Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi utvrđenja, koji je trajao preko deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavn oj žalb i N. Š . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. jula 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalb a N. Š . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49280/1 0, a zatim pod brojem 3689/13 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 529/06), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavn e žalb e na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. Š . iz Beograda je , 30. novembra 2016. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 3689/13.

Podnosilac ustavne žalbe je veoma detaljno obrazložio činjenično stanje, hronološki tok predmetnog postupka, kao i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka, navodeći: da je 22. februara 2006. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu radi utvrđenja i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2550/16 od 28. septembra 2016. godine, te mu je zbog trajanja postupka od 11 godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3689/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 22. februara 2006. godine podneo tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Lj. L, radi utvrđenja. U tužbi je navedeno da je rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu O. 2158/05 od 20. januara 2006. godine prekinut postupak raspr avljanja zaostavštine iza pok. V . Š, te da je tužilac, kao sin ostavioca, upućen da pokrene parnični postupak protiv Lj. L , kćeri ostavioca, radi dokazivanja da nije punovažno i da ne proizvodi pravno dejstvo zaveštanje pok. V. Š, kao i da tužilac, pokrene parnični postupak protiv tužene Lj . L , radi dokazivanja da predmet zaostavštine pok. V. Š . ne predstavlja ½ idealnog dela prava vanknjižnog vlasništva na određenom stanu u Beogradu.

Predmet je dobio broj P. 529/06.

Tužbeni zahtev je preciziran 27. oktobra 2006. i 20. maja 2009. godine.

Pred prvostepenim sudom je bilo održano pet ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u predmet O. 2158/05, kao i u određenu dokumentaciju, između ostalog, u sporno sudsko zaveštanje, u ugovor o otkupu spornog stana, dok sedam ročišta nije bilo održano, i to: dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, četiri zbog procesnih nedostataka, a jedno zbog obustave rada administracije u sudu.

Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 529/06 od 22. marta 2007. godine odbijen je kao neosnovan predlog tužene da sud odbaci tužbu kao neurednu i rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 10343/08 od 11. februara 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđeno je rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 529/06 od 22. marta 2007. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49280/10 od 20. aprila 2011. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev kojim je traženo da sud utvrdi da tužilac kao zakonski naslednik svoje majke, pok. S . Š, ima pravo suvlasništva sa ¼ idealnog dela konkretnog stana u Beogradu, po osnovu sticanja u braku pok. S. Š . sa pok. V . Š, što je tužena dužna da prizna i trpi; u stavu drug om izreke usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno je da je pok. V. Š, svojim zaveštanjem sačinjenim u formi sudskog zaveštanja dana 10. maja 1993. godine, koje je proglašeno na zapisniku pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu O. 2158/0 5 dana 2. novembra 2005. godine povredio nužni nasledni deo tužioca, kao nužnog zakonskog naslednika te se vrši redukcija zaveštanja pok. V . Š . u visini nužnog zakonskog naslednog dela od ¼ u korist tužioca i utvrđuje da tužilac ima pravo suvlasništva sa 1/8 idealnih delova stana u Beogradu, a koju je pok. V . Š . stekao u bračnoj zajednici sa pok. suprugom S . Š, što je tužena dužna priznati i trpeti; u stavu treć em izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 170.181,00 dinara.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6386/11 od 26. decembra 2012. godine, u postupku odlučivanja o žalb i tužene, ukinuta je ožalbena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49280/10 od 20. aprila 2011. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P. 3689/13 i održano je šest ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, saslušane su parnične stranke, saslušani su svedoci, izvršeno je suočenje između parničnih stranaka, izvršen je uvid u spise predmeta O. 2158/05, dok tri ročišta nije bilo održano, i to jedno na zahtev punomoćnika tužene, a dva zbog protesta advokata.

Tužbeni zahtev je preciziran 23. maja 2013. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3689/13 od 1. oktobra 2015. godine, u stavu prvom izreke, utvrđeno je da predmet zaostavštine ostavioca pok. V. Š . u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu O. 2158/05 ne predstavlja 1/2 idealnih delova vanknjižnog vlasništva na stanu u Beogradu i da je ništavo zaveštanje ostavioca, pok. V . Š . sačinjeno u formi sudskog zaveštanja dana 10. maja 1993. godine, proglašeno na zapisniku u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu O. 2158/05 u delu od 1/2 idealnih delova stana, koji je bio predmet zaveštanja i da je pok. S . Š, majka parničnih stranaka, bila vanknjižni suvlasnik sa 1/2 idealna dela stana, po osnovu sticanja u bračnoj zajednici sa svojim suprugom, pok. V . Š, što j e tužena dužna da prizna i trpi; u stavu drug om izreke utvrđeno je da je pok. V . Š . označenim zaveštanjem nezakonito raspolagao i povredio nužni nasledni deo tužioca, kao nužnog zakonskog naslednika, te da se vrši redukcija označenog zaveštanja u visini nužnog naslednog dela od 1/8 idealnih delova stana u korist tužioca i utvrđuje se da tužilac ima pravo vanknjižnog suvlasništva sa 1/8 idealnih delova stana, što je tužena dužna priznati i trpeti, kao i da se tužilac na osnovu ove presude može uknjižiti kao suvlasnik sa navedenim udelom na označenom stanu u katastru nepokretnosti i drugim javnim knjigama, kada se za to budu stekli zakonski uslovi; u stavu trećem izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 287.062,00 dinara.

Navedena presuda je ispravljena rešenjem istoga suda P. 3689/13 od 23. novembra 2015. godine zbog očigledne greške u pisanju.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2550/16 od 28. septembra 2016. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena je prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3689/13 od 1. oktobra 2015. godine, ispravljena rešenjem istoga suda P. 3689/13 od 23. novembra 2015. godine u stav ovima prvom i drugom njene izreke; u stavu drugom izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude, tako što je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupk a u iznosu od 185.930,00 dinara; u stavu trećem izreke odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen devet meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe sudu – 22. februara 2006. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka – 28. septembra 2016. godine.

Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupka okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, ukupno trajanje parničnog postupka od deset godina i sedam meseci predstavlja njegovo nerazumno dugo trajanje kako po praksi ovoga Suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud, koji je meritorno odlučio nakon pet godina i dva meseca od podnete tužbe.

Međutim, ostali postupajući sudovi su delotvorno postupali i odlučivali u redovnim rokovima. Tako je prvi žalbeni postupak trajao godinu i po dana, drugi prvostepeni postupak je trajao nepune tri godine, a drugi žalbeni postupak, kojim je pravnosnažno okončan a parnica, trajao je nepun ih godinu dana.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora nesumnjivo bio od materijalnog značaja za podnosioca, a ispitujući njegovo ponašanje, Sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužem trajanju parnice.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom postupka nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49280/10 a zatim pod brojem 3689/13 (ranije predmet Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 529/06), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Usta vni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evrop skog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda države u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. - MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnosti postupanja sudova.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. U vezi zahteva podnosioca za naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije pružio adekvatne dokaze o pretrpljenoj materijalnoj šteti kao i jasnoj uzročnoj vezi između eventualne štete i radnje organa kojom je ta šteta prouzrokovana, odnosno između neblagovremenog postup anja suda i eventualne materijalne štete. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u tački 3. izreke odbacio zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti