Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao osam i po godina. Podnosiocima je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete zbog prekomernog trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9060/2014
16.06.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Bosa Nenadić , dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi H . G . iz Temerina i P . A . iz Sente, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. juna 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba H. G . i P . A . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Temerinu u predmetu P. 6228/13 (ranije predmet Opštinskog suda u Temerinu P. 69/06) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. H. G . iz Temerina i P . A . iz Sente su, 18. decembra 2014. godine, preko punomoćnika M . B, advokata iz Temerina, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Temerinu u predmetu P. 6228/13.

Podnosioci ustavne žalbe su detaljno i hronološki obrazložili činjenično stanje i tok predmetnog postupka kao i sudske odluke donete tokom postupka, navodeći: da su 3. marta 2006. godine podneli tužbu Opštinskom sudu u Temerinu protiv tuženih M.S, M.B. i B.M, radi naknade štete i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1111/14 od 5. novembra 2014. godine; da im je zbog dužine trajanja postupka, koji nije bio složen, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Zahtevali su naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Temerinu P. 6228/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 3. marta 2006. godine podneli tužbu Opštinskom sudu u Temerinu protiv tuženih M.S, M.B. i B.M, radi naknade štete.

Predmet je dobio broj P. 69/06.

Tužbeni zahtev je preciziran 13. februara 2007. godine.

Prvo ročište za javnu raspravu je bilo zakazano za 20. septembar 2006. godine i ukupno je bilo održano pet ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, saslušani su svedoci, izvršeno je veštačenje od strane veštaka medicinske struke – neuropsihijatra, dok četiri ročišta nije bilo održano i to: jedno jer na strani tuženih niko nije prisustvovao, jedno na zahtev punomoćnika tuženih, a dva zbog odsustva pozvanog svedoka.

Uvidom u spise predmeta je utvrđeno da od 6. decembra 2006. do 7. novembra 2007. godine nije bilo zakazano nijedno ročište.

Na ročište od 7. novembra 2007. godine nisu pristupile parnične stranke i Opštinski sud u Temerinu je rešenjem P. 69/06 od 7. novembra 2007. godine utvrdio da se smatra da je tužba povučena i postupak je obustavljen.

Tužioci su 13. novembra 2007. godine tražili vraćanje u pređašnje stanje i rešenjem Opštinskog suda u Temerinu P. 69/06 od 22. novembra 2007. godine odbijen je kao neosnovan predlog tužilaca za povraćaj u pređašnje stanje, a rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1971/08 od 27. avgusta 2009. godine ukinuto je rešenje Opštinskog suda u Temerinu P. 69/06 od 22. novembra 2007. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Zatim je rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Temerinu P. 7723/10 od 1. juna 2010. godine usvojen predlog za povraćaj u pređašnje stanje i stavljeno je van snage rešenje Opštinskog suda u Temerinu P. 69/06 od 7. novembra 2007. godine kojim je utvrđeno da se smatra da je tužba povučena i postupak je obustavljen.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Temerinu P. 7723/10 od 24. avgusta 2010. godine utvrđeno je da se smatra da je tužba povučena i postupak je obustavljen jer na ročište od 24. avgusta 2010. godine nisu prisustvovali ni tužioci ni njihov punomoćnik a uredno su bili pozvani.

Tužioci su 24. avgusta 2010. godine podneli zahtev za vraćanje u pređašnje stanje i rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Temerinu P. 7723/10 od 13. septembra 2010. godine usvojen je predlog za povraćaj u pređašnje stanje i ukinuto je rešenje istog suda P. 7723/10 od 24. avgusta 2010. godine kojim je utvrđeno da se smatra da je tužba povučena i postupak obustavljen.

Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 6457/10 od 11. januara 2012. godine žalba tuženih izjavljena protiv rešenja P. 7723/10 od 13. septembra 2010. godine je odbačena kao nedozvoljena.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Temerinu P. 56419/10 od 18. juna 2012. godine, u stavu prvom izreke, tužbeni zahtev je delimično usvojen i obavezani su tuženi da tužiocu H. G . solidarno isplate na ime naknade nematerijalne štete iznos od 40.000,00 dinara, na ime pretrpljenog fizičkog bola iznos od 60.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha i iznos od 30.000,00 dinara zbog povrede časti, a da tužiocu P . A . solidarno isplate na ime naknade nematerijalne štete iznos od 40.000,00 dinara na ime pretrpljenog fizičkog bola, iznos od 60.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha i iznos od 30.000,00 dinara zbog povrede časti, kao i da im plate troškove parničnog postupka u iznosu od 226.000,00 dinara; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u preostalom delu preko dosuđenog iznosa od 40.000,00 dinara na ime pretrpljenog fizičkog bola pa do traženog iznosa od po 140.000,00 dinara, preko dosuđenog iznosa od 60.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha pa do traženog iznosa od po 140.000,00 dinara, preko dosuđenog iznosa od 30.000,00 dinara na ime zbog povrede časti pa do traženog iznosa od 200.000,00 dinara.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3722/12 od 17. aprila 2013. godine žalbe tužilaca i tuženih su usvojene pa je ožalbena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Temerinu P. 56419/10 od 18. juna 2012. godine ukinuta i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku održana su tri ročišta, dok dva ročišta nisu bila održana, i to jedno zbog bolesti postupajućeg sudije, a jedno zbog odsustva tuženih. Na održanim ročištima su saslušane parnične stranke, određeno je dopunsko medicinsko - neuropsihijatrijsko veštačenje, saslušan je veštak, i izvršen je uvid u spise predmeta.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Temerinu P. 6228/13 od 13. decembra 2013. godine, u stavu prvom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezani su tuženi da tužiocu H. G . solidarno isplate na ime naknade nematerijalne štete iznos od 40.000,00 dinara na ime pretrpljenog fizičkog bola, iznos od 60.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha i iznos od 30.000,00 dinara zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda, a da tužiocu P . A . solidarno isplate na ime naknade nematerijalne štete iznos od 40.000,00 dinara na ime pretrpljenog fizičkog bola, iznos od 60.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha i iznos od 30.000,00 dinara zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda, kao i da im plate troškove parničnog postupka u iznosu od 309.250,00 dinara; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u preostalom delu preko dosuđenog iznosa od 40.000,00 dinara na ime pretrpljenog fizičkog bola pa do traženog iznosa od po 140.000,00 dinara, preko dosuđenog iznosa od 60.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha pa do traženog iznosa od po 140.000,00 dinara, preko dosuđenog iznosa od 30.000,00 dinara na ime zbog povrede časti i ugleda pa do traženog iznosa od 200.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1111/14 od 5. novembra 2014. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca, a žalba tuženih je delimično odbijena, a delimično usvojena pa je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Temerinu P. 6228/13 od 13. decembra 2013. godine, u delu odluke o troškovima postupka preinačena tako što je snižena obaveza tuženih da solidarno nadoknade parnične troškove tužiocima, sa iznosa od 309.250,00 dinara na iznos od 274.000,00 dinara, dok je u preostalom pobijanom usvajajućem i odbijajućem delu prvostepena presuda potvrđenaa, a u stavu drugom izreke odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju su se povredu podnosioci ustavne žalbe pozvali, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosilaca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za ukupno trajanje parničnog postupka od osam i po godina nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je prvu prvostepenu presudu doneo nakon šest godina i tri meseca od podnete tužbe, a prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano tek nakon šest meseci od podnošenja tužbe. Takođe, taj sud je imao period od skoro godinu dana potpune neaktivnosti kada nije zakazao nijedno ročište (od 6. decembra 2006. do 7. novembra 2007. godine). Dalje, nakon donošenja rešenja kojim je utvrđeno da se smatra da je tužba povučena i obustavljen postupak, postupajući sudovi su o predlogu za povraćaj u pređašnje stanje i o žalbi protiv prvostepene odluke kojom je odbijen predlog za povraćaj u pređašnje stanje, dakle o procesnim pitanjima odlučivali dve i po godine, dok su u drugom istovetnom slučaju procesno odlučivali u periodu od godinu i po dana.

Međutim, u pogledu meritornog odlučivanja, postupajući sudovi su efikasno postupali, tako je drugostepeni sud o žalbi protiv prve prvostepene presude odlučio za devet meseci, u ponovnom prvostepenom postupku odlučeno je za šest meseci dok je drugostepena odluka kojom je pravnosnažno okončan postupak doneta za nepunih godinu dana.

Ustavni sud ukazuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavi sud je ocenio da predmet spora nije bio složen jer tokom postupka nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koja je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da su podnosioci imali legitiman pravni interes da se predmetni parnični postupak okonča u razumnom roku i da je predmet spora bio od nesumnjivog materijalnog značaja za podnosioce. Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da su podnosioci u određenoj meri doprineli dužini trajanja postupka jer su nedolaskom na dva ročišta, u dva navrata prouzrokovali donošenje rešenja kojima je utvrđeno da se smatra da je tužba povučena i time dalje procesno odlučivanje prvostepenog i drugostepenog suda, a što je produžilo postupak za četiri godine.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Temerinu u predmetu P. 6228/13 (ranije predmet Opštinskog suda u Temerinu P. 69/06), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra, obračunate po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, kao i doprinos podnosilaca trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosioca za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku naknade štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti