Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, ali odbijen zahtev za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv rešenja o obustavi izvršenja, ali je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka od preko 15 godina. Zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete je odbijen zbog doprinosa podnosioca odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, u postupku po ustavnoj žalbi Novice Pavlovića iz Požarevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. maja 2015 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Novice Pavlovića izjavljena protiv rešenja o obustavi izvršenja Osnovnog suda u Požarevcu I. 513/10 od 4. jula 2012. godine i IPV(I). 384/12 od 19. septembra 2012. godine.

2. Usvaja se ustavna žalba Novice Pavlovića i utvrđuje da je u postupku izvršenja koji je vođen u predmetu Opštinskog suda u Požarevcu I. 1090/96 (kasnije u predmetu Osnovnog suda u Požarevcu I. 513/10) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava R epublike Srbije, dok se odbacuje ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na imovinu zajemčeno g članom 58. stav 1. Ustava.

3. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne i materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Novica Pavlović iz Požarevca podneo je, 26. novembra 2012. godine, preko punomoćnika Lazara Todo rovića, advokata iz Malog Crnića, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja o obustavi izvršenja Osnovnog suda u Požarevcu I. 513/10 od 4. jula 2012. godine i IPV(I). 384/12 od 19. septembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u postupku izvršenja koji je vođen u predmetu Opštinskog suda u Požarevcu I. 1090/96 (kasnije u predmetu Osnovnog suda u Požarevcu I. 513/10).

U ustavnoj žalbi je interpretiran tok izvršnog postupka koji je prethodio ustavnosudskom; zatim, navedeno je da je osporenim rešenjima izvršnog suda obustavljen postupak izvršenja, zbog neuplate predujma troškova izvršenja od strane podnosioca ; da je podnosilac ustavne žalbe tražio da se produži rok za uplatu predujma, ali da se izvršni sud nije izjasnio o navedenoj molbi, već je doneo rešenje o obustavi postupka izvršenja; da je u roku za podnošenje prigovora protiv rešenja o obustavi postupka izvršenja, podnosilac uplatio traženi predujam, iako se ne radi o novom predlogu za izvršenje, te da je predujam uplaćen još 27. marta 1997. godine; da je podnosilac u podnetom prigovoru protiv rešenja o obustavi izvršenja naveo , da je sud primenjujući odredbu člana 34. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, navedenoj zakonskoj odredbi dao povratno dejstvo, jer predlog za izvršenje nije podnet u skladu sa navedenim zakonom, već pre petnaest i po godina.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da utvrdi da su u izvršnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom povređen a navedena ustavna prava podnosio cu ustavne žalbe . Podnosilac ustavne žalbe je tražio naknadu nematerijalne i materijalne štete, kao i troškove za sastavljanje ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Požarevcu I. 513/10 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Izvršni poverilac Dojčin Pavlović podneo je 22. novembra 1996. godine predlog za izvršenje, na osnovu izvršne isprave, Opštinskom sudu u Poža revcu protiv izvršnog dužnika Z. S, radi namirenja novčanog potraživanja u iznosu od 36.000,00 austrijskih šilinga, u dinarskoj protivvrednosti, i to popisom, procen om i prodajom pokretnih stvari. Opštinski sud u Požarevcu je rešenjem I. 1090/96 od 2. decembra 1996. godine odredio predloženo izvršenje, koje je po prigovoru izvršnog dužnika potvrđen o rešenjem istog suda od 20. juna 1997. godine.

U zapisniku o popisu i proceni pokretnih stvari od 8. aprila 1997. godine konstatovano je da je popisan putnički automobil „Ford“ čija je vrednost procenjena na iznos od 800 DM.

U zapisniku o popisu i proceni pokretnih stvari od 29. septembra 1999. godine konstatovano je da je izvršni dužnik smetao sudskim izvršiteljima u sprovođenju izvršenja.

Izvršni sudija je dopisom od 5. oktobra 1999. godine tražio od Sekretarijata za unutrašnje poslove da pruži asistenciju sudskim izvršiteljima prilikom sprovođenja izvršenja.

Opštinski sud u Požarevcu je rešenjem I. 1090/96 od 18. aprila 2002. godine prekinuo postupak, zbog smrti izvršnog poverioca .

Opštinski sud u Požarevcu je rešenjem I. 1090/96 od 21. juna 2002. godine nastavio prekinuti postupak, na predlog zakonskog naslednika izvršnog poverioca, Novice Pavlovića, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Opštinski sud u Požarevcu je rešenjem I. 1090/96 od 28. avgusta 2002. godine obustavio postupak izvršenja, jer izvršni poverilac nije postupio po nalogu suda da uredi predlog za izvršenje tako što će navesti tačnu adresu izvršnog dužnika.

Izvršni poverilac je podneskom od 12. maja 2006. godine tražio nastavak postupka.

Izvršni poverilac je 10. jula 2006. godine podneo prigovor protiv navedenog rešenja o obustavi i u navedenom pravnom sredstvu je istaknuto da akt suda o uređenju predloga za izvršenje nije uručen ni izvršnom poveriocu niti njegovom punomoćniku.

Opštinski sud u Požarevcu je rešenjem IPV(I). 129/06 od 14. avgusta 2006. godine usvojio prigovor izvršnog poverioca i ukinuo rešenje o obustavi izvršenja od 28. avgusta 2002. godine . U obrazloženju rešenja je navedeno da akt suda o uređenj u predloga za izvršenje nije uručen ni izvršnom poveriocu niti njegovom punomoćniku, već nekim drugim licima. Predmet je dobio novi broj I. 322/08.

Opštinski sud u Požarevcu je zaključkom I. 322/08 od 9. aprila 2008. godine odredio popis i procenu pokretnih stvari izvršnog dužnika za 27. maj 2008. godine, te je naložio izvršnom poverioc u da obezbedi adekvatan prevoz i radnu snagu, kao i da uplati predujam troškova postupka izvršenja .

U zapisniku o popisu i proceni pokretnih stvari od 26. maja 2008. godine konstatovano je da je punomoćnik izvršnog poverioca tražio da se zastane sa izvršenje m, zbog mogućnosti postizanja dogovora sa izvršnim dužnikom.

Izvršni poverilac je podneskom od 19. avgusta 2008. godine obavestio izvršni sud da nije postignut sporazum sa izvršnim dužnikom, te je tražio nastavak izvršnog postupka.

Opštinski sud u Požarevcu je zaključkom I. 322/08 od 3. septembra 2008. godine odredio popis i procenu pokretnih stvari izvršnog dužnika za 20. okto bar 2008. godine, te je naložio izvršnom poveriocu da obezbedi adekvatan prevoz, radnu sn agu i smeštaj za preuzimanje zaplenjenih pokretnih stvari, kao i da uplati 3.000,00 dinara na ime predujma troškova za sprovođenje izvršenja. Zaključak je dostavljen izvršnom poveriocu 10. septembra 2008. godine.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, postupak je nastavljen u predmetu Osnovnog suda u Požarevcu I. 513/10.

Osnovni sud u Požarevcu je zaključkom I. 513/10 od 5. aprila 2012. godine odredio popis i procenu pokretnih stvari izvršnog dužnika za 23. april 2012. godine, te je naložio izvršnom poveriocu da obezbedi adekvatan prevoz, radnu sn agu i smeštaj za preuzimanje zaplenjenih pokretnih stvari, kao i da uplati 2.400,00 dinara na ime predujma troškova za sprovođenje izvršenja , u roku od tri dana , od dana dostavljanja zaključka, pod pretnjom obustave izvršenja, u smislu člana 34. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Izvršni poverilac je podneskom od 18. aprila 2012. godine obavestio izvršni sud da se nalazi van zemlje, te da nije u mogućnosti da predujmi troškove izvršenja u ostavljenom roku, pa je tražio da se produži rok za uplatu predujma .

Osnovni sud u Požarevcu je zaključkom I. 513/10 od 31. maja 2012. godine odredio popis i procenu pokretnih stvari izvršnog dužnika za 3. jul 2012. godine, te je naložio izvršnom poveriocu da uplati 2.400,00 dinara na ime predujma troškova za sprovođenje izvršenja, u roku od tri da na od dana dostavljanja zaključka, pod pretnjom obustave izvršenja, u smislu člana 34. Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Izvršni poverilac je primio zaključak 4. juna 2012. godine.

Osnovni sud u Požarevcu je osporenim rešenjem I. 513/10 od 4. jula 2012. godine obustavio postupak izvršenja i ukinuo sve sprovedene izvršne radnje. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno da kako izvršni poverilac u ostavljenom roku nije dostavio dokaz o uplati novčanog iznosa na ime predujma troškova sprovođenja izvršenja, sud je, saglasno odredbama člana 34. stav 2. Zakona o i zvršenju i obezbeđenju i člana 26a stav 2. Pravilnika o dopuni pravilnika o naknadi troškova u sudskim postupcima, obustavio izvršenje.

Izvršni poverilac je 16. jula 2012. godine podneo prigovor Osnovnom sudu u Požarevcu protiv navedenog rešenja. Uz prigovor je dostavljen dokaz o uplati predujma datiran od 16. jula 2012. godine.

Osnovni sud u Požarevcu je osporenim rešenjem IPV(I). 384/12 od 19. septembra 2012. godine odbio kao neosnovan prigovor izvršnog poverioca i potvrdio prvostepeno rešenje. Navedeno rešenje izvršni poverilac je primio 25. oktobra 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. stav 1. Zakona o izvršnom postupku ( „Službeni list SFRJ“, br. 20/78, 6/82, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93 i 24/94), koji je važio u vreme podnošenja predloga za izvršenje, bilo je propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno.

Zakon o izvršnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 28/2000, 73/2000 i 71/01), koji je počeo da se primenjuje od jula meseca 2000. godine i koji se primenjivao u konkretnom izvršnom postupku do 17. septembra 2011. godine, u članu 262 . je propisivao da će se postupak izvršenja i obezbeđenja započet do dana stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama ovog zakona. Odredbom člana 4. Zakona je bilo propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno.

Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11) (u daljem tekstu: ZIO), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, u članu 358. stav 1. propisuje da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona. Ostalim odredbama ovog zakona je propisano: da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1.); da rokovi koje određuje sud za preduzimanje određenih radnji ne mogu biti duži od pet radnih dana, osim ako ovim zakonom nije drugačije propisano, a da stranka koja nije preduzela radnju u roku koji je određen zakonom ili koji je odredio sud, gubi pravo na preduzimanje te radnje (član 7. st. 1. i 2.); da troškove postupka u vezi sa određivanjem i sprovođenjem izvršenja snosi izvršni dužnik i da je izvršni poverilac dužan da predujmi troškove postupka, u skladu sa zakonom i propisom koji uređuje troškove postupka, da dokaz o uplaćenom predujmu izvršni poverilac je dužan da dostavi uz predlog za izvršenje i da će sud, odnosno izvršitelj obustaviti izvršenje ako izvršni poverilac ne dostavi dokaz o uplaćenom predujmu, osim ako je po zakonu oslobođen ili ga je sud oslobodio plaćanja postupka (član 34. st. 1. i 2.).

Odredbama člana 26a Pravilnika o dopuni Pravilnika o naknadi troškova u sudskim postupcima („Službeni glasnik RS”, broj 69/11) propisano je : da se predujam za troškove izvršenja uplaćuje na depozitni račun suda (stav 1.); da dokaz o uplati predujma za troškove izvršenja izvršni poverilac dostavlja sudu u skladu sa predlogom za izvršenje, odnosno u roku od tri dana od prijema zaključka kojim je sud odredio ili promenio sredstvo izvršenja (stav 2.); da u slučaju da predujmljena sredstva nisu dovoljna za sprovođenje izvršenja, sud će pozvati izvršnog poverioca da u određenom roku izvrši doplatu do potr ebnog iznosa (stav 3.); da izvršni poverilac može uz predlog za izvršenje, odnosno zaključak iz stava 2. ovog člana, da dostavi profakturu za uslugu i zatraži od suda odobrenje, odnosno nalog za uplatu utvrđenog iznosa u određenom roku, ukoliko nije siguran u vrstu i visinu trošk ova koje bi trebalo da predujmi (stav 4.); da kada je izvršni poverilac uz predlog za izvršenje podneo i zahtev za oslobađanje od plaćanja troškova postupka, obaveza uplate predujma odlaže se d o donošenja odluke o tom zahtevu (stav 5.).

5. Podnosilac ustavne žalbe je osporio rešenja o obustavi izvršenja Osnovnog suda u Požarevcu I. 513/10 od 4. jula 2012. godine i IPV(I). 384/12 od 19. septembra 2012. godine.

Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrarna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kojoj je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitr erne ili očigledno neosnovane.

Prema stavu ESLjP, pravičnost suđenja ostvaruje se kroz isključenje proizvoljnosti u postupanju i odlučivanju od strane redovnih sudova, što podrazumeva obavezu tih sudova da se pridržavaju utvrđenih procesnih pravila tokom postupka. Naime, ESLjP je u presudi Sotiris and Nikos Koutras Attee protiv Grčke, broj predstavke 39442/98, od 16. novembra 2000. godine, pored ostalog, istakao da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj (videti stav 20. pomenute presude). Ustavni sud smatra da je izneti stav od izuzetne važnosti, jer strankama u postupku omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da se na njihov slučaj ta postojeća, predvidljiva pravila zaista i primene.

Ustavni sud ocenjuje da su osporena rešenja izvršnog suda o obustavi izvršenja doneta , u smislu člana 34. stav 2. ZIO, zbog nepostupanja podnosioca ustavne žalbe po zaključku suda od 31. maja 2012. godine - da u ostavljenom roku uplati predujam troškova za sprovođenje radnje popisa i procene pok retnih stvari izvršnog dužnika. Prilikom donošenja osporenih rešenja, izvršni sud se pozvao na odredbu člana 34. stav 2. ZIO. U momentu donošenja predmetnog zaključka počeo je da se primenjuje ZIO (od 17. septembra 2011. godine) , koji je u članu 358. stav 1. odredio trenutno dejstvo tog procesnog zakona na sam postupak izvršenja koji je u toku. To znači da su se na konkretni izvršni postupak od 17. septembra 2011. godine primenjivale odredbe ZIO, i to u konkretnom slučaju odredba člana 34. stav 2. navedenog zakona. Ustavni sud ukazuje da ZIO, za razliku od prethodnih izvršnih zakona, u navedenoj zakonskoj odredbi sadrži normu o tome da dokaz o uplaćenom predujmu izvršni poverilac je dužan da dostavi uz predlog za izvršenje. Znači, u skladu sa ovom zakonskom normom, izvršni poverilac prilikom podnošenja predloga za izvršenje dostavlja i dokaz o uplaćenom predujmu. Ustavni sud ocenjuje da je cilj navedene zakonske norme da se potrebna novčana sredstava obezbede još u početnoj fazi izvršenja, kako bi se radnje izvršenje sprovele bez smetnji, efikasno i u razumnom roku (što je osnovni proklamovani cilj izvršenja). Međutim, to ne znači, da izvršni sud nema ovlašćenja da i u toku postupka sprovođenja izvršenja traži od izvršnog poverioca da uplati predujam troškova za sprovođenje konkretne radnje izvršenja. U prilog navede nom govori i odredba člana 26a stav 3. Pravilnika o dopuni Pravilnika o naknadi troškova u sudskim postupcima, kojom je propisano da u slučaju da predujmljena sredstva nisu dovoljna za sprovođenje izvršenja, sud će pozvati izvršnog poverioca da u određenom roku izvrši doplatu do potrebnog iznosa. Ta doplata može značiti i pun iznos predujma. Upravo je suština instituta predujma troškova da se unapred obezbede novčana sredstva neophodna za sprovođenje svake konkretne radnje sprovođenja izvršenja, te nedostatak potrebnih novčanih sredstava za određenu radnju izvršenja sprečava njeno izvršenje. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud ocenjuje da je izvršni sud imao procesno ovlašćenje da zaključkom od 31. maja 2012. godine traži da podnosilac ustavne žalbe uplati predujam za sprovođenje radnje popisa i procene pokretnih stvari dužnika , nezavisno od toga što je pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe uplatio predujam još 1997. godine.

Međutim, ono što se može postaviti kao sporno pitanje u konkretnom slučaju jeste da li je izvršno procesno pravilo o obustavi izvršenja zbog neuplate predujma primenjeno na preterano formalistički način. Naime, podnosilac ustavne žalbe je prilikom podnošenja prigovora protiv rešenja o obustavi postupka, 16. jula 2012. godine, uplatio predujam troškova, i o tome dostavio dokaz izvršnom sudu. Kad je reč o primeni procesnih pravila, Ustavni sud ukazuje da su sudovi obavezni da primene pravila postupka izbegavajući kako preterani formalizam koji bio ugrozio pravično st postupka , tako i potpunu fleksibilnost koja bi obesmislila proceduralne zahteve predv iđene zakonima (videti presudu ESLjP : Eşim v. Turkey, br. 59601/09, od 17. septembra 2013. godine, stav 21.). Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju, procesno pravilo o obustavi postupka izvršenja nije primenjeno na krajnje formalistički način, bez obzira što je podnosilac u toku postupka po prigovoru uplatio traženi predujam. Naime, izvršni sud je još zaključk om od 3. septembra 2008. godine naložio podnosiocu ustavne žalbe da predujmi troškove sprovođenja radnje popisa i procene pokretnih stvari izvršnog dužnika, i po tom zaključku ništa nije urađeno. Zatim, izvršni sud je drugim zaključkom od 5. aprila 2012. godine opet naložio podnosiocu ustavne žalbe da uplati traženi predujam za sprovođenje predmetne radnje izvršenja, i povodom navedenog zaključka podnosilac je podneskom od 18. aprila 2012. godine obavestio izvršni sud da se nalazi van zemlje, te da ne može da uplati traženi predujam, zbog čega je tražio produženje roka za izvršenje ove obaveze . Izvršni sud je prihvatio ovakav predlog izvršnog poverioca, iako nije doneo formalnu odluku o tome, te je taj rok faktički produžio do 31. maja 2012. godine. Navedenog datuma, izvršni sud je doneo treći po redu zaključak kojim se opet nalaže podnosiocu da uplati traženi predujam za sprovođenje predmetne radnje izvršenja i taj zaključak je dostavljen podnosiocu 4. juna 2012. godine. Iako je izvršni sud ostavio rok za postupanje po navedenom zaključku od tri dana od prijema zaključka, pod pretnjom obustave, izvršni sud je zakonsku procesnu sankciju (obustavu izvršenja) realizovao tek nakon 30 dana od prijema zaključka, dana 4. jula 2012. godine. Ustavni sud ukazuje da u vremenskom periodu od prijema trećeg po redu zaključka, 4. juna 2012. godine, do donošenja osporenog rešenja sudije pojedinca o obustavi izvršenja, 4. jula 2012. godine, podnosilac ustavne žalbe nije obavestio izvršni sud o eventualnim smetnjama za uplatu pr edujma, niti je tražio produženje roka za izvršenje predmetne obaveze. Takođe, visina novčanog iznosa koji je podnosilac ustavne žalbe treba lo da uplati na ime predujma troškova izvršenja (2.400,00 dinara), s obzirom na ekonomsko-socijalne prilike u ovoj zemlji, nije predstavljala preterano finans ijsko opterećenje za podnosioca, a što bi moglo eventualno da predstavlja razlog neblagovremenog postupanja podnosioca po zaključku izvršnog suda.

6. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjima o obustavi izvršenja I. 513/10 od 4. jula 2012. godine i o potvrđivanju tog rešenja IPV(I). 384/12 od 19. septembra 2012. godine Osnovnog suda u Požarevcu, podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu odbio , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke .

7. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku) i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, izvršni postupak, kao posebna vrsta sudskog postupka, predstavlja jedinstvenu celinu i pokreće se podnošenjem predloga za izvršenje, a završava se zaključenjem ili obustavom izvršnog postupka. U konkretnom slučaju izvršni postupak je okončan obustavom. Stoga je stav Ustavnog suda da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. Dakle, za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, bitan je ceo period trajanja izvršnog postupka, od kada je pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe podneo predlog za izvršenje Opštinskom sudu u Požarevcu, 22. novembra 1996. godine, do donošenje rešenja sudskog veća Osnovnog suda u Požarevcu IPV(I). 384/12 od 19. septembra 2012. godine , kojim je po prigovoru podnosioca ustavne žalbe potvrđeno rešenje sudije pojedinca o obustavi izvršnog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je osporeno izvršenje traja lo 15 godina i deset meseci, što, samo po sebi, može ukazivati da nije okončan o u okviru standarda razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, te je Sud i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje drugostepenog postupka.

Ustavni sud nalazi da izvršni postupak, koji predstavlja završnu fazu u ostvarivanju subjektivnih građanskih prava i koji nije kontradiktoran postupak, po pravilu, isključuje postojanje složenih činjeničnih i pravnih pitanja, što se odnosi i na ovaj slučaj. Ustavni sud smatra da je svojim nedelotvornim postupanjem sam izvršni sud učinio izvršni postupak složenijim.

Ustavni sud dalje nalazi da je podnosilac ustavne žalbe kao izvršni poverilac, kao i njegov pravni prethodnik, imao nesumnjiv i legitiman materijalnopravni interes da ostvari novčano potraživanje koje je utvrđeno pravnosnažnom i izvršnom presudom u što kraćem roku. Interes izvršnog poverioca se inače podudara sa osnovnim ciljem izvršnog postupka, a to je da se potraživanje izvršnog poverioca namiri efikasno i u razumnom roku. Međutim, nezavisno od navedenog, postoje okolnosti koje se mogu staviti u odgovornost podnosiocu ustavne žalbe za dugo trajanje postupka izvršenja. Najpre, kada je izvršni sud trebao da sprovede radnju popisa i procene pokretnih stvari, 26. maja 2008. godine, punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je tražio da se zastane sa izvršenjem, zbog mogućnosti postizanja dogovora sa izvršnim dužnikom. Zatim, vremenski period od 3. septembra 2008. godine, kada je izvršni sud zaključkom tražio od podnosioca ustavne žalbe da predujmi troškove izvršenja, do 19. septembra 2012. godine, kada je postupak izvršenja pravnosnažno okončan – obustavom, zbog neuplate predujma, može se pripisati u isključivu odgovornost podnosioca. Ovo stoga što radnja popisa i procene pokretnih stvari izvršnog dužnika nije mogla da se sprovede zbog neuplate traženog predujma od strane podnosioca. Ustavni sud, zatim, naglašava da iako se izvršenje sprovodi po službenoj dužnosti, to ne znači da izvršni poverilac treba da bude pasivan i da ne pokazuje nikakvo interesovanje za konačan i shod postupka izvršenja, pogotovu kada se u dužim vremenskim periodima ne sprovodi bilo kakva sudska aktivnost. U vezi sa tim, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac stupio u postupak izvršenja 21. juna 2002. godine, ali je svoju prvu i istovremeno poslednju urgenciju u predmetnom postupku podneo tek 12. maja 2006. godine, do kog datuma izvršni sud nije preduzeo nijednu radnju izvršenja. Generalno, u značajnim periodima neaktivnosti izvršnog suda, podnosilac ustavne žalbe nije pokazao nikakvo in teresovanje za sprovođenje izvršenja.

Prema oceni Ustavnog suda, dužini trajanja predmetnog postupka izvršenja prvenstveno je doprinelo neefikasano postupanje redovnih sudova. Ustavni sud ukazuje da glavno načelo na kome se zasniva izvršni p ostupak jeste načelo hitnosti. Poštovanje ovog načela izvršne procedure podrazumeva obavezu suda da pravilno primenjuje procesne odredbe izvršnog postupka koje, u suštini, predstavljaju konkretizaciju navedenog načela, i to, prvenstveno, odredbe koje predviđaju izuzetno kratke rokove za preduzimanje pojedinih radnji u izvršnom postupku, kao i sprovođenje radnji izvršenja po službenoj dužnosti (izvršni postupak u fazi sprovođenja je pretežno oficijelan). U konkretnom slučaju to očigledno nije poštovano. Izvršni sud je pokazao visoki stepen neefikasnosti u predmetnom postupku izvršenja. Za vreme dugog trajanja izvršenja, izvršni sud je sproveo samo popis i procenu putničkog automobila „Ford” izvršnog dužnika, i to u početnoj fazi izvrš enja, 8. aprila 1997. godine, a nakon toga, do obustave izvršenja, 4. jula 2012 . godine, nije sproveo nijednu drugu radnju izvršenja. Zatim, zbog propusta izvršnog suda, koji se ogleda u dostavljanju zaključka o uređenju predloga za izvršenja i rešenja o obustavi izvršenja od 28. avgusta 2002. godine, zbog nepostupanja po navedenom zaključku, licima koji nisu ni učesnici u postupku, izvršni sud je bio neaktivan od 28. avgusta 2002. do 14. avgusta 2006. godine, kada je doneto rešenje o ukidanju rešenja o obustavi izvršenja, jer su predmetni za ključak i rešenje o obustavi dostavljeni pogrešnim licima. Na kraju, Ustavni sud je utvrdio značajne periode neaktivnosti izvršnog suda tokom čitavog trajanja izvršenja.

8. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u postupku izvršenja koji je vođen u predmetu Opštinskog suda u Požarevcu I. 1090/96 (kasnije u predmetu Osnovnog suda u Požarevcu I. 513/10), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , odlučujući kao u tački 2. izreke ove odluke, prvi deo.

9. U vezi tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je zbog nesprovođenja izvršenja povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je do obustave postupka izvršenja, kao vida okončanja ove vrste sudskog postupka, došlo zbog nepostupanja podnosioca ustavne žalbe po zaključku izvršnog suda da uplati predujam troškova za sprovođenje radnje popisa i procene pokretnih stvari izvršnog dužnika, te je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 2. izreke, drugi deo.

10. U vezi sa zahtevom podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da utvrđivanje povrede navedenog ustavnog prava predstavlja dovoljno i odgovarajuće pravično zadovoljenje za podnosioca. Naime, Ustavni sud je prilikom donošenja ove odluke imao u vidu da je podnosi lac imao svojstvo izvršnog poveri oca u izvršnom postupku deset godina , zatim odgovornost podnosioca ustavne žalbe za trajanje postupka, kao i pasivnost podnosioca u predmetnom postupku izvršenja. Zatim, u vezi zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenog u izvršnoj ispravi, Ustavni sud ukazuje da je do obustave postupka izvršenja došlo zbog nepostupanja podnosioca ustavne žalbe po zaključku izvršnog suda da uplati predujam troškova za sprovođenje radnje popisa i procene po kretnih stvari izvršnog dužnika, čime je podnosilac sam sebe sprečio da ostvari svoje novčano potraživanje iz izvršne isprave. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je odbio kao neosnovan zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne i materijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

11. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog su da na www.ustavni.sud.rs).

12. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić