Utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 11 godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku. Postupak koji je trajao preko 11 godina je neopravdano dug, a primarnu odgovornost snose sudovi zbog perioda neaktivnosti, posebno u žalbenom postupku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i dr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. M . iz Leskovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. maja 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 7729/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 5004/03) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M . iz Leskovca je, 19. februara 2014. godine, preko punomoćnika Z . S, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 7729/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 5004/03).

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je tokom 2003. godine tužilac N.Đ, podneo Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv podnosioca ustavne žalbe kao tuženog, radi sticanja bez osnova; da je presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 5004/03 od 22. maja 2006. godine usvojen tužbeni zahtev, a rešenjem Višeg suda u Leskovcu Gž. 871/10 od 29. juna 2010. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je zatim presudom Osnovnog suda u Leskovcu P. 7729/10 od 20. maja 2014. godine odbijen tužbeni zahtev kao neosnovan, dok je presudom Višeg suda u Leskovcu Gž. 2211/14 od 18. septembra 2014. godine preinačena prvostepena presuda tako što je usvojen tužbeni zahtev; da je predmetni postupak koji nije bio složen trajao 11 godina te mu je zbog dužine trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 7729/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac N.Đ. je 1. avgusta 2003. godine podneo Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv podnosioca ustavne žalbe kao tuženog, radi sticanja bez osnova. Predmet je dobio broj P. 5004/03. Tužbeni zahtev je preciziran 23. novembra 2004. i 18. januara 2006. godine.

Pred prvostepenim sudom bilo je održano šest ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, saslušani su svedoci, izvršeno je veštačenje od strane sudskog veštaka – inženjera elektrotehnike, dok osam ročišta nije bilo održano, i to: jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, tri na zahtev punomoćnika tužioca, jedno na saglasan predlog punomoćnika stranaka da bi mogli da se izjasne o nalazu veštaka koji je dat na samom ročištu, jedno zbog nepostojanja procesnih uslova, jedno zbog odsustva punomoćnika tužioca, a jedno zbog odsustva punomoćnika tuženog.

Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 5004/03 od 22. maja 2006. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je precizirani tužbeni zahtev, te je obavezan tuženi da tužiocu na ime duga isplati iznos od 72.125,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, iznos od 16.094,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, i iznos od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate sa domicilnom kamatom; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova spora isplati iznos od 72.700, dinara.

Tuženi je 6. oktobra 2006. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude i rešenjem Višeg suda u Leskovcu Gž. 871/10 od 29. juna 2010. godine ukinuta je ožalbena prvostepena presuda i predmet je vraćen istom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, novonadležnim Osnovnim sudom u Leskovcu, predmet je dobio broj P. 7729/10 i održana su četiri ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, saslušane su parnične stranke, izvršeno je dopunsko veštačenje od strane veštaka – inženjera elektrotehnike, dok sedam ročišta nije bilo održano, i to: tri zbog odsustva punomoćnika tuženog, jedno zbog odsustva punomoćnika tužioca, jedno na zahtev punomoćnika tužioca, dva zbog nedolaska veštaka.

Tužbeni zahtev je zatim preciziran 4. decembra 2013. godine.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P. 7729/10 od 20. maja 2014. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu isplati novčani iznos od 72.125,00 dinara (na ime naknade za neugrađen elektromaterijal koji je tuženi oduzeo), sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova postupka isplati iznos od 63.000,00 dinara.

Presudom Višeg suda u Leskovcu Gž. 2211/14 od 18. septembra 2014. godine preinačena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu P. 7729/10 od 20. maja 2014. godine tako što je usvojen tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu isplati novčani iznos od 72.125,00 dinara na ime naknade za neugrađen elektromaterijal koji je tuženi oduzeo, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 101.105,00 dinara.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/92, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen tri godine i tri meseca, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe sudu protiv podnosioca ustavne žalbe – 1. avgusta 2003. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak trajao preko 11 godina, što predstavlja nerazumno dugo trajanje parničnog postupka kako po stavovima ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, koje se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka prvenstveno snose Okružni sud u Leskovcu koji skoro tri godine nije odlučio o žalbi protiv prve prvostepene presude i Osnovni sud u Leskovcu koji četiri godine nije doneo odluku u ponovnom prvostepenom postupku. Viši sud u Leskovcu je ažurno postupao i o žalbi protiv prve prvostepene presude odlučio za sedam meseci od kada je predmet bio u njegovoj nadležnosti, a o žalbi protiv druge prvostepene presude odlučio za četiri meseca.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio naročito složen jer tokom postupka nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koje bi postupajući sud trebalo da razjasni.

Predmet spora je za podnosioca bio od nesumnjivog materijalnog značaja, ali je sam podnosilac doprineo produženju trajanja postupka, imajući u vidu da četiri ročišta nisu bila održana zbog odsustva njegovog punomoćnika, a jedno na saglasan predlog punomoćnika obe parnične strane.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 7729/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 5004/03), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe, zbog konstatovane povrede prava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, obračunatom u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, kao i doprinos podnosioca dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 11 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti