Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao šest godina i pet meseci. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je žalba u delu osporavanja sudske odluke odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije M iroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. R . iz Lučana , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na s ednici Veća održanoj 20. maja 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. R . i utvrđuje d a je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 29844/11 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. R . iz Lučana je , 1 . avgusta 2018. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1522/17 od 23. maja 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Takođe, podnosilac ustavne žalbe se pozvao i na povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 29844/11, a u kome je doneta pomenuta drugostepena presuda.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je predmetni parnični postupak trajao 7 godina, pa smatra da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi podnosiocu pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede navedenog ustavnog prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 29844/11 , pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac P. R, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 30. decembra 2011. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu tuž bu protiv prvotužene Kompanije „D.“ a.d. Beograd i drugotuženog Gradskog javnog preduzeća „G.“ iz Beograda, radi naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenih fizičkih bolova i duševnih bolova zbog umanjenja opšteživotne aktivnosti i naruženosti, kao i pretrpljenog straha. U tužbi je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac 29. septembra 2009. godine u vozilu, koje pripada drugotuženom, doživeo tešku telesnu povredu u vidu preloma skočnog zgloba; da drugotuženi odgovara po principu objektivne odgovornosti po osnovu opasne stvari, a da su putnici drugotuženog osiguran i kod prvotuženog osiguravajućeg društva.

Drugotuženi i prvotuženi su dostavili prvostepenom sudu odgovore na tužbu 24. februara 2012. godine, odnosno 27. februara 2012. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 7. marta 2013. godine održao pripremno ročište za glavnu raspravu.

Prvostepeni sud je na ročištu za glavnu raspravu održanom 21. marta 2014. godine doneo rešenje kojim je odredio da se izvede dokaz veštačenjem u ovoj pravnoj stvari na okolnosti prirode povreda koje je podnosilac zadobio i vrste nematerijalne štete koju je u konkretnom slučaju pretrpeo, pa je imenovao za veštaka dr M.P. Imenovani veštak je 28. marta 2016. godine dostavio sudu traženi nalaz i mišljenje.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 16. novembra 2016. godine doneo presudu P. 29844/11, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju prvostepene presude je, između ostalog, istaknuto: da je sud na osnovu savesne i brižljive ocene kako svakog dokaza zasebno tako i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupne rasprave, shodno odredbi člana 8. Zakona o parničnom postupku, našao da dokazi koje je tužilac u toku postupka ponudio na okolnost pretrpljene nematerijalne štete, ne pružaju dovoljnu činjeničnu podlogu za izvođenje zaključka da je njegovo potraživanje osnovano; da je tužilac 29. septembra 2009. godine zadobio tešku telesnu povredu u vidu preloma desne potkolenice sa zahvaćenim skočnim zglobom zbog koje je trpeo fizičke bolove i zbog koje je došlo do estetskog naruženja srednjeg stepena i umanjenja životne aktivnosti za 15%; da prvostepeni sud, međutim, nije mogao prihvatiti iskaze tužioca i svedoka Z.K, jer su bili neubedljivi i nisu u saglasnosti sa drugim izvedenim dokazima, pa ne mogu predstavljati pouzdan dokaz da je do povrede tužioca došlo u autobusu koji je u vlasništvu drugotuženog, a čiji su putnici osigurani kod prvotuženog; da je prema navodima tužioca do njegove povrede došlo na liniji 25 u žutom zglobnom autobusu koji je u vlasništvu drugotuženog, a da svedok Z.K. „misli“ da je to bio takav autobus, pri čemu je naveo da je video momenat kada je tužilac ispao iz autobusa dok je vozilo bilo u pokretu, a potom da nije video da li je autobus stajao kada su tužioca gurnuli iz njega ili je već počeo da se kreće; da se na osnovu ovakvih dokaza ne može izvesti pouzdan zaključak o postojanju nekakve uzročno – posledične veze između eventualnih propusta vozača i povređivanja tužioca; da je tužilac od pisanih dokaza priložio samo medicinsku dokumentaciju, pri čemu podaci koji se odnose na okolnosti povređivanja predstavljaju podatke koji se unose prema kazivanju pacijenata; da tužilac, prema sopstvenim navodima, nezgodu nije prijavio policiji, ni drugotuženom, a autobusku kartu nije sačuvao; da iz pisanih dokaza koje su ponudili tuženi, a koji su u saglasnosti sa iskazima saslušanih svedoka S.M. i M. Ž. proizlazi da su na liniji 25 u vreme povređivanja tužioca saobraćali samo „solo autobusi“, bilo da su u pitanju autobusi koja su u vlasništvu drugotuženog ili pak autobusi koji su u vlasništvu ostalih autoprevoznika, pa da za tu liniju spornog dana nisu zabeleženi ni saobraćajna nezgoda ni povreda putnika; da je imajući u vidu navedeno, prvostepeni sud ocenio da su tim dokazima navodi tužioca i svedoka Z.K. dovedeni u sumnju; da kako tužilac nije predložio druge dokaze na okolnost da je do povrede došlo u autobusu koji je u vlasništvu drugotuženog, to je sud odbio kao neosnovan tužbeni zahtev primenom pravila o teretu dokazivanja.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je 23. maja 2018. godine doneo osporenu presudu Gž. 1522/17, kojom je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu, prihvatajući u celini pravno stanovište Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Takođe, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da je u prvostepenom postupku zakazano ukupno 12 ročišta za glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari (7. marta, 17. juna i 29. oktobra 2013, 19. februara, 21. marta, 5. septembra i 23. decembra 2014, 4. juna i 18. novembra 2015, 9. marta, 22. juna i 16. novembra 2016. godine, od kojih je devet ročišta održano. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 19. februar 2014. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, ročište zakazano za 23. decembar 2014. godine nije održano zbog štrajka advokata, dok ročište zakazano za 18. novembar 2015. godine nije održano zbog izbora postupajućeg sudije za sudiju Apelacionog suda u Beogradu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11, 72/11 i 53/13), koji se primenjivao na predmetni parnični postupak, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će sud, kad veštak ne dostavi nalaz i mišljenje u ostavljenom roku, pošto istekne rok koji je strankama ostavljen da se o tome izjasne, odrediti drugog veštaka (član 258. stav 1.).

5. Analizirajući dužinu trajanja parničnog postupka sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak pokrenut 30. decembra 2011. godine, podnošenjem tužbe podnosioca ustavne žalbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1522/17 od 23. maja 2018. godine. Iz navedenog proizlazi da je ovaj spor radi naknade nematerijalne štete trajao šest godina i pet meseci, što bi moglo da ukaže na činjenicu da postupak nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom kontekstu, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja parničnog postupka. Naime, prvostepeni sud je, odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe, trebalo da utvrdi da li je podnosilac pretrpeo štetu usled upotrebe opasne stvari čiji je imalac drugotuženi, u smislu odredbe člana 174. Zakona o obligacionim odnosima, a što je bila i pravna pretpostavka da se aktivira odgovornost prvotuženog osiguravajućeg društva po osnovu obaveznog osiguranja putnika u javnom saobraćaju od posledica nesrećnog slučaja.

S obzirom na to da se u konkretnom slučaju radi o parnici radi naknade nematerijalne štete koja je po navodima podnosioca ustavne žalbe bila prouzrokovana u javnom saobraćaju, Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe kao tužilac imao nesumnjiv interes da se ovaj obligacionopravni spor okonča u što kraćem roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su podnosilac i njegov punomoćnik preduzeli sve procesne radnje kako bi se efikasno okončao parnični postupak.

Ustavni sud nalazi da je nedelotvorno i neažurno postupanje Prvog osnovnog suda u Beogradu prvenstveno dovelo do nerazumno dugog trajanja ovog parničnog postupka. Ustavni sud je najpre konstatovao da je prvostepeni sud pokazao neefikasnost u fazi pripremanja glavne rasprave, uzimajući u obzir da je pripremno ročište zakazao nakon više od jedne godine od dana kada je primio odgovor na tužbu koji je dao prvotuženi. O nedelotvornom postupanju Prvog osnovnog suda u Beogradu dovoljno govori činjenica da je taj sud u više navrata zakazivao ročišta za glavnu raspravu u neprihvatljivo dugim vremenskim razmacima, od kojih su posebno upečatljiva dva perioda (21. mart – 5. septembar 2014. godine i 23. decembar 2014. - 4. jun 2015. godine). Takođe, Ustavni sud je utvrdio da u ovoj pravnoj stvari nije održano tri ročišta za glavnu raspravu iz razloga koji se ne mogu pripisati u krivicu podnosiocu ustavne žalbe. Na prekomernu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka je, po oceni Ustavnog suda, u bitnoj meri uticala činjenica da je dr M.P. dostavio prvostepenom sudu traženi nalaz i mišljenje tek nakon dve godine od dana kada je doneto rešenje o izvođenju ovog dokaza. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da se Prvi osnovni sud u Beogradu u takvim okolnostima nije koristio odredbom člana 258. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koja je regulisala ovlašćenja parničnog suda u slučaju procesne nediscipline veštaka. Ustavni sud napominje da je osnovna dužnost suda u parničnom postupku da obezbedi da svi učesnici u postupku postupaju na takav način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da preduzme odgovarajuće mere da spreči suprotno postupanje, pa da u prilog ovakvoj pravnoj oceni govori i stav Evropskog suda za ljudska prava prema kome sud, tj. država snosi odgovornost zbog dužine trajanja veštačenja (videti presudu ideti presudu u predmetu Zimmerman i Steiner protiv Švajcarske, od 13. jula 1983. godine, broj predstavke 8737/79).

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. s tav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), te je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u preostalom delu, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud ukazuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje dokaze izvedene u sudskom postupku, niti da preispituje pravilnost zaključaka parničnih sudova o pojedinim izvedenim dokazima, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporene sudske odluke ne proizlazi da je sud proizvoljno cenio izvedene dokaze, i to na štetu podnosioca ustavne žalbe. Pravo je suda da u parničnom postupku, po slobodnom sudijskom uverenju, nakon sprovedenog dokaznog postupka, kao i na osnovu rezultata celog postupka, oceni kojim će izvedenim dokazima pokloniti poverenje i koje će činjenice uzeti kao dokazane i utvrđene. Sa druge strane, obaveza je suda da na odgovarajući način obrazloži kako je utvrdio pravno relevantne činjenice, jer slobodna ocena dokaza ne dozvoljava proizvoljnost i neograničeno slobodno zaključivanje. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da je Prvi osnovni sud u Beogradu u obrazloženju presude P. 29844/11 od 16. novembra 2016. godine izložio dokaze koji su izvedeni pred prvostepenim sudom i da je dao jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge (a koje je prihvatio i Apelacioni sud u Beogradu donošenjem osporene presude Beogradu Gž. 1522/17 od 23. maja 2018. godine) zašto nije poklonio poverenje dokazima koje je predložio podnosilac ustavne žalbe na okolnost mesta njegovog povređivanja, a koji su bili protivrečni drugim dokazima i pravilima logike. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti koje su od uticaja u ovoj ustavnopravnoj stvari. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti