Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv presuda u sporu za isplatu novčane naknade

Kratak pregled

Odbijena je ustavna žalba protiv parničnih presuda kojima je odbijen zahtev za isplatu razlike u novčanoj naknadi za nezaposlene. Ustavni sud je utvrdio da je stav Apelacionog suda o zastarelosti potraživanja kao povremenog davanja ustavnopravno prihvatljiv.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragice Beljinac iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. maja 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dragice Beljinac izjavljena protiv presud e Apelacionog suda u N ovom Sadu Gž. 2166/12 od 12. septembra 201 2. godine i presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 5130/11 od 9. februara 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragica Beljinac iz Novog Sada je, 28. novembra 2012. godine, preko punomoćnika Svetlane Golubović, advokata iz Novog Sada, podnela ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u N ovom Sadu Gž. 2166/12 od 12. septembra 201 2. godine i presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 5130/11 od 9. februara 2012. godine , zbog povrede prava zajemčenih čl. 32, 36, 58, 69. i 70. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnositeljki ustavne žalbe rešenjem Republičkog zavoda za tržište rada - Filijale za zapošljavanje Novi Sad, broj 104-01440-01/01-0410 od 31. maja 2001. godine priznato pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti do zaposlenja ili do ostvarivanja prava na starosnu penziju, i to od 30. maja 2001. godine u visini od 100% od prosečne mesečne neto zarade po zaposlenom u privredi Republike Srbije, ali da joj je ta naknada isplaćivana u manjem iznosu, zbog čega je podnositeljka ustavne žalbe protiv Republičkog zavoda za tržište rada - Filijala za zapošljavanje Novi Sad pokrenula parnični postupak pred Osnovnim sudom u Novom Sadu. Dalje je u ustavnoj žalbi navedeno da je Osnovni sud u Novom Sadu tužbeni zahtev podnositeljke kojim je tražila da se tuženi obaveže da joj isplati traženu razliku odbio, a da je Apelacioni sud u Novom Sadu prvostepenu presudu potvrdio. Podnositeljka smatra da je tuženi zloupotrebio činjenicu da se izmenio propis na osnovu koga je ona već ostvarila svoje pravo, a prevashodno polazeći od toga da nikada nije doneo novi akt kojim bi zamenio postojeći upravni akt, tj. doneo novo rešenje sa poukom o pravnom leku, kojim bi podnositeljki omogućio da učestvuje u postupku, već je samovlasno iznos naknade snizio čime joj je pričinio štetu. Takođe, podnositeljka smatra i da su sudovi odbijajući njen tužbeni zahtev pogrešno primenili zakonske propise koji se odnose na njeno pravo po osnovu zapošljavanja i ostvarivanja prava nezaposlenih lica, kao i odredbe Zakona o obligacionim odnosima koje se odnose na prirodu njenog potraživanja, kao i zastarelost istog, čime su joj pričinili štetu.

Podnositeljka od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji i poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Rešenjem Republičkog zavoda za tržište rada, Filijale za zapošljavanje Novi Sad broj 104-01440-01/01-0410 od 31. maja 2001. godine, Dragici Beljinac, ovde podnositeljki ustavne žalbe, priznato je pravo na novčanu naknadu do zaposlenja ili do ispunjavanja uslova za ostvarivanje prava na starosnu penziju, počev od 30. maja 2001. godine u iznosu od 161,50 dinara dnevno, što je 100% prosečne mesečne neto zarade po zaposlenom ostvarene u privredi Republike. Podnositeljki je priznato i pravo na penzijsko i invalidsko osiguranje za vreme isplate novčane naknade, a na osnovicu za uplatu doprinosa koju čini dnevni iznos novčane naknade. Podnositeljka ustavne žalbe je navedeno rešenje primila 31. maja 2001. godine i protiv njega nije izjavila žalbu, pa je ono postalo pravnosnažno po isteku roka od 15 dana od dana prijema rešenja.

Podnositeljka ustavne žalbe je 1. juna 2011. godine podnela tužbu Osnovnom sudu u Novom Sadu protiv Nacionalne službe za zapošljavanje, Filijala Novi Sad - pravnog sledbenika ranijeg Republičkog zavoda za tržište rada, radi isplate razlike novčane naknade koja joj je priznata po pravnosnažnom upravnom aktu, s obzirom na to da joj je ova naknada u prethodnom periodu isplaćivana u umanjenom iznosu, iako samo rešenje nikada nije izmenjeno.

Osnovni sud u Novom Sadu je osporenom presudom P. 5130/11 od 9. februara 2012. godine odbio tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tužena obaveže da joj na ime razlike novčane naknade za vreme nezaposlenosti isplati iznos od 404.724,64 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da na ime razlike neuplaćenih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje isplati nadležnom Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje iznos od 124.990,07 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, a sve po rešenju tužene broj 104-01440-01/01-0410 od 31. maja 2001. godine. Istom presudom odbijen je predlog tužilje za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi i rešeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

U obrazloženju osporene prvostepene presude je navedeno: da je shodno članu 14. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica, koji je stupio na snagu 1. juna 2001. godine, izmenjen član 20. navedenog zakona, pa je utvrđeno da novčana naknada za nezaposlena lica ne može biti niža od 40% niti viša od 80% mesečne zarade po zaposlenom ostvarene u privredi Republike Srbije prema poslednjem objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike; da se ista odnosi na lica koja su pravo na novčanu naknadu i druga prava po osnovu nezaposlenosti stekla u skladu sa propisima koji su bili na snazi do stupanja na snagu izmena navedenog zakona u kom slučaju ova lica nastavljaju da koriste prava prema tim propisima ako je to za njih povoljnije; da je odredbom člana 2. istog stava propisano da će se postupak koji nije pravnosnažno okončan do dana stupanja na snagu pomenutog zakona 1. juna 2001. godine okončati po odredbama predmetnog zakona; da je u toku postupka na nesumnjiv način utvrđeno da je rešenje tužene od 31. maja 2001. godine steklo svojstvo pravnosnažnosti nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica, jer tužilja u zakonskom roku od 15 dana od dana prijema istog (31. maj 2001. godine) nije izjavila žalbu; da s obzirom na to da predmetno rešenje nije postalo pravnosnažno pre stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica, imaju se primeniti odredbe člana 14. stav 2. istog zakona, kojima je propisano da kada postupak po zahtevu za ostvarivanje prava nezaposlenih lica nije pravnosnažno okončan do stupanja na snagu ovog zakona, da će se okončati po odredbama ovog zakona. Primenjujući navedenu odredbu na konkretan slučaj, prvostepeni sud je ocenio da tužilja nije stekla pravni osnov za isplatu naknade za vreme nezaposlenosti od 100% kako je to utvrđeno rešenjem od 31. maja 2001. godine.

Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 2166/12 od 12. septembra 2012. godine žalbu tužilje odbio i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je ukazano da je prvostepena presuda doneta bez bitnih povreda odredaba o parničnom postupku, a da je na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo, što međutim nije dovelo do pogrešnog presuđenja u krajnjem ishodu.

Apelacioni sud je našao da, nezavisno od činjenice što je u vreme nastupanja pravnosnažnosti rešenja od 31. maja 2001. godine na snazi bio Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica, nije bilo osnova da se na obračun tužilji pripadajuće novčane naknade primeni novelirana odredba člana 14. stav 2. ovog zakona, niti da se tužilji umanji visina novčane naknade. Ovo iz razloga što je primena odredbe kojom je uvedena nova metodologija obračuna novčane naknade odložena do 1. septembra 2001. godine, kada je rešenje od 31. maja 2001. godine, na osnovu kog je tužilja ostvarila pravo na novčanu naknadu već postalo pravnosnažno. Stoga tuženi, koji je vezan svojim rešenjem, nije mogao tužilji da uskr ati isplatu punog iznosa novčane naknade bez donošenja novog rešenja kojim bi se redukovao obim prava u skladu sa odredbama novog zakona. Samim tim, navedeno pravo tužilji ne može uskratiti ni prvostepeni sud, koji je u odlučivanju vezan pravnosnažnim rešenjem organa uprave, čak i ukoliko donosilac upravnog akta ne postupa u skladu sa njegovom sadržinom. Prihvatanjem drugačijeg stanovišta parničnom sudu bi bila data mogućnost da svojom presudom faktički stavlja van snage pravnosnažni upravni akt, što bi dovelo u pitanje princip podele nadležnosti između sudske i upravne vlasti.

Apelacioni sud je, takođe, našao da p rvostepeni sud usled pogrešne primen e materijalno g prav a nije odlučivao o prigovoru zastarelosti potraživanja koj i je istakla tužena, a da je, pr ema nalaženju drugostepenog suda , potraživanje tužilje zastarelo, što njen tužbeni zahtev čini neos novanim, ali iz razloga navedenih u ovoj presudi. Po stanovištu drugostepenog suda , zahtev tužilje se zasniva na članu 172. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, a utužena potraživanja novčane naknade imaju karakter povremenih potraživanja, jer se shodno članu 16. stav 1. Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica određuju u mesečnim iznosima i isplaćuju mesečno unazad, po isteku meseca za koji se isplata vrši. Tužbeni zahtev se zasniva na činjenici da je tužilji u spornom periodu uskraćena puna isplata prima nja po osnovu novčane naknade, koja joj je priznata konačnim rešenjem organa uprave. Novčana naknada, čiju isplatu tužilja potražuje, ima pravnu prirodu povremenih potraživanja, jer dospeva u meseč nim razmacima, pa potraživanje iste u skladu sa članom 372. stav 1. Z akona o obligacionim odnosima zastareva za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja. Kako se p otraživanje tužilje odnosi na period od 31. maja 2001. do 17. maja 2005. godine, a tužba je podneta 1. juna 2011. godine, proizlazi da je tužiljino potraživanje novčane naknade zastarelo, jer je protekao trogodišnji rok, računajući od dana dospelosti svakog pojedinog davanja.

Apelacioni sud u Novom Sadu je našao i da je shodno članu 7. tačka 12 , te članu 21. Zakona o dopr inosima za obavezno socijalno osiguranje , tužilja imala pravo da se u njeno ime izvrš i uplata doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, izvedeno iz prava na novčanu nak nadu za vreme nezaposlenosti, ali da kako se radi o pravu koje je akcesorne prirode i uslovljeno postojanjem i ograničeno obimom prava na novčanu naknadu, to zastarelost „glavnog“ potraživa nja povlači za sobom gubitak prava na penzijsko i invalidsko osiguranje sa osnovicom u razlici ovih iznosa.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u slučaju privremene sprečenosti za rad, kao i pravo na naknadu u slučaju privremene nezaposlenosti, u skladu sa zakonom (član 69. stav 3.); da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom, a Republika Srbija se stara o ekonomskoj sigurnosti penzionera (član 70.).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01), je propisano: da organi koji postupaju u upravnim stvarima rešavaju na osnovu zakona i drugih propisa, kao i da u upravnim stvarima u kojima je organ zakonom ovlašćen da rešava po slobodnoj oceni rešenje se mora doneti u granicama ovlašćenja i u skladu sa ciljem u kome je ovlašćenje dato (član 5.); da protiv rešenja donesenog u prvom stepenu stranka ima pravo na žalbu, kao i da protiv rešenja donesenog u drugom stepenu žalba nije dopuštena (član 12. st. 1. i 3.); da se rešenje protiv koga se ne može izjaviti žalba niti pokrenuti upravni spor (pravnosnažno rešenje), a kojim je stranka stekla određena prava, odnosno kojim su stranci određene neke obaveze može poništiti, ukinuti ili izmeniti samo u slučajevima koji su predviđeni zakonom (član 13.).

Odredbama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica („Službeni glasnik RS“, br. 22/92, 73/92, 82/92, 56/93, 67/93, 34/94, 52/96 i 46/98), bilo je propisano: da se nezaposlenim licem, u smislu ovog zakona, smatra lice koje nije u radnom odnosu, niti je na drugi način ostvarilo pravo na rad, a uvedeno je u propisanu evidenciju Zavoda (član 3. stav 1.); da se za slučaj nezaposlenosti obavezno osiguravaju lica koja su u radnom odnosu i lica koja na drugi način ostvaruju pravo na rad, a obavezno su osigurana po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju (član 6. stav 1.); da novčana naknada pripada nezaposlenom licu kome je radni odnos, odnosno osnov za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti, pored ostalog, prestao zbog prestanka potrebe za radom zaposlenog (član 12. stav 1. tačka 1)); da pravo na novčanu naknadu ima nezaposleno lice koje je bilo obavezno osigurano za slučaj nezaposlenosti po odredbama ovog zakona (u daljem tekstu: osiguranje) najmanje devet meseci neprekidno ili 12 meseci sa prekidima u poslednjih 18 meseci (član 13.); da se visina novčane naknade utvrđuje u iznosu od 70% neto zarade nezaposlenog lica ostvarene u skladu sa zakonom, odnosno kolektivnim ugovorom, u mesecu koji je prethodi mesecu u kome mu je prestalo osiguranje, uvećane za 2% za svaku godinu staža osiguranja, kao i da novčana naknada utvrđena u smislu stava 1. ovog člana ne može da bude niža od 50% od prosečne mesečne neto zarade po zaposlenom ostvarene u privredi Republike prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa uprave nadležnog za poslove statistike, niti viša od te prosečne mesečne neto zarade (član 20.).

Odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica („Službeni glasnik RS“, broj 29/01) bilo je propisano: da se član 20. Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica menja i glasi: „Visina novčane naknade utvrđuje se u iznosu od 60% prosečne zarade nezaposlenog lica, ostvarene u skladu sa zakonom, odnosno kolektivnim ugovorom u poslednja tri meseca koji prethode mesecu u kome mu prestaje radni odnos, uvećane za 2% za svaku godinu staža osiguranja, kao i da novčana naknada utvrđena u smislu stava 1. ovog člana ne može da bude niža od 40% niti viša od 80% prosečne mesečne zarade po zaposlenom ostvarene u privredi Republike prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike (član 2.); da nezaposlena lica koja su prava na novčanu naknadu i druga prava na osnovu nezaposlenosti ostvarila u skladu sa propisima koji su bili na snazi do dana stupanja na snagu ovog zakona, nastavljaju da koriste ta prava prema tim propisima, ako je to za njih povoljnije, kao i da će se postupak po zahtevu za ostvarivanje prava nezaposlenih lica koji nije pravnosnažno okončan do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona (član 14.); da se odredba člana 20. stav 2. Zakona primenjuje za obračun i isplatu novčane naknade počev od 1. septembra 2001. godine (član 17.); da ovaj zakon stupa na snagu 1. juna 2001. godine, osim odredaba čl. 7, 8, 9, 10. i 15. ovog zakona koje stupaju na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“ (član 18.).

Odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96) bilo je propisano: da u upravnim sporovima sudovi odlučuju o zakonitosti akata kojima državni organi i preduzeća ili druge organizacije koje vrše javna ovlašćenja rešavaju o pravima ili obavezama fizičkih lica, pravnih lica ili drugih stranaka u pojedinačnim upravnim stvarima (član 1.); da se tužba podnosi u roku od 30 dana od dana dostavljanja upravnog akta stranci koja je podnosi, kao i da rok iz stava 1. ovog člana važi i za organ ovlašćen za podnošenje tužbe ako mu je upravni akt dostavljen, te da ako mu akt nije dostavljen, može podneti tužbu u roku od 60 dana od dana dostavljanja upravnog akta stranci u čiju je korist akt donesen (član 22.)

Odredbom člana 12. stav 1. Zakona o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, broj 125/04) propisano je da kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da potraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena (povremena potraživanja), pa bilo da se radi o sporednim povremenim potraživanjima, kao što je potraživanje kamata, bilo da se radi o takvim povremenim potraživanjima u kojima se iscrpljuje samo pravo, kao što je potraživanje izdržavanja, zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja (član 372. stav 1.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi navedenog prava obrazlaže time da su sudovi odbijajući njen tužbeni zahtev pogrešno primenili zakonske propise koji se odnose na njeno pravo po osnovu zapošljavanja i ostvarivanja prava nezaposlenih lica, kao i da su pogrešno primenili odredbe Zakona o obligacionim odnosima o prirodi i zastarelosti njenog potraživanja, te joj time pričinili štetu. Iz navedenog proizlazi da se podnositeljka, u suštini, žali na to da su sudovi, donoseći osporene presude, proizvoljno primenili materijalno pravo.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je podnositeljka ustavne žalbe danom prestanka radnog odnosa stekla prava utvrđena Zakonom o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih, koja su joj priznata rešenjem Republičkog zavoda za tržište rada - Filijala Novi Sad od 31. maja 2001. godine. Takođe, utvrđeno je da je tek nakon donošenja predmetnog rešenja stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica (1. juna 2001. godine), a da je primena novelirane odredbe člana 20. stav 2. osnovnog zakona, koja se primenjuje za obračun i isplatu novčane naknade, odložena do 1. septembra 2001. godine. U takvoj pravnoj situaciji, Osnovni sud u Novom Sadu je zauzeo stav da podnositeljki ustavne žalbe ne pripada iznos novčane naknade utvrđen pravnosnažnim upravnim aktom, nalazeći da se u konkretnom slučaju ima primeniti odredba člana 14. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona kojom je propisano da će se postupak po zahtevu za ostvarivanje prava nezaposlenih lica koji nije pravnosnažno okončan do dana stupanja na snagu tog zakona, okončati po odredbama tog zakona.

Apelacioni sud u Novom Sadu je prihvatio činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku, ali je našao da je na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo, što međutim, prema oceni drugostepenog suda nije dovelo do pogrešnog presuđenja u krajnjem ishodu. Ocena Apelacionog suda se zasnivala na tome da tužena nije mogla podnositeljki ustavne žalbe da uskr ati isplatu punog iznosa novčane naknade bez donošenja novog rešenja kojim bi se redukovao obim prava u skladu sa odredbama novog zakona, pa da samim tim, navedeno pravo podnositeljki n ije mogao uskratiti ni prvostepeni sud, koji je u odlučivanju vezan pravnosnažnim rešenjem organa uprave. Drugostepeni sud je u osporenoj presudi ocenio da bi p rihvatanjem drugačijeg stanovišta parničnom sudu bila data mogućnost da svojom presudom faktički stavlja van snage pravnosnažni upravni akt, što bi dovelo u pitanje princip podele nadležnosti između sudske i upravne vlasti. Apelacioni sud u Novom Sadu je dalje našao da je posledica pogrešne primene materijalnog prava od strane prvostepenog suda to da nije odlučivano o prigovoru zastarelosti potraživanja koj i je istakla tužena, a da je, pr ema nalaženju drugostepenog suda , potraživanje podnositeljke zastarelo, što njen tužbeni zahtev čini neos novanim, ali iz razloga navedenih u osporenoj drugostepenoj presudi. Drugostepeni sud je ocenio da se t užbeni zahtev podnositeljke zasn iva na činjenici da joj je u spornom periodu uskraćena puna isplata prima nja po osnovu novčane naknade, a da novčana naknada, čiju isplatu potražuje, ima pravnu prirodu povremenih potraživanja, jer dospeva u mesečnim razmacima . Parnični sud je našao da potraživanje podnositeljke, u skladu sa članom 372. stav 1. Z akona o obligacionim odnosima, zastareva za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja, shodno čemu je protekao trogodišnji rok računajući od dana dospelosti svakog pojedinog davanja, jer je tužbu podnela 1. juna 2011. godine, a potraživanje se odnosilo na period od 31. maja 2001. do 17. maja 2005. godine.

Ustavni sud ističe, a kako je i sam drugostepeni sud našao, da sud u parnici nije ovlašćen sam da rešava pitanje o kome postoji pravnosnažna odluka suda ili drugog nadležnog organa, jer je dužnost sudova da poštuju pravnosnažne akte uprave, zbog potrebe održavanja jedinstva pravnog sistema, reda i sigurnosti u pravnim odnosima (ovakav stav Ustavni sud je, između ostalih, zauzeo u svojoj Odluci Už-1376/2010, usvojenoj na sednici održanoj 17. februara 2011. godine). Polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti ovog slučaja, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Novom Sadu dao jasne, precizne i logične zaključke za svoje stavove, koji su zasnovani na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo na to da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično bili primenjeni na štetu podnosi teljke ustavne žalbe, niti da ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost suprotno ustavnim jemstvima prava na pravično suđenje.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe osporen im presudama nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu

S obzirom na to da je podnositeljka povredu prava iz čl. 36, 58, 69. i 70. Ustava obrazložila na isti način kao i povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nije razmatrao navode podnositeljke o povredi navedenih prava .

6. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić