Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje pet godina. Prvostepeni sud nije doneo meritornu odluku, niti je zakazao ijedno ročište, pokazujući značajnu neefikasnost.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. Ž. iz L, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, ne sednici Veća održanoj 4. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. Ž. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 4572/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. Ž. iz L. je, preko punomoćnika B. M, advokata iz B, 26. februara 2011. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 4572/10.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je 19. novembra 2008. godine podnela tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa; da je rešenjem tog suda P1. 1596/08 od 25. novembra 2008. godine odbačena tužba u odnosu na deo tužbenog zahteva; da je odlučujući o njenoj žalbi, Viši sud u Beogradu rešenjem Gž1. 130/10 od 15. decembra 2010. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepeno rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1596/08 od 25. novembra 2008. godine; da o tužbenom zahtevu u celosti prvostepeni sud nije odlučio iako je prošlo dve godine i tri meseca od podnošenja tužbe; da joj je takvim postupanjem nadležnih sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Naknadu štete nije tražila.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava. Odredbom člana 82. stav 2. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3486/13 (raniji broj P1. 4572/10) utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 19. novembra 2008. godine podnela tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog preduzeća „V. u“, d.o.o. B, radi poništaja rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu broj 107/08 od 30. maja 2008. godine, tako da pobijano rešenje i otkaz ugovora o radu ne proizvode pravno dejstvo od dana donošenja, da se ponište sve pravne posledice nastale iz navedenog rešenja i otkaza ugovora o radu i da se obaveže tuženi da tužilju vrati na radno mesto agenta u korisničkom servisu ili drugo radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi, sposobnostima i znanju stečenog radom. Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1596/08 od 25. novembra 2008. godine odbačena je tužba u odnosu na tužbeni zahtev da pobijano rešenje i otkaz ugovora o radu ne proizvode pravno dejstvo od dana donošenja i da se ponište sve pravne posledice nastale iz navedenog rešenja i otkaza ugovora o radu.

Odlučujući o žalbi tužilje, rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 130/10 od 15. decembra 2010. godine potvrđeno je rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1596/08 od 25. novembra 2008. godine i žalba tužilje je odbijena kao neosnovana.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 27. marta 2013. godine van ročišta doneo presudu zbog propuštanja P1. 4572/10 kojom je usvojen tužbeni zahtev podnositeljke. U obrazloženju je navedeno da je tužba dostavljena na odgovor tuženom 8. marta 2011. godine; da tuženi nije odgovorio na tužbu u ostavljenom roku, iako je upozoren o posledicama propuštanja dostavljanja odgovora na tužbu; da je primenom člana 338. Zakona o parničnom postupku usvojen tužbeni zahtev zbog nedostavljanja odgovora na tužbu od strane tuženog imajući u vidu da činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev nisu u suprotnosti sa dokazima koje je tužilja podnela. Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4572/10 od 6. juna 2013. godine dozvoljeno je vraćanje u pređašnje stanje po predlogu tuženog i ukinuta je presuda zbog propuštanja Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4572/10 od 27. marta 2013. godine.

Dalje, u spisima predmeta nema dokaza o odlučivanju prvostepenog suda o tužbenom zahtevu u celosti a takođe nema dokaza o zakazivanju i održavanju ročišta za glavnu raspravu pred prvostepenim sudom.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09 ) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da nadležni sudovi nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se predmetni postupak koji za predmet ima radni spor okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, odmah nakon podnošenja tužbe, prvostepeni sud je odbacio tužbu u delu tužbenog zahteva dok o tužbenom zahtevu u celosti prvostepeni sud do razmatranja ustavne žalbe, dakle pet godina nije odlučio. Takođe u navedenom petogodišnjem periodu prvostepeni sud nije niti zakazao niti održao ni jedno ročište za glavnu raspravu, već je posle četiri i po godine doneo presudu zbog propuštanja iz razloga što tuženi nije odgovorio na tužbu koja mu je dostavljena na odgovor posle dve i po godine od njenog podnošenja. Dalje, presuda zbog propuštanja je ukinuta od strane drugostepenog organa i prvostepeni sud, dakle, pet godina nije doneo meritornu odluku u predmetnom postupku.

Po oceni Suda, i podnositeljka je donekle doprinela trajanju postupka, imajući u vidu da u petogodišnjem periodu nije pokazala interesovanje za tok postupka, odnosno nije urgirala kod nadležnog suda za njegovo ubrzanje. Imajući u vidu predmet tužbenog zahteva, nema sumnje da je ishod spora bio od materijalnog značaja za podnositeljku.

Polazeći od navedenog, krećući se u granicama ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je nedelotvornim i neefikasnim postupanjem nadležnog suda podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke, a u tački 2. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica zbog konstatovane povrede ustavnog prava naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku.

6. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević , s.r.