Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe u sporu zbog povrede časti i ugleda

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu podnetu protiv presuda kojima je podnosilac obavezan na naknadu štete zbog povrede časti i ugleda. Sud je ocenio da izgovorene reči prevazilaze granice slobode izražavanja i predstavljaju neosnovanu optužbu za krivično delo.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-904/2008
25.12.2008.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, mr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi S.L. iz B., na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 25. decembra 2008. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S.L. izjavljena protiv presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. br. 5043/05 od 1. februara 2007. godine i Okružnog suda u Beogradu Gž. br. 5329/07 od 12. juna 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S.L. iz B. podneo je Ustavnom sudu 30. jula 2008. godine blagovremenu i dozvoljenu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. br. 5043/05 od 1. februara 2007. godine i Okružnog suda u Beogradu Gž. br. 5329/07 od 12. juna 2008. godine, ističući da su mu osporenim presudama povređena Ustavom zajemčena prava na pravično suđenje iz člana 32. i na slobodu mišljenja i izražavanja iz člana 46. Ustava Republike Srbije. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi navedene sudske odluke, te da utvrdi njegovo pravo na naknadu nematerijalne štete.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene sudske odluke i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom sporu:
Dana 20. oktobra 2000. godine, u sali Arhiva Jugoslavije u prisustvu više od 200 ljudi, održana je vanredna sednica Skupštine akcionara preduzeća ''B'' a.d. Beograd. Nekoliko puta uzimajući reč za govornicom, a prilikom ličnog obraćanja K.M. kao zameniku generalnog direktora navedenog preduzeća, podnosilac ustavne žalbe je, između ostalog, rekao: ''...ne može K. da zamenjuje generalnog direktora, ni pod razno. Viša škola – dopisna, 30 godina pljačkaš ''B''-a i hoćeš da upravljaš ''B''-om, ne može gospodine. Ne možeš. Dođi i kaži šta hoćeš. Da li ti hoćeš da budeš generalni direktor, kaži. Dođi i kaži!''
K.M. je 5. decembra 2000. godine podneo protiv podnosioca ustavne žalbe privatnu krivičnu tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu, tereteći ga za izvršenje krivičnog dela klevete. Presudom navedenog suda K. br.1438/00 od 22. marta 2005. godine, podnosilac je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela klevete iz člana 92. stav 3. u vezi stava 1. tada važećeg Krivičnog zakona Republike Srbije, zato što je na javnom skupu ''izneo neistine da je K.M. 30 godina pljačkaš ''B''-a, da je obezbedio dva stana braći, te da sa višom dopisnom školom ne može da zamenjuje generalnog direktora, ove neistine pronosio među zaposlenima a.d. ''B'' tokom oktobra i novembra meseca 2000. godine i time izazvao podozrenje u kolektivu od 3.000 radnika kao i u poslovnim krugovima sa kojima K.M. koordinira, poniženje K., kao i poniženje i podozrenje prema njegovoj porodici''. Podnosiocu ustavne žalbe izrečena je uslovna osuda, tako što je utvrđena kazna zatvora od četiri meseca i istovremeno određeno da se ova kazna neće izvršiti ukoliko podnosilac u roku od dve godine ne učini novo krivično delo. Privatni tužilac je istom presudom upućen da istaknuti imovinsko-pravni zahtev za naknadu nematerijalne štete ostvari u parničnom postupku.
Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Kž. Br. 3351/05 od 27. decembra 2005. godine uvažene su žalbe okrivljenog i njegovog branioca, ukinuta je navedena prvostepena krivična presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu i predmet vraćen na ponovno suđenje.
Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu, pod novim brojem K. 401/06 od 28. februara 2006. godine, protiv koga nije bilo žalbi, obustavljen je krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe po privatnoj krivičnoj tužbi K.M., jer je stupanjem na snagu novog Krivičnog zakonika Republike Srbije dana 1. januara 2006. godine, kao blažeg po učinioca, nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja podnosioca za krivično delo klevete, zbog proteka roka od četiri godine od dana izvršenja naznačenih inkriminisanih radnji.
Podnosilac ustavne žalbe je 17. aprila 2001. godine uputio Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu pisanu predstavku – prijavu protiv K.M., zavedenu pod brojem Ktr. 862/01. U tom podnesku se navodi: da je K.M., kao zamenik generalnog direktora ''B''-a, u periodu od 1990. do 2000. godine zloupotrebio svoj službeni položaj i ovlašćenje u nameri da sebi i drugima pribavi protivpravnu imovinsku korist, tako što je falsifikovao službene isprave i finansijsko stanje u ''B''-u prikrivao i lažno prikazivao to stanje kao pozitivno, iako je ono bilo negativno, čime je preduzeće prezaduženo i dovedeno u težak materijalni položaj; da je kao predsednik skupštine ''B''-a u septembru 1998. godine potpisao Statut koji skupština nije usvojila i dostavio ga Privrednom sudu u Beogradu, na osnovu čega su nezakonito izvršene statusne promene preduzeća; da je omogućio licima u različitim stovarištima ''B''-a da nezakonito posluju i prisvoje imovinu preduzeća u milionskim iznosima, a što je sve znao i prikrivao, itd. Po nalogu nadležnog javnog tužioca, a radi provere navoda iz ove predstavke - prijave, ovlašćena službena lica Ministarstva unutrašnjih poslova su u poslovnim prostorijama ''B''-a obavila razgovor sa K.M. i tražila od njega pisanu izjavu, nakon čega je javnom tužiocu dostavljen izveštaj o prikupljenim potrebnim obaveštenjima. Našavši da iz postupanja prijavljenog ne proističe osnovana sumnja da je učinio bilo koje krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, Okružno javno tužilaštvo u Beogradu je 9. novembra 2001. godine službenom beleškom rešilo predmetnu predstavku podnosioca, bez pokretanja bilo kakvog postupka.
Dana 6. jula 2005. godine, K.M. je podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu parničnu tužbu protiv podnosioca ustavne žalbe (kao tuženog), radi naknade nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda, tražeći da sud obaveže tuženog da mu, po navedenom osnovu, isplati iznos od 200.000,00 dinara i parnične troškove.
U parničnom postupku je izvršen uvid u krivični predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu K. br. 401/06, pročitan je spis Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu Ktr. br. 862/01, kao i zapisnik sa vanredne sednice Skupštine akcionara ''B'' a.d. Beograd održane 20. oktobra 2000. godine, saslušani su svedoci S.J., D.M., M.J. i B.J., kao i tužilac i tuženi u svojstvu parničnih stranka. Sud je odbio predlog tuženog za dopunsko izvođenje dokaza saslušanjem svedoka S.M., S.D., M.J. i O.J., kao i predlog za pribavljanje dnevnog reda vanredne skupštine ''B''-a od 16. juna 1998. godine i izveštaja o poslovanju ''B''-a za 2000. godinu, nalazeći da su ovakvi dokazni predlozi usmereni na odugovlačenje postupka, te da predloženi pisani dokazi nisu ni u kakvoj vezi sa predmetom tužbenog zahteva.
Opštinski sud je ocenio kao neosnovan prigovor podnosioca ustavne žalbe da je tužiočevo potraživanje naknade štete u parnici zastarelo, s obzirom da je ovakav odštetni zahtev bio postavljen i u privatnoj krivičnoj tužbi K.M. protiv podnosioca, te da je parnična tužba podneta u zakonskom roku nakon što je krivični sud uputio privatnog tužioca da istaknuti imovinsko-pravni zahtev ostvari u parničnom postupku.
Na osnovu činjenica utvrđenih u parničnom postupku, opštinski sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe povredio čast i ugled tužioca tako što je izneo neistinite navode ''da je ovaj 30. godina pljačkaš ''B''-a i da ima višu školu dopisnu''. Dalje je zaključio da neki drugi navodi podnosioca, konkretno da je tužilac ''zaposlio 500 radnika, obezbedio braći dva stana i da mesečno troši 6.000,00 nemačkih maraka za upotrebu automobila'' ne povređuju tužiočevu čast i ugled, a da navodi da je tužilac ''lažno prikazivao poslovanje preduzeća i time ga doveo u težak ekonomski položaj i da je omogućio predstavnicima stovarišta nezakonito poslovanje i protivpravno prisvajanje imovine'' nisu izgovoreni na sednici Skupštine akcionara od 20. oktobra 2000. godine. Ceneći istovremeno da je podnosilac ustavne žalbe svojim rečima povredio čast i ugled tužioca na skupu na kome je prisustvovalo oko 200 ljudi, ali i to da je većina ljudi iz kolektiva i tužiočeve okoline osudila podnosiočev nastup i da nisu poverovali njegovim navodima, Drugi opštinski sud u Beogradu je zaključio da posledice po čast i ugled tužioca nisu bile teške. Zbog toga je osporenom presudom P. br. 5043/05 od 1. februara 2007. godine delimično usvojio postavljeni tužbeni zahtev i obavezao podnosioca ustavne žalbe da na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda isplati tužiocu iznos od 100.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do isplate, kao i da naknadi tužiocu parnične troškove u iznosu od 33.700,00 dinara. U delu tužbenog zahteva, preko dosuđenog iznosa od 100.000,00 dinara, pa do traženog iznosa od 200.000,00 dinara, tužbeni zahtev je odbijen.
Odlučujući o žalbi podnosioca ustavne žalbe protiv navedene presude, Okružni sud u Beogradu je pravnosnažnom presudom Gž. br. 5329/07 od 12. juna 2008. godine, koja je takođe osporena ustavnom žalbom, delimično preinačio prvostepenu presudu, tako što je istu potvrdio u delu prvog stava izreke kojim je podnosilac obavezan da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 50.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 1. februara 2007. godine pa do isplate i u pogledu odluke o troškovima postupka. U preostalom delu prvog stava izreke, Okružni sud je prvostepenu presudu preinačio, tako što je za razliku preko dosuđenog iznosa, i to za iznos od 50.000,00 dinara tužbeni zahtev odbio, kao neosnovan. Pri tome, drugostepeni sud je našao da je činjenično stanje u prvostepenom postupku pravilno i potpuno utvrđeno, ali da je pravična naknada pretrpljene nematerijalne štete za tužioca previsoko odmerena, te da je iznos naknade od 50.000,00 dinara primerena i dovoljna satisfakcija za povređenu čast i ugled tužioca.
4. Za ustavnosudsku ocenu navoda iz ustavne žalbe, relevantne su sledeće odredbe domaćeg materijalnog i procesnog prava:
Članom 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. U članu 46. Ustava je utvrđeno da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje (stav 1.) i da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (stav 2.). U članu 23. Ustava utvrđeno je da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite (stav 1.), kao i da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (stav 2.). Odredbama člana 18. Ustava predviđeno je da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju (stav 1.); da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno se primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, kao i da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (stav 2.); da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (stav 3.). Odredbama člana 20. Ustava je utvrđeno: da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava (stav 1.); da su pri ograničenju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava (stav 3.).
Zakonom o obligacionim odnosima (''Službeni list SFRJ'', br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, ''Službeni list SRJ'', br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99, 44/99) propisano je: da je onaj ko drugome prouzrokuje štetu dužan naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. ); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta - član 155.); da ko drugome povredi čast kao i ko iznosi ili prenosi neistinite navode o prošlosti, o znanju, o sposobnosti drugog lica, ili o čemu drugome, a zna ili bi morao znati da su neistiniti, i time mu prouzrokuje materijalnu štetu dužan je naknaditi je (član 198.); da će za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, sud, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, da će nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu, prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200. st. 1. i 2.).
Zakon o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 125/2004) propisuje: da stranke imaju pravo na zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu svojih prava (član 2. stav 1.); da u parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su stavljeni u postupku (član 3. stav 1); da sud utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva (člana 7. stav 2.); da o tome koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog dokaznog postupka (član 8.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, te da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, te da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 224.); da će sud, ako se utvrdi da stranci pripada pravo na naknadu štete, na novčani iznos, ali se visina iznosa ne može utvrditi ili bi se mogla utvrditi samo sa nesrazmernim teškoćama, visinu novčanog iznosa odrediti po slobodnoj oceni (član 224.).
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je po sprovedenom postupku utvrdio da osporenim parničnim presudama nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca na koja se u žalbi pozvao.
U pogledu navoda o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. Ustava, podnosilac ističe da se ona sastoji u tome što sudovi nisu utvrdili koje je to neistine on izrekao u javnoj raspravi i na koji način je uvredio tužioca, da bi ovaj trpeo duševne bolove i povredu časti i ugleda u kolektivu. Takođe, povredu navedenog prava vidi i u činjenici da je prvostepeni sud odbio njegove predloge da se u svojstvu svedoka saslušaju pojedina lica zaposlena u preduzeću koja su prisustvovala naznačenom skupu, kako bi se potpuno i tačno utvrdilo činjenično stanje, odnosno šta je tom prilikom rekao.
Ustavni sud, nasuprot ovakvim navodima podnosioca ustavne žalbe, ocenjuje da su osporene presude donete od strane nadležnih i propisno sastavljenih sudova, koji su u zakonito sprovedenom postupku utvrdili sve činjenice koje su bile od značaja za donošenje pravosnažne odluke o zahtevu tužioca za naknadu štete, te su na tako utvrđeno činjenično stanje primenili odgovarajuće materijalno pravo i za to dali pravno utemeljena obrazloženja. U parničnom postupku utvrđeno je da je podnosilac ustavne žalbe povredio čast i ugled K.M. na skupu na kome je prisustvovalo oko 200 akcionara preduzeća u kom su obojica tada bili zaposleni, rečima da je ovaj ''već 30 godina pljačkaš ''B''-a i da ima višu školu dopisnu'', te da je tužilac zbog ovako učinjene povrede časti i ugleda njegove ličnosti na javnom skupu, pred velikim brojem poznatih ljudi i poslovnih saradnika, trpeo odgovarajuće duševne bolove, zbog čega ima i zakonsko pravo na novčanu satisfakciju od podnosioca ustavne žalbe kao odgovornog lica za pričinjenu nematerijalnu štetu. Pravno relevantne činjenice su utvrđene, između ostalog, čitanjem zapisnika sa sednice Skupštine akcionara od 20. oktobra 2000. godine, na koji nisu stavljene bilo kakve primedbe, saslušanjem parničnih stranaka, te saslušanjem četiri svedoka koji su tom skupu prisustvovali. Dva svedoka su u svemu potvrdila navode tužbe, dok su druga dva svedoka izjavila da se ne sećaju šta je ko konkretno rekao, niti bilo kakvih detalja sa sednice Skupštine. Svedok S.J., koja je kao dugogodišnji debatni stenograf vodila zapisnik o toku sednice, potvrdila je pred sudom da je u zapisnik uneto sve što je tom prilikom rečeno.
Pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, po oceni Ustavnog suda, nije povređeno time što je prvostepeni sud odbio predloge podnosioca da se u dokaznom postupku saslušaju još četiri svedoka, na okolnost šta je on tačno izrekao na navedenom skupu koji je održan pre više od šest godina u odnosu na vreme vođenja parničnog postupka, a koja činjenica je već utvrđivana drugim do tada izvedenim dokazima, kao i da se pribave određeni zapisnici i izveštaji koji nisu ni u kakvoj vezi sa predmetom spora. Naime, prema navedenim procesnopravnim odredbama zakona, postupak dokazivanja u parničnom postupku obuhvata sve činjenice koje su bitne za donošenje odluke, pri čemu sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja ovih činjenica. Sud je ovlašćen da upravlja parničnim postupkom, što znači da nije dužan da izvede sve dokaze koje stranke u toku parnice predlože. Pri tome, sud nije vezan formalnim pravilima dokazivanja, već postupa u skladu sa načelima slobodne ocene dokaza, kao i ekonomičnosti i efikasnosti postupanja. U svakom predmetu u kome postupa sud je dužan da o zahtevima i predlozima stranaka odluči u razumnom roku, kao i da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova, kako su sudovi u oba stepena i postupali kod donošenja konkretnih osporenih presuda.
U vezi istaknute povrede prava na slobodu mišljenja i izražavanja zajemčenog članom 46. Ustava, podnosilac ustavne žalbe navodi da je na sednici Skupštine akcionara preduzeća javno iznosio svoje ideje i mišljenje, da je govorio o negativnostima u radu celokupnog rukovodstva preduzeća, jer je njegovo pravo i obaveza da ukaže na nepravilnosti sa kojima se ne slaže, te da je u demokratskom društvu ovakva debata i normalna i očekivana. Ne spori da je ''jezik koji je upotrebio bio jak i grub'', ali da to nije bio proizvoljni, lični napad, niti se odnosio na privatni život direktora, već je bio usredsređen ''na pitanja od šireg interesa za sve zaposlene''. Smatra da su se sudovi, donošenjem osporenih presuda, mešali u njegovo pravo na slobodu izražavanja i da to nije bilo neophodno u demokratskom društvu, te da se postavlja pitanje da li je dosuđena naknada štete srazmerna cilju kome se težilo.
Ocenjujući ove navode podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud pre svega konstatuje da sloboda izražavanja nesumnjivo predstavlja jedno od osnovnih prava u demokratskom društvu. Ova sloboda u svojoj suštini podrazumeva i pravo da se na javnim skupovima učestvuje u debati i da se iznose kritička zapažanja i negativne ocene o određenim društvenim stanjima, pojavama ili ljudima. Predmet kritike može biti svako, bez izuzetka, pa tako i direktori u privrednim društvima, ustanovama ili drugim organizacijama. Međutim, za razliku od slobode mišljenja koja je apsolutna, jer svako može da misli šta hoće u okviru svoje intimne sfere, sloboda izražavanja u demokratskom društvu nije i ne može biti neograničena.
Prema članu 46. stav 2. Ustava, sloboda izražavanja se može zakonom ograničiti, pored ostalog, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih i morala demokratskog društva. Sa druge strane, Ustav u članu 23. utvrđuje da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite, kao i da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom. Iz navedenog sledi da je pravo na dostojanstvo ličnosti apsolutno pravo i da deluje erga omnes, te da ne podleže bilo kakvim zakonskim ograničenjima. U konkurenciji ova dva potencijalno suprotstavljena ili sukobljena ustavna prava mora se ostvariti odgovarajuća ravnoteža između opšteg i privatnog interesa, pri čemu sloboda izražavanja neminovno trpi razumna ograničenja u cilju zaštite prava drugih i javnog poretka. Sloboda izražavanja ne važi za širenje informacija ili ideja koje se smatraju klevetničkim ili uvredljivim, odnosno koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju.
U konkretnom slučaju, po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe je imao pravo da kao zaposleni i akcionar ''B'' a.d. Beograd na sednici Skupštine akcionara preduzeća iznese kroz debatu svoje nezadovoljstvo stanjem u kolektivu, kao i da ukaže na lica za koje smatra da su za takvo stanje najodgovornija. Takođe, imao je pravo da kritikuje propuste u radu poslovodstva preduzeća i da izrazi svoj stav da K.M. ne ispunjava stručne ili druge uslove da zamenjuje generalnog direktora u situaciji kad je ovaj neposredno pre toga podneo ostavku. Ustavni sud smatra da nije bez značaja ni činjenica da se ova vanredna sednica Skupštine akcionara preduzeća, koje se nalazilo u finansijskim teškoćama, održavala u atmosferi nastaloj nakon započetih značajnih društvenih promena u Srbiji tokom oktobra 2000. godine. Međutim, i pored svega navedenog, ne mogu se prihvatiti tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da je on govorio o negativnostima u radu celokupnog rukovodstva u kolektivu, a ne o pojedincima, te da njegov govor nije bio lično obraćanje i privatni napad na imenovanog zamenika generalnog direktora. Iz zapisnika o toku sednice proizlazi upravo obrnuto, da se podnosilac sa govornice direktno obraćao zameniku direktora, iznoseći svoj stav o tome zašto ovaj ne može da preuzme funkciju generalnog direktora. Pri tome je, i po oceni ovog Suda, prešao granice slobode izražavanja, pre svega rečima da je zamenik direktora ''30 godina pljačkaš ''B''-a''. Ovakve reči nisu samo vrednosni sud o nekome, već u sebi sadrže i činjeničnu tvrdnju, koja implicira optužbu za višegodišnje, kontinuirano vršenje teškog krivičnog dela. Iako krivično delo pljačka više nije propisano u našem krivičnom materijalnom zakonu, ono je dugi niz godina postojalo pod tim imenom kao teži, kvalifikovani oblik drugih krivičnih dela izvršenih protiv imovine ili službene dužnosti, koja su u sebi sadržala i pribavljanje imovinske koristi. Stoga, u laičkom smislu, izraz ''pljačka'' i danas kod većine ljudi podrazumeva teško krivično delo kojim neko, najčešće na bezobziran način, oduzimanjem i prisvajanjem tuđe imovine stiče ličnu imovinsku korist. Takva tvrdnja podnosioca ustavne žalbe, izneta bez ikakvih dokaza, jer se protiv direktora K.M. nije vodio, niti vodi bilo kakav krivični postupak za neko delo protiv imovine ili službene dužnosti, nesumnjivo predstavlja povredu njegove časti i ugleda, odnosno dostojanstva ličnosti, kao Ustavom zajemčenog i zakonom zaštićenog prava.
Ustavni sud je ocenio da tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da K.M. ima ''višu dopisnu školu'', u konkretnom slučaju predstavlja vrednosni sud koji ne podleže dokazivanju u pogledu činjenica. Nezavisno od toga što, prema stanju u priloženoj dokumentaciji, imenovani ima završen prvi stepen ekonomskog fakulteta, te što podnosilac ustavne žalbe ima pravo da izrazi stav da to nije dovoljno da bi se u preduzeću zauzimao tako visok rukovodeći položaj, Sud ocenjuje da su navedene reči izgovorene u uvredljivom kontekstu. Očigledno je postojala namera da se zamenik direktora javno ponizi, pred velikim brojem ljudi iz istog kolektiva i omalovaži u pogledu njegovih stručnih sposobnosti. Reći za nekoga da ima završenu nepostojeću višu dopisnu školu, implicira da iza diplome koju ta osoba poseduje ne stoji bilo kakvo stručno znanje, te da se do nje moglo doći bez ozbiljno uloženog intelektualnog napora i truda, pa čak i bez pojavljivanja u obrazovnoj ustanovi koja takvu diplomu izdaje. Time se, na drugačiji način, kaže da je jedna osoba bez ikakvog stvarnog i priznatog obrazovanja, pa je i ovim rečima podnosioca došlo do povrede časti i ugleda, odnosno dostojanstva ličnosti K.M..
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je zaključio da su osporene presude donete u parničnom postupku vođenom radi naknade nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda i da su zasnovane na pravno valjanom tumačenju materijalnog prava koje reguliše ovu oblast, zbog čega predstavljaju dozvoljeno i opravdano mešanje države u sferu zakonom ograničenog prava pojedinca na slobodu izražavanja. Takođe, presude su donete u težnji ka legitimnom cilju da se zaštiti Ustavom i zakonom utvrđeno pravo drugog lica na nepovredivost dostojanstva ličnosti i na poštovanje njegove časti i ugleda. Konačno, Ustavni sud ocenjuje i da pravnosnažno dosuđeni iznos naknade štete od 50.000,00 dinara ne predstavlja nerazumnu i neprimereno visoku obavezu nametnutu podnosiocu ustavne žalbe, koja je srazmerna učinjenoj povredi tuđeg prava na dostojanstvo ličnosti.
6. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da presudama Drugog opštinskog suda u Beogradu P. br. 5043/05 od 1. februara 2007. godine i Okružnog suda u Beogradu Gž. br. 5329/07 od 12. juna 2008. godine, podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena prava zajemčena odredbama čl. 32. i 46. Ustava, pa je na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/2007), ustavna žalba odbijena kao neosnovana.
Saglasno odredbi člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe u sporu zbog povrede časti i ugleda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti