsko zemljište na k.p. broj …/8 KO Kraljevo. Rešenjem Ministarstva finansija od 2. februara 2010. godine poništeno je rešenje prvostepenog organa od 9. marta 2009. godine (tačka 1. dispozitiva) i „odbačen kao neosnovan“ zahtev za poništaj rešenja SO Kraljevo od 3. februara 1984. godine (tačka 2. dispozitiva), jer postupak u kome je odlučivano o zahtevu za deeksproprijaciju nije pravnosnažno okončan. Presudom Upravnog suda U. 19358/10 od 20. septembra 2012. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe podneta protiv rešenja Ministarstva finansija od 2. februara 2010. godine

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac , pored ostalog, ukazuj e u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe u ovom delu od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku ( „Službeni list SRJ “, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS “, broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja ( član 14.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.); da ako drugostepeni organ svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i vrati predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, protiv koga stranka ima pravo na žalbu (č lan 232. stav 2.) ; da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najkasnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok ( član 237. stav 1.).

Saglasno članu 15. Zakona o upravnim sporovima („ Službeni glasnik RS“, broj 119/09) , upravni spor se može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom. Odredbom člana 19. stav 1. tog zakona je propisano da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je vođen pred Odeljenjem za upravljanje imovinom i informacione tehnologije gradske uprave grada Kraljeva – Odsek za imovinsko-pravne poslove i poslove upravljanja imovinom u predmetu broj 465-13/2001-IV, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak započeo 6. juna 2001. godine, zahtevom podnosioca ustavne žalbe za poništaj pravnosnažnog rešenja o eksproprijaciji i da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Upravnog suda U. 4968/18 od 28. februara 2020. godine.

Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor koji je iz njega proistekao po svojoj prirodi predstavljaju jedinstvenu celinu, koja počinje pokretanjem upravnog postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava u upravnom sporu, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ispitivanja postupka po predmetnom zahtevu podnosioca uzme u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Činjenica da je osporeni postupak traj ao nepunih 19 godina, sama za sebe, ukazuje na to da o predmetnom zahtevu podnosi oca nije odlučeno u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih i sudskih organa koji su vodili postupak, kao i značaj spornog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je nedopustivo dugom trajanju navedenog postupka doprinelo vraćanje predmeta prvostepenom organu uprave radi ponovnog odlučivanja. S tim u vezi, ovaj sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, da ponavljanje takvih naloga u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (videti mutatis mutandis, predmet Wierciszewska protiv Poljske, br oj 41431/98, stav 46, od 25. novembra 2003. godine ). Ustavni sud, takođe, ističe da je drugostepeni organ, saglasno članu 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, mogao sam otkloniti nedostatke iz postupka koji je vođen pred prvostepenim organom, u skladu sa primedbama iz presude Vrhovnog suda Srbije je U. 4578/07 od 5. novembra 2009. godine, te sam rešiti predmetnu upravnu stvar . Ovaj sud je dalje utvrdio da su odluke prvostepen og organ a u ponovnom postupku donete sa zakašnjenjem koje je ukupno trajalo osam i po godina, da drugostepeni organ nije u većoj meri prekoračio rok za donošenje odluke propisan zakonom, a da su četiri upravna spora vođena pred nadležnim sudovima trajala po dve godine.

Ustavni sud je dalje ocenio da u ovom upravnom postupku nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on imao značajan pravni i materijalni interes da nadležni organ donese odluku o njegovom zahtevu u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je on doprineo trajanju predmetnog postupka, jer nakon donošenja prvog rešenja prvostepenog organa nije podnosio pravna sredstva za ubrzanje postupka zbog isteka roka za donošenje rešenja u ponovnom postupku, u periodu koji je ukupno trajao duže od osam godina.

Ustavni sud je, međutim, ocenio da u postupku koji je trajao 19 godina, navedeni dopri nos podnosioca ne može uticati na odluku ovog suda o postojanju povrede označenog prava. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je u upravnom postupku koji je vođen pred Odeljenjem za upravljanje imovinom i informacione tehnologije gradske uprave grada Kraljeva – Odsek za imovinsko-pravne poslove i poslove upravljanja imovinom u predmetu broj 465 -13/2001-IV povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23 ), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da na ime pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku podnosiocu ustavne žalbe utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu i našao da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Ustavni sud je, pored toga, imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16 ) i više drugih presuda, koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , te je uskladio svoju dosadašnju praksu sa nave denim stavovima Evropskog suda.

7. Ustavni sud je konstatovao da iz spisa predmeta proizlazi da je pravnim sledbenicima ranijeg sopstvenika data druga nepokretnost na ime naknade za nepokretnost i oduzete pravnosnažnim rešenjem o eksproprijaciji. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da nemaju utemeljenja navodi ustavne žalbe da je podnosilac od 1971. godine lišen prava na mirno uživanje imovine. U vezi sa tvrdnjom podnosioca da „pravnim sledbenicima eksproprisanih nepokretnosti“ još nije vraćena parcela koja je po rešenju SO Kraljevo broj 463-350-83-05 od 3. februara 1984. godine data na korišćenje P.Đ, Sud je utvrdio da je postupak po zahtevu podnosioca ustavne žalbe za poništaj navedenog rešenja pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda U. 19358/10 od 20. septembra 2012. godine i da je navedeni zahtev odbijen jer postupak u kome je odlučivano o zahtevu za deeksproprijaciju nije bio pravnosnažno okončan. Imajući u vidu da je taj postupak okončan osporenom presudom Upravnog suda U. 4968/18 od 28. februara 2020. godine, ovaj sud nalazi da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu prava na imovinu.

Ustavni sud je, stoga, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosilac istim navodima obrazlaže istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zbog čega Sud nije posebno ispitivao ustavnu žalbu sa stanovišta prava garantovanih članom 36. Ustava.

Ustavni sud je konstatovao da je u ustavnoj žalbi presuda Upravnog suda U. 4968/18 od 28. februara 2020. godine označena kao osporeni akt, ali u ovom delu nije ispitivao ustavnu žalbu, budući da iz razloga i zahtev a ustavne žalbe ne proizlazi da podnosilac tu presud u osporava, posebno stoga jer nije podneo tužbu protiv konačnog upravnog akta o čijoj je zakonitosti njome odlučeno.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 4 6. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS “, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku deeksproprijacije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti