Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dužem od 25 godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 25 godina. Zbog ekstremne dužine trajanja postupka, dosuđena je naknada nematerijalne štete od 2.000 evra i naloženo hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Janka Dragulovića iz Zlota, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. februara 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Janka Dragulovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu P. 452/08 (sada predmet Osnovnog suda u Boru P. 356/11) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Janka Dragulovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Boru P. 452/08 od 6. novembra 2008. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4670/10 od 24. marta 2010. godine.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

4. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Janko Dragulović iz Zlota izjavio je 15. januara 2010. godine, preko punomoćnika Dragane Videnović i Milete Petkovića, advokata iz Bora, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu P. 452/08.

U ustavnoj žalbi je, pored izlaganja toka postupka, navedeno da je parnični postupak pokrenut u martu 1986. godine i da još uvek nije okončan, te da je zbog toga podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i naknadi štetu koja mu je pričinjena dugim trajanjem parničnog postupka.

Dopunom ustavne žalbe od 16. juna 2010. godine podnosilac je osporio presudu Opštinskog suda u Boru P. 452/08 od 6. novembra 2008. godine i presud u Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4670/10 od 24. marta 2010. godine, smatrajući da su mu povređena prava iz čl. 22, 32. i 36. Ustava. U dopuni ustavne žalbe, pored ostalog, je navedeno: da prvostepeni sud nije mogao doneti „presudu“, jer nije odlučio o svim tužbenim zahtevima, pa je iz tog razloga mogao doneti samo „delimičn u presud u“; da su sudovi pogrešno i nepotpuno utvrdili činjenično stanje usled nesavesne i nebrižljive ocene izvedenih dokaza i da su se tuženi zbog toga „prisvojili“ podnosiočev doprinos u sticanju sporne imovine u delu od 11,25% i isti toliki njegov susvojinski deo na imovini. Podnosilac je predložio da Ustavni sud poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 22. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.), kao i pravo svakog na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta Opštinskog suda u Boru P. 452/08 (sada predmet Osnovnog suda u Boru P. 356/11) , te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe i Dumitra Dragulović podneli su 19. marta 1986. godine tužbu Opštinskom sudu u Boru (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tuženog Pavla Dragulovića , radi utvrđivanja da su ništave nasledničke izjave tužilaca o njihovom odricanju od zaostavštine pok. Pauna Dragulovića u predmetu Opštinskog suda O. 78/85, kao i radi utvrđenja da tužilja i tužilac imaju pravo na po 25% imovine navedene u petitumu tužbe nog zahteva.

Do donošenja prve prvostepene presude P. 359/86 od 3. jula 1991. godine, pred Opštinskim sudom bilo je održano 21 ročište za glavnu raspravu. Postupajući po žalbi tuženih, Okružni sud u Zaječaru (u daljem tekstu: Okružni sud) je rešenjem Gž. 2215/9216 od 16. oktobra 1992. godine ukinuo navedenu presudu Opštinskog suda u usvajajućem delu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, Opštinski sud je održao dva ročišta za glavnu raspravu pre nego što je 7. juna 1993. godine doneo drugu po redu prvostepenu presudu P. 1956/92, dok je pismeni otpravak presude je uručio strankama u maju 1994. godine.

Postupajući po žalbi tuženih od 25. maja 1994. godine, Okružni sud je 28. juna 1994. godine doneo rešenje Gž. 1277/94 kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda P. 1956/92 od 7. juna 1993. godine i predmet vratio tom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom do donošenja treće po redu prvostepene presude P. 1348/94 od 25. januara 1996. godine, održano je šest ročišta za glavnu raspravu, dok je pismeni otpravak navedene presude uručen strankama u novembru 1996. godine. Okružni sud je, postupajući po žalbi tuženih, rešenjem Gž. 2361/96 od 25. decembra 1996. godine ukinuo presudu Opštinskog suda P. 1348/94 od 25. januara 1996. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U postupku pred Opštinskim sudom do donošenja četvrte po redu prvostepene presude P. 952/97 od 8. aprila 2002. godine, održano je devet ročišta za glavnu raspravu. Postupajući po žalbi tuženih izjavljenoj protiv presude P. 952/97 od 8. aprila 2002. godine, Okružni sud je 23. septembra 2002. godine doneo rešenje Gž. 1444/02 kojim je, po četvrti put, ukinuo navedenu prvostepenu presudu i predmet vratio tom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom do donošenja pete po redu prvostepene presude P. 204/03 od 24. novembra 2003. godine, bila su održana tri ročišta za glavnu raspravu, dok jedno nije održano (7. maja 2003. godine). Pismeni otpravak presude je otpremljen iz suda 23. decembra 2005. godine. Tužioci su 26. januara 2006. godine izjavili žalbu, jer navedenom presudom nije odlučeno o troškovima postupka, dok su tuženi 9. juna 2006. godine izjavili žalbu protiv presude. Okružni sud je 20. septembra 2006. godine spise predmeta vratio prvostepenom sudu, jer nije odlučio o troškovima postupka. Opštinski sud je 28. septembra 2006. godine doneo rešenje P. 204/03 kojim je odlučio o troškovima postupka. Protiv tog rešenja 12. oktobra 2006. godine žalb u su izjavili i tužioci i tuženi. Postupajući po žalbama parničnih stranaka , Okružni sud je doneo rešenje Gž. 2681/06 od 31. januara 2008. godine kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda P. 204/03 od 24. novembra 2003. godine i rešenje P. 204/03 od 28. septembra 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku nakon dva održana i dva neodržana ročišta za glavnu raspravu, Opštinski sud je 6. novembra 2008. godine doneo šestu po redu prvostepenu osporenu presudu P. 452/08, kojom je u stavu prvom izreke odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da tužilac po osnovu zajedničkog sticanja ima pravo svojine u delu 11,25% na nepokretnim i pokretnim stvarima bliže opisanim u navedenom stavu izreke. Stavom drugim izreke prekinut je postupak po tužbi tužilje Ruže Draguljesković koja je preminula 14. novembra 1990. godine, dok je stavom trećim izreke obavezan tužilac da tuženima naknadi troškove parničnog postupka. Pismeni otpravak presude je otpremljen iz suda 15. juna 2009. godine.

Postupajući po žalbi tužilaca Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 4670/10 od 24. marta 2010. godine kojom je potvrdio presudu Opštinskog suda P. 452/08 od 6. novembra 2008. godine u stavu prvom i drugom izreke i u tom delu žalbu odbio kao neosnovanu, dok je žalbu Ruže Draguljesković izjavljenu protiv stava prvog i trećeg izreke presude odbacio kao nedozvoljenu, dok je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke ukinuo i u tom delu predmet vratio sada Osnovnom sudu u Boru (u daljem tekstu: Osnovni sud) na dalji postupak. U obrazloženju ove drugostepene presude je navedeno da je u prvostepenom postupku utvrđeno: da su tužilac i tuženi Pavle Dragulović rođena braća , od majke Dumitre Dragulović i oca Pauna Dragulovića; da je tužilac živeo u porodičnoj zajednici od rođenja sa dedom Jovanom, babom Petrom, ocem, majkom, bratom – tuženim i njihovom sestrom Ružom Draguljesković; da se tužilac nakon dolaska iz vojske zaposlio 1965. godine u preduzeću „Elektrotimok“ Zaječar, dok se tuženi Pavle zaposlio 1969. godine; da je tužilac napustio porodičnu zajednicu u januaru 1973. godine kada se oženio sa Veselinom Dragulović i prešao da živi u kuću u domaćinstvu Vojislava Karića, dok se tuženi Pavle sa svojom suprugom oženio 1970. godine koja je došla u njihovu kuću; da je sestra Ruža napustila zajednicu 1964. godine kada se udala; da je kuća od tvrdog materijala sagrađena od napravljenih cigli i blokova, dok je ostali građevinski materijal kupljen 1972. i 1973. godine, a omalterisana je 1974. godine; da je šupa od slabog materijala ranije bila stara štala koju su izgradili deda i baba od dasaka i ćeramide, a koju je otac Paun renovirao izgradnjom plevnika i pokrivanjem crepom od stare kuće koja je srušena; da je katastarsku parcelu 2500/1 otac Paun kupio 3. februara 1959. godine, dok su tužilac i tuženi bili izdržavana lica; da je otac Paun kupio katastarsku parcelu 2521 KO Zlot 3, dana 19. jula 1963. godine, dok su tužilac i tuženi Pavle bili u vojsci; da je otac Paun 1963. godine kupio katastarske parcele 2331, 2332 i 2407 KO Zlot 3, od Zadruge, dok su tužilac i tuženi Pavle bili u vojsci; da su pokretne stvari bliže označene u izreci prvostepene presude kupljene 1973. godine kada tužilac nije bio u zajednici; da je tužilac povremeno dolazio i pomagao roditeljima poljoprivrednim radovima na imanju. Dalje je navedeno: da je kod potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud našao da tužilac nije niti radom niti svojim sredstvima izgradio predmetnu kuću od tvrdog materijala i šupu od slabog materijala; da kuća nije građena za njegove potrebe; da je on bio član zajednice 1972. godine, kada je otpočeta gradnja, ali da nije učestvovao u nabavci materijala, niti je učestvovao u izgradnji kuće svojim radom i sredstvima; da su katastarske parcele koje su predmet tužbenog zahteva kupljene kada tužilac nije bio sposoban za privređivanje, već izdržavano lice, odnosno dok se nalazio na odsluženju vojnog roka, dok je sam prenos vlasništva obavljen kasnije; da kako su i pokretne stvari napravljene i kupljene tokom 1973. godine – kada tužilac nije bio u zajednici, to je prvostepeni sud pravilno odlučio kada je našao da je neosnovan tužbeni zahtev kojim je tražio da se utvrdi da je po osnovu sticanja u porodičnoj zajednici postao suvlasnik sa udelom od 11,25% na spornim nepokretnostima i pokretnim stvarima. Takođe je navedeno da nema doprinosa tužioca u sticanju kuće, jer je pravljena u vreme kada je tužilac povremeno dolazio i pomagao u poljoprivrednim radovima, niti da ima njegovog doprinosa u sticanju parcela koje su predmet ovog spora, jer su iste kupljene kada tužilac nije bio sposoban za privređivanje i bio je izdržavano lice, kao i dok se nalazio na odsluženju vojnog roka. Takođe je navedeno da njegovog doprinosa nema ni kada je u pitanju šupa koja je renovirana stara štala, niti kada su u pitanju pokretn e stvari koje su izgrađene i kupljene 1973. godine, kada tužilac nije bio u zajednici.

U daljem toku postupka, Osnovni sud u Boru (u daljem tekstu: Osnovni sud) je 14. maja 2010. godine doneo rešenje P. 542/10 kojim je obavezao tužioca da tuženima naknadi troškove postupka. Tužioci su 27. maja 2010. godine predložili nastavak postupka, ujedno izjavljujući i žalbu protiv rešenja P. 542/10 od 14. maja 2010. godine. Postupajući po žalbi, Viši sud u Zaječaru (u daljem tekstu: Viši sud) je rešenjem Gž. 1611/10 od 12. oktobra 2010. godine ukinuo navedeno prvostepeno rešenje i predmet vratio Opštinskom sudu na ponovni postupak, dok je žalba Ruže Draguljesković odbačena kao nedozvoljena.

Osnovni sud je 11. januara 2011. godine doneo rešenje P. 872/10 kojim je odbio predlog tužilaca za nastavak postupka prekinut iza smrti pok. Dumitre Dragulović, i obavezao tužioca da tuženima naknadi troškove postupka. Postupajući po žalbi tužilaca, Viši sud je rešenjem Gž. 462/11 od 16. maja 2011. godine ukinuo rešenje Osnovnog suda P. 872/10 od 11. januara 2011. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Osnovni sud je rešenjem P. 356/11 od 1. juna 2011. godine nastavio postupak, da bi 17. oktobra 2011. godine doneo presudu P. 356/11 kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca.

4. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, Ustavni sud je stanovišta da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen preko 20 godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period - od 19. marta 1986. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Opštinskom sudu, pa do danas.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao do podnošenja ustavne žalbe trajao preko 23 godine.

Ustavni sud napominje da se pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca koji se procenjuju u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Međutim, u konkretnom slučaju, činjenica da parnični postupak traje duže od četvrt veka, sama po sebi je dovoljna da se utvrdi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, posebno imajući u vidu da podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo odugovlačenju postupka.

5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje Opštinskog suda u Boru i Okružnog suda u Zaječaru dovelo do toga da predmetni parnični postupak traje preko 25 godina i da još uvek nije pravnosnažno okončan.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak koji se vodi pred Osnovnim sud om u Boru u predmetu P. 356/11 , okončao u najkraćem roku.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka u periodu koji prevazilazi razumni rok za presuđenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu domaćih sudova, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Ocenjujući ostale razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknute povrede Ustavom zajemčenih prava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama Opštinskog suda P. 452/08 od 6. novembra 2008. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4670/10 od 24. marta 2010. godine, nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Presude koje su ustavnom žalbom osporene doneli su zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa zakonskim odredbama. Podnosiocu ustavne žalbe bilo je omogućeno učestvovanje u postupku, praćenje njegovog toka i preduzimanje svih zakonom dopuštenih radnji, uključujući izjavljivanje redovnog pravnog leka. Pored toga, Ustavni sud je ocenio da se osporene presude zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni relevantnog materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje. Naime, redovni sudovi su utvrdili da su pokretne i nepokretne stvari koje su bile predmet tužbenog zahteva kupljene i izgrađene u periodu kada podnosilac ustavne žalbe nije bio sposoban za privređivanje, već je bio izdržavano lice, zatim u periodu dok se nalazio na odsluženju vojnog roka, kao i u vreme kada on nije bio više član porodične zajednice. Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja sudovi su izveli ustavnopravno prihvatljiv zaključak da je neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da se utvrdi da je po osnovu sticanja u porodičnoj zajednici postao suvlasnik sa udelom od 11,25% na spornim nepokretnostima i pokretnim stvarima.

Ustavni sud konstatuje da, s obzirom na to da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, to nije moglo doći ni do povrede načela sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. stav 1. Ustava.

Takođe, Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava, jer se ni iz osporenih akata, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak ne može izvesti. Naime, Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, postojanje različitih odluka suda koji je odlučivao u poslednjoj instanci u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Konačno, ocenjujući postojanje povrede prava na pravno sredstvo zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je u predmetnom sudskom postupku, u kome je podnosiocima bilo obezbeđeno pravo na pravično suđenje, bila obezbeđena i dvostepenost u odlučivanju, čime je zadovoljen ustavni princip sadržan u navedenoj odredbi Ustava.

Polazeći od izloženog u ovoj tački obrazloženja, Ustavni sud, saglasno odredb i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu neosnovana, te je istu odbio , odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dužem od 25 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti