Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao deset i po godina. Isključivi doprinos dužini trajanja postupka dao je prvostepeni sud svojim neažurnim postupanjem. Dosuđena je naknada štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. P . iz Sremske Mitrovice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 120/10 povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. P . iz Sremske Mitrovice je , 19. decembra 2014. godine , Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2454/14 od 29. septembra 2014. godine i Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 120/10 od 31. maja 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. stav 2, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 120/10.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi : da je predmetni parnični postupak, u kome je podnosilac imao procesno svojstvo tuženog, trajao više od deset godina, što je van granica razumnom roka; da podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo dužini trajanja postupka, već je aktivno učestvovao u predlaganju dokaza i insistirao na tome da se postupak što pre okonča; da je prvostepeni sud čak četiri puta otvarao prethodno zaključenu glavnu raspravu, a pismeni otpravak (jedine) prvostepene presude je parničnim strankama dostavio nakon više od godinu dana od zaključenja glavne rasprave; da je podnosiocu na opisani način evidentno povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da su sudovi u celini usvojili tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete (ukupno 900.000 dinara), ne uzimajući u obzir ekonomske prilike koje vladaju, zbog čega dosuđeni iznos ne predstavlja satisfakciju za tužioca, već sredstvo njegovog bogaćenja, dok je za podnosioca to novčana kazna čije plaćanje dovodi u pitanje njegovu egzistenciju; da je Apelacioni sud u Novom Sadu zanemario kako svoju, tako i praksu drugih sudova u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, u kojima su po istom osnovu dosuđivani znatno niži iznosi.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da utvrdi pravo podnosioca na naknadu materijalne štete u visini zatezne kamate isplaćene na dosuđeni iznos glavnog potraživanja ili da poništi osporenu drugostepenu presudu i Apelacionom sudu u Novom Sadu naloži da ponovo odluči o žalbi izjavljenoj protiv osporene prvostepene presude, a u svakom slučaju da utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300.000 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 120/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

B. V . iz Sremske Mitrovice je 26. aprila 2004. godine, u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici tužbu protiv tuženog G . P, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao vlasnika iz registra brisane preduzetničke radnje „F .“, radi naknade nematerijalne i materijalne štete nastale kao posledica povrede zadobijene na radu. Predmet je zaveden pod broj em P. 509/04.

Tužba sa prilozima je tuženom uručena 12. maja 2004. godine. Tuženi je odgovor na tužbu dostavio 4. juna 2004. godine.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 10. juna 2004. godine. Na tom ročištu je određeno izvođenje dokaza saslušanjem parničnih stranaka, kao i svedoka D.M, M.T. i N.B. Nakon što su navedena lica saslušana, sud je na ročištu održanom 15. novembra 2004. godine odredio izvođenje dokaza veštačenjem, preko sudskog veštaka građevinske struke i sudskog veštaka iz oblasti zaštite na radu. Veštak iz oblasti zaštite na radu je nalaz i mišljenje dostavio 3. oktobra 2005. godine, a veštak građevinske struke 24. februara 2006. godine. Tuženi je istakao primedbe samo povodom nalaza i mišljenja veštaka građevinske struke. Sledeće ročište je zakazano za 7. decembar 2006. godine. U periodu između dva ročišta, spisi parničnog predmeta su se određeno vreme nalazili kod veštaka iz oblasti zaštite na radu, kojeg je sud jednom novčano kaznio, a dva puta pismeno nalagao, pod pretnjom novčanog kažnjavanja, da dostavi nalaz i mišljenje. Punomoćnik tužioca je sudu dostavio četiri podneska kojim je tražio ubrzanje postupka. Poslednjim od navedenih podnesaka (od 9. avgusta 2006. godine) tražio je da sud zakaže ročište.

U narednom periodu, sud je izveo dokaz saslušanjem navedenih veštaka i ponovnim saslušanjem parničnih stranaka. Na ročištu održanom 13. jula 2007. godine je određeno izvođenje dokaza medicinskim veštačenjem, preko veštaka ortopeda i veštaka neuropsihijatra. Rešenje o veštačenju je dostavljeno samo veštaku neuropsihijatru. Nalog od 27. novembra 2007. godine, kojim se veštak ortoped (bez prethodnog uručenja rešenja o veštačenju) poziva da dostavi nalaz i mišljenje, sud je veštaku dostavio tek 28. januara 2008. godine. Nakon toga, sud je oba veštaka u tri navrata pismeno pozivao da dostave nalaze i mišljenja (3. marta, 1. aprila i 14. aprila 2008. godine). Rešenjem od 26. avgusta 2008. godine, sud je odredio nove (medicinske) veštake i pismeno pozvao tužioca (dopisi od 4. i 24. septembra 2008. godine) da uplati predujam troškova veštačenja, što tužilac nije uradio. U nastavku dokaznog postupka, sud je ponovo saslušao parnične stranke, kao i svedoke M.Ž, Đ.R, D.M (ranije saslušani svedok), V.S. i D.B, a zatim je na ročištu održanom 22. septembra 2009. godine zaključio glavnu raspravu. Budući da medicinska veštačenja nisu obavljena, sud je rešenjem od 22. septembra 2009. godine, koje je strankama uručeno 14. decembra 2009. godine, ponovo otvorio raspravu.

Nakon 1. januara 2010. godine, predmet je prešao u nadležnost Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici i nastavljen je pod brojem P. 120/10. Na prvom zakazanom ročištu (23. februara 2010. godine), sud je ponovo zaključio glavnu raspravu, ali je iz istog razloga (neobavljena veštačenja) ponovo otvorio. Veštak ortoped je nalaz i mišljenje dostavio 10. maja 2010. godine, a veštak neuropsihijatar 28. septembra 2010. godine. U periodu do presuđenja, sud je izveo dokaz saslušanjem veštaka, kao i ponovnim saslušanjem parničnih stranaka. Dva puta je zaključio glavnu raspravu i ponovo je otvorio. Razlog prvog ponovnog otvaranja rasprave se ne vidi, a drugi put je sud to učinio kako bi saslušao tuženog u vezi privremene mere, koju je punomoćnik tužioca predložio podneskom od 5. oktobra 2010. godine, kojim je, takođe, precizirao tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete i povukao tužbu u odnosu na materijalnu štetu. Na ročištu održanom 31. maja 2012. godine, sud je zaključio glavnu raspravu.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 120/10 od 31. maja 2012. godine je tuženi obavezan da tužiocu, na ime naknade nematerijalne štete isplati ukupan iznos od 900.000 dinara, sa zateznom kamatom od dana presuđenja do konačne isplate, i to: 200.000 dinara za pretrpljene fizičke bolove, 150.000 dinara za pretrpljeni strah, 450.000 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti i 100.000 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti. Predlog za privremenu meru je odbijen kao neosnovan. Ova presuda je punomoćniku tužioca uručena 10. juna 2013. godine, a punomoćniku tuženog narednog dana.

Po žalbi tuženog, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo osporenu presudu Gž. 2454/14 od 29. septembra 2014. godine, kojom je žalbu odbio i ožalbenu presudu u celini potvrdio.

Drugostepeni postupak je trajao od 11. jula 2013. godine do 22. oktobra 2014. godine. Osporena drugostepena presuda je punomoćniku tuženog uručena 20. novembra 2014. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se ustavnom žalbom ukazuje , utvrđeno je : da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano : da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada ju u postupku (član 10.); da p arnica počinje da teče dostavljanjem tužbe tuženom (član 194. stav 1.); da je dužnost predsednika veća da se stara da se predmet spora svestrano pretrese ali da se usled toga postupak ne odugovlači, tako da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 311. stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09 ), koji se u konkretnom slučaju primenjivao od 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je s ud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, a u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 26. aprila 2004. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici, i da je okončan donošenjem osporene Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2454/14 od 29. septembra 2014. godine, koja je punomoćniku podnosioca uručena 20. novembra 2014. godine. U odnosu na podnosioca ustavne žalbe parnica je počela da teče 12. maja 2004. godine (prijemom tužbe), što predstavlja relevantan momenat kod ocene njegovih navoda o povredi prava.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud, ratione temporis, nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak, u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, trajao deset i po godina, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj predmet bio samo činjenično (ne i pravno) složen, ali da to ne predstavlja opravdanje za desetogodišnje trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud smatra da je podnosi lac ima o legitiman interes da sud o zahtev ima tužioca odluči u okviru standarda razumnog roka , jer u situacijama gde tužbeni zahtevi glase na isplatu novčanih iznosa svako odstupanje od tog standarda produžava neizvesnost od ishoda spora.

Ocenjujući ponašanje podnosioca, Ustavni sud je našao da on nije doprineo produžavanju trajanja osporene parnice.

Po mišljenju Ustavnog suda, isključivi doprinos trajanju osporenog parničnog postu pka dao je prvostepeni sud, najpre Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici, a potom i Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici. Ovde se naročito ima u vidu: da u periodu od 15. novembra 2004. godine do 7. decembra 2006. godine nije zakazivao raspravu; da je sudskom veštaku iz oblasti zaštite na radu dopustio da spise parničnog predmeta zadrži skoro godinu dana; da nakon obavljenih veštačenja u tom periodu deset meseci nije zakazao ročište; da je glavnu raspravu prvi put zaključio, iako nije bio izveden dokaz medicinskim veštačenjem; da je nakon ponovnog otvaranja glavne rasprave istu ponovo zaključio, bez obavljenog medicinskog veštačenja; da je zaključenu glavnu raspravu četiri puta ponovo otvarao; da je prvi i jedini put presudio nakon osam godina od početka parnice; da je pismeni otpravak presude parničnim stranakama dostavio nakon više od godinu dana posle zaključenja glavne rasprave.

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 120/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u tom delu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u prvom delu tačke 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi oca zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1. 000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac pretrpe o zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka , te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu satisfakciju za utvrđenu povredu prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

S obzirom na to da je Zakonom o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15) propisan rok od četiri meseca za izvršenje odluke Ustavnog suda kojim je utvrđeno pravo na naknadu materijalne/nematerijalne štete, to je Sud u drugom delu tačke 2. izreke odredio da se dosuđena visina naknade nematerijalne štete isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

7. Razmatrajući ostale navode ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da se kroz tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, u suštini, ukazuje na proizvoljnost parničnih sudova kod odmeravanja visine naknade nematerijalne štete koja je tužiocu dosuđena zbog povrede zadobijene na radu.

Stoga Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je, uvidom u osporene presude, utvrdio da su one zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog prava, pre svega, odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, da dosuđeni novčani iznosi ne predstavljaju izraz proizvoljnosti, te da su u obrazloženjima osporenih presuda izneti detaljni i jasni razlozi iz kojih proizlazi da dosuđeni iznosi predstavljaju pravičnu satistfakciju tužioca za pretrpljene fizičke i duševne bolove, kao i za pretrpljeni strah. Redovni sudovi su, po mišljenju Ustavnog suda, razmotrili odlučna pitanja koja su postavljena tokom postupka, kao i sve okolnosti koje su bile od uticaja za odmeravanje visine naknade nematerijalne štete. Prema pravnom stavu Ustavnog suda, samo dosuđena naknada koja bi bila beznačajna ili očigledno neproporcionalna značaju povređenog dobra, ne bi bila u skladu sa garancijama prava na pravično suđenje, a što ovde nije slučaj.

Stoga je Ustavni sud zaključio da su navodi podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava očigledno neosnovani, pa je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U vezi istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se kod dosuđivanja novčane naknade nematerijalne štete zbog povrede zadobijene na radu, po pravilu, ne može govoriti o identitetu činjeničnog stanja, s obzirom na to da visina te naknade zavisi od sticaja brojnih objektivnih i subjektivnih okolnosti koje prilikom odlučivanja cene redovni sudovi, krećući se u granicama zahteva pravičnosti i proporcionalnosti, a sve u skladu sa odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je ustavna žalba, ratione materiae, inkompatibilna sa osporenim presudama u delu u kome podnosilac ističe povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu da se članom 35. stav 2. Ustava pravo na naknadu štete jemči samo u vezi nezakonitog ili nepraviln og rad a državn og organ a, imaoca javnog ovlašćenja, organa autonomne pokrajine ili organ a jedinice lokalne samouprave , Ustavni sud nalazi da je ustavna žalba, ratione materiae, inkompatibilna sa osporenim presudama i u delu u kome podnosilac ističe povredu prava na naknadu štete iz člana 36. stav 1. Ustava .

Što se tiče navoda o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud nalazi da se podnosilac samo formalno pozvao na povredu ovog prava, a da pri tome nije naveo nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 4 6. tačka 9. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti